Crni dani za beli Venčac

Vrh Venčaca više ne postoji. Planinu su aranđelovačke firme koje eksploatišu kamen „skratile“ za desetinu metara i usput poravnale najveći deo rimske nekropole, datirane između trećeg i šestog veka nove ere. Preko u prah samlevenih kostiju, keramike, stakla, nakita i drugih artefakata sada gaze vozila novim auto-putevima. U njih su, zajedno sa venčačkim mermerom, ugrađeni i Rimljani. Verovatno su i zbog toga, kako tvrde srpski zvaničnici, ti autoputevi najskuplji i najdragoceniji koje imamo. Bolji od svih u regionu. A sve je krenulo pre tri godine, kada je dojavljeno da na vrhu Venčaca prilikom kopanja lete u vazduh neke kosti. Tada smo u kamenolomu zatekli mašine Bekamenta, koje su na toj lokaciji bile zaustavljene, ali i delove skeleta u šutu, iznad koga su se visoko na litici ocrtavali grobovi. Čuli smo tada da je obavešten Zavod za zaštitu spomenika kulture u Kragujevcu. Bilo je leto 2017. Te godine ništa nije rađeno, jer nije bilo para, a prošlog i ovog leta na ostatku litice koja je ostala netaknuta, arheolozi su otkrili 60 grobova. Međutim, pre toga je u drobilicu, zajedno sa kamenom, otišlo neznano koliko grobnih mesta i vrednih artefakata, koji su činili veliku nekropolu nedaleko od rimskog utvrđenja na takozvanom Malom Venčacu. Da najveći deo nije uništen, bila bi to najveća rimska nekropola u Srbiji, a ne druga posle one kod Pirota. Istraživački radovi su nedavno završeni, a planina se i dalje „topi“. Obeležje na kojem je pisalo da je vrh Venčaca visok 658 metara je skinuto i ostavljeno kraj vrzine, a teške mašine i šleperi i dalje svakodnevno „grme“ i zagorčavaju život meštana u Banji i Brezovcu. Petnaestak firmi, koje imaju ili nemaju istražno ili eksploataciono pravo za korišćenje mermera, unakazilo je planinu velikim bušotinama i kraterima. Oni od podnožja do vrha zjape sa svih strana tako da danas ova, nekada šumovita planina bujne vegetacije, liči na ranjenu zver, poleglu od udaraca novopečenih koncesionara. Napali su je, uz blagoslov države, kao gubari i spolja i iznutra „mekim“ miniranjem, koje je u potpunosti rastreslo planinu i kuće koje se naslanjaju na nju. Svakoga dana, pričaju meštani tih sela, na njihove krovove i bašte padalo je kamenje, a šleperi od ranog jutra tutnjaju sa krcatim tovarom izdrobljenog mermera, koji se dnevno meri na više hiljada tona. Došli su crni dani za beli Venčac, jer se u poslednje dve-tri decenije namnožilo toliko „eksploatatora“ ove kamene planine da su postili noćna mora za žitelje okolnih sela. Oni su godinama vodili pravi rat protiv Nemetala Mila Đuraškovića, zatim Omye Vencac, Banje komerc – Bekamenta, firmi Gea, Beaz... Pisali su peticije, predstavke i prigovore opštinskim i republičkim nadležnim organima i inspekcijama tražeći pravdu za sebe i svoje komšije, ali uzalud... I NIN je pokušao da proveri neke podatke u Ministarstvu rudarstva i energetike. U Sektoru za geologiju i rudarstvo su, kako su rekli, čak i pripremili odgovore na naša pitanja, ali odobrenje od viših organa, ni posle dva meseca čekanja, nisu dobili. Zato će i čitaoci NIN-a ostati uskraćeni za važne podatke o tome ko su koncesionari, na koliko godina im je data dozvola, koliko kubika mogu godišnje da eksploatišu, kolike su rezerve Venčaca, koliko plaćaju na ime naknade za korišćenje javnog dobra. Tražili smo i zapisnike inspekcije koja kontroliše rad firmi na Venčacu. Usput smo nezvanično saznali da u Ministarstvu rade samo dva inspektora za celu Srbiju... Jedino je Zavod za zaštitu prirode Srbije odgovorio da područje Venčaca nije zaštićeno, „jer se na tom prostoru ne nalaze evidentirana prirodna dobra, kao ni ekološki značajna područja koja su sastavni deo ekološke mreže Srbije“. Zavod je za ovaj prostor u prethodnom periodu „izdao nekoliko rešenja o uslovima zaštite prirode za izvođenje geoloških istraživanja i eksploataciju mermera, kroz koje je definisan i uslov o obavezi da investitor izradi i projekat sanacije i rekultivacije predmetnog područja“, navodi se u pisanom odgovoru Zavoda. Nezvanično NIN saznaje da je 17 firmi steklo pravo do 2014. da vadi venčački kamen iz rezervi, koje se (opet nezvanično), procenjuju na 880 miliona tona. Poslednjih pet godina nije izdata nijedna dozvola, ili bar u opštinskoj administraciji nije registrovana nijedna nova firma. Osim Bekamenta, koji je, sa još nekoliko firmi pokupovao neke druge kamenolome, tu je i pravni sledbenik nekadašnje Industrije mermera i granita „Dušan Petrović Šane“ - švajcarska Omya Vencac, svetski lider u proizvodnji kalcijum karbonata. Nažalost, Omya Vencac iz svog majdana više ne vadi mermerni blokove, već se čuveni beli mermer drobi u rizlu za puteve i prah koji se koristi u farmaceutskoj i kozmetičkoj industriji. Svi su oni prošle godine na ime rudne rente uplatili u opštinski budžet svega 12 miliona dinara. Opština se nešto i ne buni, niti se trudi da poveća prihod od naknade za korišćenje javnog dobra, koje iznosi 58,5 dinara za jednu tonu. Povremeno na sednicama SO neki odbornik i progovori o tome, ali se uvek završi zaključkom većine da treba biti pažljiv i sačuvati radnike. A možda i ekstraprofit povlašćenih firmi. Krajem juna, međutim, opozicija u lokalnom parlamentu podigla je veliku buku protiv javašluka na Venčacu. Od tada, skoro tri meseca udruženja građana „Pavle Bakić“ i „Prav(i) put“, zajedno sa tri opozicione stranke, prikupljaju potpise za peticiju kako bi naterali opštinsku vlast da uradi plan detaljne regulacije celog Venčaca, u kome će striktno biti naznačene industrijske, turističke, arheološke i kulturno-istorijske zone. Oglasio se i Zeleni pokret Srbije, a udruženje „Pavle Bakić“ je Opštinskom javnom tužilaštvu u Aranđelovcu podnelo krivičnu prijavu protiv N. N. lica zbog uništavanja Venčaca. U prijavi se navodi kako su u poslednjih 15 godina razne firme oštetile prirodno bogatstvo - rudna ležišta belog mermera, arheološka nalazišta, biljni i životinjski svet. „Zbog nekontrolisanog miniranja, naprsnuća i pukotina mermernih ruda na celoj planini, već dve godine nijedan vlasnik rudokopa se ne bavi vađenjem mermernih blokova, već svi prerađuju mermer“, navodi se u krivičnoj prijavi i očekuje se od sudskih organa da utvrde stepen odgovornosti svih institucija, koje su po zakonu dužne da vode računa o nacionalnom prirodnom bogatstvu, ekologiji i zaštiti kulturnih dobara.