Hronologija odsecanja glave

Uvek je zanimljivo kada se jedan umetnik bavi životom, motivima za stvaralaštvo, ličnošću, radom i delima koja su rezultat pregnuća kolege po vrsti izražavanja. Još je zanimljivije kada je između njih velika vremenska distanca, koja u ovom slučaju iznosi čak četiri veka, a najzanimljivije je to što su obojica zatočnici iste stvaralačke discipline - likovne umetnosti! Neočekivanoj aktuelnosti ovog albuma, i bez ikakve sumnje povećanom interesovanju ne samo stripskih čitalaca, doprineće i afera koja je pre nešto više od mesec dana izbila u vezi s navodno drugom Karavađovom verzijom iz 1606. godine, poznate i nesporno njegove slike Judita i Holofern. Vreme nastanka prve nije tačno usaglašeno među istoričarima umetnosti, ali se smešta u period 1598-1600. Jer, toj drugoj, i stilski i kompoziciono i po atmosferi drastično različitoj od prve, iznenada nađenoj 2014. u Francuskoj, pa po jednoj verziji dva dana pre junske ili julske aukcije u Tuluzu nestaloj, potom povučenoj, a zatim iznetoj iz aukcijske kuće Drio jer je već u tajnosti prodata jednom velikom svetskom muzeju, kako reče Mark Labarb iz „Druoa“ - izgubio se trag. U stori-teling oko konstrukcije dolaska slike u Francusku i komercijalno-marketinško spinovanje, u te poslednjih godina poslovične „procedure“ u slučajevima sličnih „otkrića“ slika velikih majstora i zbrzanih aukcija povodom njih, uključena je i vojska Napoleona Trećeg i prašnjavi, paučinom optočeni tavanski budžaci, i „naivni“ viševekovni vlasnici koji su Labarba „zamolili da proceni neku tavansku starudiju“ (slika je bila skrivena iza dušeka koji se nekako očuvao par vekova), i sve bi to nekima bilo smešno da iza autentičnosti nije zalegao neko ko slovi za eksperta klasičnog slikarstva - Erik Turken iz Pariza. Oponenti autentičnosti kao argumente pominju „tvrđu armaturu“ slike, odsustvo suptilnijih valera i mekoće pokreta figura, snažnije kontraste, prisutnost „flamanske“ slikarske škole kombinovane sa italijanskom, lik sluškinje Abre koja nešto govori Juditi, čudno, direktno okrenutoj posmatraču dok smireno kolje Holoferna... No, to što je ključni lik okrenut gledaocu slike samo po sebi nije argument. Mikelanđelo Merizi (1571-1610), koji je prihvatio nadimak Karavađo, dobivši ga u Milanu, prvo, da bi ga neupućeni razlikovali od „onog“ Mikelanđela i, drugo, jer je njegov otac Fermo bio u službi Markiza od Karavađa, mesta u oblasti Donjeg Bergama, iz kojeg je njegova majka Lučija - koristio je za različite slike iste osobe. Mučenik Sava Šumanović nije mogao da ubedi lokalne dame iz Šida sa okolinom da mu budu modeli, nije imao izbor, pa na mnoštvu slika vidimo istu ženu, dok je Karavađo, iako je mogao da bira koliko ga volja među tamošnjim prostitutkama i dvorskim damama, što je istina budi rečeno i činio na različite načine - često je sam hteo iste. Upravo je Judita baš isti lik koji zapažamo i na slici Sveta Katarina Aleksandrijska (1598/99), to jest dama Filida Melandroni (bila je ona i Preobraćena Magdalena), ali najvažnije za ovu temu je to da i Sveta Katarina direktno gleda „u kameru“. Zanimljivo je da je stripar Milo Manara, poslovično do u detalje proučivši život i delo genija, u svom stripovanom životopisu upravo rekonstruisao nastanak slike Judita i Holofern. E sada, ili je negde došao do podatka da je Karavađo Juditu izvorno prikazao sa golim grudima koje je neko prekrio (nigde u albumu ne stoji ko i kada, možda je i tražio od samog majstora da to učini), ili je Manara, koga odranije znamo po snažno erotizovanim stripovima, temu