Vino je umetnost pravi se kao slika

Kod pakistanskog pesnika Fajza Ahmada Fajza – levičara, aktiviste, nesuđenog „nobelovca“ – čovek moren ljubavnim burama žudi za time da se njegov svet smiri, i da nebo opet bude nebo (a ne „košulja natopljena suzama“), da put bude običan put, a čaša vina samo čaša vina. Čini se da je Tihomir Timotijević uspeo tamo gde Fajzov junak možda nije. Put koji vodi do njegove vinarije samo je dobar put do dobrog vina, a nebo nad njegovim imanjem – i nad Bukuljom, Venčacem, Aranđelovcem – dovoljno je otvoreno da nema potrebe „otvarati“ ga simbolizmom. Timotijević je odrastao na pomenutim brdima, a u dolinu ga je, nakon decenija kruženja, doveo mudrac star nekih 250 godina. „Taj hrast mi je uvek bio upečatljiv. Bio je moj panoramski doživljaj sve vreme dok sam bio u selu, i godinama kasnije stalno mi je bio na pameti. On je kriv što smo porodica i ja došli ovde.“ Hrast je bio na mestu, ali ništa drugo nije. Kada je kupio prvu parcelu 1990, Timotijević je bio građevinski inženjer, imao je i firmu koja se građevinom bavila, ali i to je jedva bilo dovoljno da se raskrči džungla u koju su se delovi Šumadije pretvorili. „Imao sam mašine i drugo što je potrebno, ali ovde ljudska noga nije kročila četiri ili pet decenija pre toga. Izneli smo dvesta pedeset šlepera korenja. Seljaci su počeli da mi nude svoje njive, između su ostajale neke manje parcele, i kada sam pronalazio vlasnike, neki nisu ni znali da su vlasnici.“ Seljaci su nakon Drugog svetskog rata odlazili u fabrike, a ko je ostajao, nije imao snage da obrađuje zemlju. Na prostoru na kome su sada Timotijevićeva vinarija i restoran „Tarpoš“, nekada je četrdeset porodica iz Vrbice i Orašca imalo vinograde. „To nije slučajno. Francuzi imaju lepu reč, ’teroar’, koja opisuje mikroklimu, zemlju, rastinje, ružu vetrova. A kakav je teroar ovde: pozicija – južna padina, osunčana, blago nagnuta; ruža vetrova – konstantna; zemljište – ima krečnjaka, peska, čak i gline, nije uniformno, pa postoje parcele pogodne i za belo i za crveno grožđe; mikroklima – pogodna. Kada se sve to skupi, ovaj prostor je idealan za uzgajanje vinove loze. Ne znam kako su naši stari to znali, ali izabrali su pravu poziciju.“ Globalno zagrevanje i prepoznatljiv teroar čine Šumadiju „srpskom Toskanom“, a čitav region postaje atraktivan i pogodan za uzgajanje vinove loze, što dokazuju i Francuzi koji masovno kupuju zemlju u Bugarskoj. Već su, kaže Timotijević, zaposeli hiljade hektara. Na imanju Timotijevića, pak, nalazi se oko deset hektara vinograda. „Uglavnom su to internacionalne sorte. Nisam, nažalost, zasadio nijednu našu autohtonu sortu. One ne mogu da daju velika vina. Mogle bi da se vodila briga, da su selekcijom negovani klonovi koji daju kvalitetno grožđe, ali to – za razliku od Hrvata – nismo radili. Imamo samo tri naše sorte od kojih mogu da se prave vina, to su prokupac, bela i crvena tamjanika, i priča se završava. Raušedo, čuveni institut iz Italije, počeo je da selekcioniše prokupac. Rade, dakle, Italijani, a ne mi, ali najverovatnije ćemo za nekoliko godina dobiti neki kvalitetan klon.“ Velike državne vinarije mahom su propale, privatne niču prilično masovno, a Timotijević podvlači ambivalentan srpski odnos prema proizvodnji vina. „Srbija se pre dvadeset godina nije prepoznavala na vinskoj mapi. Niko nije znao da imamo vina; nismo ih ni imali. Nešto malo vrhunskih proizvodili su Vršački vinogradi; svi ostali su bili na nivou stonih vina. Zbog toga, recimo, rizling u Srbiji uopšte nije popularan – ljudi čak i krče vinograde sa rizlingom, vrlo se teško prodaje, a kralj je belih vina. Sada smo već ozbiljni proizvođači. Mislim da smo po kvalitetu ispred Grka. U regionu Slovenci i Hrvati imaju tradiciju dužu od nas, imaju autohtone sorte, pogotovo Hrvati, zbog čega su korak ispred nas. Postoji podatak da imamo 24.000-28.000 hektara registrovanih vinograda. To je podatak odranije, iz vremena velikih sistema, ali više od 15.000 kvalitetnih hektara nemamo. Slovenija ima 24.000 hektara – kvalitetnih. Imamo više u zaraslim međama nego Slovenija u vinogradima.