Umetnost se plaća životom

Iprvi pogled na slikarstvo Zorana Velimanovića, predstavljeno nedavno u Kući legata retrospektivnom izložbom Slike nade i beznađa, sugeriše da se ispod predstava božanstava, arhangela, demona, antropomorfnih ili ribolikih bića, listom bez pola, krije ozbiljna filozofija. Više životna nego knjiška, premda su u platna utkani i stihovi velikih i mudrih poeta. Po primarnoj vokaciji pravnik, zavidnog zanatskog umeća osvedočenog ogromnim opusom, koji je velikim delom prodajom odlutao po svetu, Velimanović sebe ne doživljava umetnikom. Za sebe kaže da je „naprosto - putnik“. „Ne mogu a da se ne pitam gde ja ovo putujem... U ovom sve starijem vagonu, još starijem kupeu i sedištu koje sasvim propada i postaje neudobno, a u vozu koji se ne menja i ide sve brže..“, objašnjava svoj kredo na način koji se shvata više nagonski, nego razumom. U tom kupeu, a vlastitom telu, trošnoj posudi za supstrat duha, on „čita knjigu, s vremena na vreme podigne glavu, napolju je čas mrak, čas dan, i kiša i sunce odjednom“. Onda se opet vrati knjizi, „grčevito i sa velikim trudom oči drži prikovane za slova, kao da će to da ga spasi od kupea, i vagona, i voza“ i svih prizora napolju. „Kad se unervozim, pogledam ponovo kroz prozor, a tamo neka ravnica, njive i topole u daljini... i uvek tako. Pomislim da je glupo da više i dižem pogled, kad uvek vidim isto...“, kao da uzdiše Velimanović. Ali, ponovo skrene pogled sa štiva, nebitnog za ono što život jeste, i kad opet vidi sličan prizor pomisli – „moj su život očigledno ove njive i one topole u daljini“. A zašto je tako - ne zna. Ne zna tačno ni zašto njegovi apostoli izgledaju kako izgledaju, jedan sa kljunom, drugi sa maskom od životinjske lobanje, treći sa kacigom, krilima i sportskim dresom... To što je na slikama iz njega izvire, ali tek nakon što se nad svakom mišlju dobrano pomuči, nekad danima i mesecima sputan nemogućnošću da to izrazi. „Umetnost se plaća životom, ona ne traži od onog što ti je višak, to je ne zanima“, objašnjava kako nijedno delo ne proističe iz salonske dokolice. Sve te filozofske misli Velimanović skladišti, baš kao što sakuplja i rashodovane predmete i organski otpad. Ne zna ni kako se oni nađu na istom mestu – impregnirane kože pastrmke, ekseri, kineske nudle, delovi brava, ofingeri, sitnice nedefinisanog porekla, u zajednici sa uljanim nanosima što prikazuju sudbinu čoveka. Sve je to proizvod viših sila, pa mu slikar dođe kao vrsta provodnika. Jedino što zna sa sigurnošću jeste da slika, kao i život, traži mir i ravnotežu. Nekad gomili predstava zla suprotstavi samo balon boje ciklame, i tako postiže harmoniju. Sa retrospektivnom izložbom se desilo slično: kao da je u istom filmu angažovao DŽemsa Dina i Leonarda di Kaprija, epohom nespojive, ali saglasne po talentu i moći da prenesu poruku. Takođe naslućuje snagom koja se pretvara u ubeđenje, „da svet spasavaju vera, nada i ljubav, koje će uvek postojati“, ma koliko da se lošeg u svetu nagomila. A jedino što mu nedostaje je - „detinja naivnost“, jer ga pogled odraslog sprečava da teži čudima. Nešto se ipak uvek dogodi, kaže, pa uložena energija dok se nešto stvara pomera kosmos „u nekom dobrom pravcu“. A Velimanović hvata baš taj trenutak promene, koji voli više od svega. Zato za njega likovna kritičarka Maja Živanović tvrdi da „naglavačke uranja i u bol, i u radost, što je očigledno u svakom njegovom crtežu, slici, asamblažu“. Za četvrt veka stvaralaštva on se drži fantastike, zapravo prikazujući svakodnevicu, pa malo podseća i na modernog, iako optimističnijeg Hijeronimusa Boša.