slobodno interpretirao... Ipak, što se „nestale“ slike tiče, potpisnik ovih redova je sklon oponentskoj struji i tezi o kopiji flamanskog slikara Luja Finsona, koji je živeo sedam godina duže od Karavađa. Intriga je stigla kao kec na desetku za ovo tvrdo ukoričeno izdanje, nedavno i na srpski, od strane Kristijana Relića prevedeni, te na 64 strane u punom koloru odštampani album, koji je već sada nesporno jedan od događaja sezone! Čak dva važna srpska stripska izdavača su morala da se udruže kako bi bilo objavljeno ovo važno, u mnogim aspektima, a svakako po ogromnom uloženom trudu u istraživanje Manare i, slobodno se to može reći, osim crtanja i slikanje jedne nesvakidašnje stripske biografske studije. Ugledni italijanski istoričar umetnosti Klaudio Strinati napisao je prigodan uvod, ali kao i svaki predgovor i ovaj je bezrezervno afirmativan, pa čak i po cenu da se iznesu neke netačne činjenice. Nema nikakve sumnje da je scenarista i crtač (kolor je osim njega nanosila i Simona Manara) proučio sve raspoloživo o Karavađu. No, prvu od tri njegove biografije, a najmanje jednu, pisala je osoba kojoj se nesporno veliki i bez izuzetka prema svedocima prgavi umetnik grdno zamerio, i koja je objavljena čak 32 godine nakon Merizijeve smrti (Baljone, 1642), druga 62 godine posle (Belori, 1672), a treća, Mančinijeva, tek 1910. Ne sumnjajući u akribičnost Manare, ipak ne stoji Strinatijeva tvrdnja da Manarina priča „zapravo i nije romansirana“. Usput, biograf Baljone se sudio, ne zbog crtanih karikatura ili žena, već zbog nekih podrugljivih stihova koje je slikar pisao o tom čoveku koji će mu zauvek oblikovati posmrtni imidž! E, da je znao, umetnik bi se držao samo svojih četkica! Druga od prenaglašeno pristrasnih konstatacija Strinatija je da su Karavađo i Manara veoma bliski po senzibilitetu i kreativnim namerama. Naprotiv! Minuciozni Manara nije slikar nego crtač i ilustrator, sav je u linijama, i to statičnim, krutim i preciznim, konture su mu uvek zatvorene, dok boju, kogod i kojom god tehnikom da je osim njega kolorisao - nanosio je naknadno na crtež. S druge strane, do danas nije nađen NIJEDAN pripremni crtež za slike Mikelanđela Drugog. Treće, radeći vrhunski profesionalno ovu biografiju, po definiciji, Manara je morao da prouči arhitekturu, te da sa svojim akterom izađe u eksterijer(e). To je i činio od prvog prizor-polja, a s druge strane Karavađo je na svega nekoliko od mnoštva svojih slika prikazao „plener“ i nešto što bi se moglo nazvati pejzažom. U stvari, smatra se da je on ustanovio ono što bi filmadžije nazvale „setom“, tj. postavku više modela sa rekvizitima, zadatim dinamičnim položajima, izrazima lica i draperijama na „praktikablu“. Manara je i to utkao u, nema šta, zanatski besprekorno stripovanu biografiju. Četvrto, nezgodan, težak karakter, krčme, žene, muškarci i dragi mu mačevi dovodili su ga u konflikte i nevolje, što je u stripu uverljivo dramatizovano, ali je broj aktera tuča iz policijskih zapisnika Manara stripski i scenaristički redukovao. U Rim je mladić iz rodnog kraja došao 1592. da se nikada više ne vrati u Milano i da se do kraja života bavi slikarstvom. Zbog tuče do koje je došlo između dve ekipe u igri sa loptom (koja se smatra pretečom tenisa - ne fudbala), a u koju se uključio prgavi K, ubivši narednika Ranuča Tomazonija, 1606. je raspisana poternica i pobegao je iz Rima. Otišao je na Maltu, bio iskušenik, proglašen 1608. za viteza, pa mu je nekoliko meseci kasnije oduzeta titula jer je uhvaćen kako „dosađuje jednoj grofici“, opet je pobegao.