“ Timotijević ne pominje reč „kvalitet“ badava. Godine 2014. i delom 2017. i 2018. vino nije proizvodio, jer grožđe zbog lošeg vremena nije bilo dovoljno dobro. „Suština je da se vino pravi u vinogradu. Ako godina nije dobra, to mora da se preskoči. I ako se striktno pridržavate standarda proizvodnje, opet morate imati dobru sirovinu. Vrlo je kompleksno, zato se za vino kaže da je umetnost. To je kao da pravite sliku. Prvo pravite platno (negujute vinograd), stavljate boje (berete grožđe), završavate ram (stavljate u burad) i evo – to je jedna slika, a ja se trudim da to bude moja slika, moj pečat. Vino je živa materija, menja se, nekada poprimi loš karakter pa vas baci u očaj, pa kroz dva dana dođete i imate sasvim drugi utisak. Stalno sa njim drugujete i ta interakcija vas oplemeni. Briga o vinogradu je briga o boci kroz pet godina. Ako se u vinu ne oseća vinograd, ništa niste uradili. Ako vino daje karakter ovog podneblja, i ako se to prepoznaje, onda ste postigli pun efekat. U vinu treba da se oseća grožđe, i ova atmosfera oko nas.“ Uz teškoće veštine dobrog vina, ima naravno i nepotrebnih problema. Zakon iz 2013. zabranio je vinarijama da upotrebljavaju toponime. „I zakon važi retroaktivno, a skupština opštine donela je ranije odluku da smem da koristim imena vrbica, orašac i venčac. Mnogi su brendovi već postali prepoznatljivi, i onda sam od 2013. morao da ih menjam.“ Tako je i vinarija „Vrbica“ postala „Tarpoš“ – prema svom najpopularijem vinu sorte merlo, a tarpoš je ženska kapa koja se nekada nosila u Srbiji i govorilo se da dobro vino i u tarpošu može da se nosi – no pričom o zakonima već smo iz sveže atmosfere Šumadije prešli u vonj države Srbije. Pošto je Tihomir Timotijević strukom građevinski inženjer, valja razgovarati i o drugim putevima, ne samo o onim vinskim i Fajzovim. „Svojevremeno sam se bavio izgradnjom i održavanjem puteva, a bio sam i šef nadzorne službe za Srbiju kada je u pitanju rekonstrukcija i rehabilitacija. Prolazeći Grdelicom zažalio sam što nisam učestvovao u izgradnji tog dela auto-puta kroz Srbiju. To je inženjerski izazov. Udaljen sam od te priče, i ne poznajem dovoljno situaciju, ali postoji opšti utisak da trenutno u našoj infrastrukturnoj izgradnji nigde nema dovoljno stručnosti. Pre svega mislim na projektovanje, o izvođenju već da ne govorim, a najgori je nedostatak kvalitetne nadzorne službe na tim poslovima. Kada sam ja radio, nadzornih organa je bilo bar za jednu nulu više. Izgubili smo mnogo stručnog kadra, i mislim da ćemo zbog toga tek ispaštati.“ Jugoslavija je nekada bila među prvih petnaest zemalja sveta po infrastrukturnoj moći. Pritom je, podseća Timotijević, za vakta Jugoslavije ogromna većina firmi koje su se bavile profitabilnim infrastrukturnim radovima u inostranstvu, bila smeštena u Srbiji. „Znamo šta smo uradili u Libiji, u Iraku, u Kuvajtu... Dobijali smo licitacije u konkurenciji sa Nemcima, Francuzima, Japancima. U to vreme Kinezi i Indijci su nam bili podizvođači. A sada smo mi podizvođači Azerbejdžanu.“ Što se aktuelne rekonstrukcije Trga republike tiče, Timotijević kaže da je sve jasno čak i ljudima van struke. „Sramota i projektantska i izvođačka, a da ne govorimo kakva je sramota organizaciono – kada je reč o sinhronizovanju radova i saobraćaja. A kada je u pitanju Grdelica, nakon niza izmena projekata ono izgleda kao da se mali Đokica igrao. Mene kao inženjera, kada prolazim pored onih zidova, iskreno hvata strah. Inženjerski neosmišljeno, a panoramski... Savremena struka pokušava da se kontinuitet prirode ne naruši, da se mostovi, tuneli, nadvožnjaci uklope u prirodu. A u grdeličkoj katastrofi nijedan detalj nema simetriju; imate osećaj slučajnog delovanja. To je nesporno izuzetno teška saobraćajnica, ali su i projektanti, i izvođači i zaduženi za nadzor pali na ispitu.“ Srpski putevi nikada nisu samo putevi, ako su uopšte putevi, melanholično bi primetio Fajz Ahmad Fajz da je živ. Valjda će barem vina i dalje napredovati.