Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   16.10.2019. 08:26
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
УВОДНИК
Рекордери по производњи – непријатеља

Властима се, ипак, мора одати признање. Високи функционери више и не морају да „прљају руке“. Има довољно „добровољаца“ који су спремни да то раде уместо њих

Марко Ђурић највећи је победник ванредних парламентарних избора на Косову. Ма, не зато што је ономад у Бриселу Хашима Тачија и Рамуша Харадинаја победио 5:0, а у недељу је на северу Српска листа остале Србе са Косова победила са 10:0. Није то била његова победа. Он је ту утакмицу углавном преседео на клупи, јер му противничка екипа није дала да уђе на терен. И селектор, и кондициони тренер, и капитен, и главна звезда тог тима био је Александар Вучић. А Ђурић је победио - у тапшању председнику.

Јесте ли само видели да је Марко сваки пут, са савршеним осећајем за тајминг, бар три-четири секунде пре свих почињао да аплаудира Вучићу. И последњи је престајао, тек када га дланови заболе. Зато у тој дисциплини Ђурића већ седам година нико није надмашио. Нити се на видику назиру неке нове напредне снаге које могу више, јаче, боље да аплаудирају од њега. А председник зна да цени оне који га подржавају.

Неки други, који не умеју да аплаудирају као Марко, шефу се додворавају на други начин. Једни га хвале где год стигну. Други нападају ректорку Иванку Поповић због тога што је, за разлику од премијерке Ане Брнабић, у згради Ректората видела активисте које је послала странка Александра Вучића. Трећи, укључујући несрећног уредника „срећне“ телевизије, черече професора Филозофског факултета Данијела Синанија зато што је помогао ректорки да се договори са студентима. Четврти, на челу са власником „ружичасте“ телевизије, покушавају да оцрне професора из Визбадена Рашу Карапанџу који је први открио да је Синиша Мали много преписивао. Пети нападају професоре Економског факултета Милојка Арсића и Даницу Поповић, као да су они криви што ове године наш бруто домаћи производ расте спорије него у било којој другој земљи региона. И може министарка Зорана Михајловић до миле воље да тврди како је „Србија данас најбрже растућа економија у региону и да то признају и ММФ и Светска банка“. Сигурно је то чула од председника Вучића и премијерке Брнабић. И кога брига што то није тачно. У светске рекордере Србија спада само по производњи „државних непријатеља“. Готово сваког дана бар неко се нађе на стубу срама само зато што другачије мисли.

Најгоре у свему томе је што се више не бирају средства. Одавно је пређена доња граница пристојности. И то баш у време када власт тврди да никада нису били бољи услови за изборе. Па, ако се власт тако понаша према критичарима који никада нису имали политичке амбиције, на шта ли све, у финишу предизборне кампање на пролеће наредне године, морају да буду спремни политички противници?

Није ми само јасно чему толика агресија када сва истраживања показују да владајућа СНС, са својим коалиционим партнерима, без Ивице Дачића, има подршку више од 50 одсто грађана Србије. Шта ли ће тек бити када једног дана, сасвим свеједно да ли ће то бити за две, пет, десет или 15 година, та подршка почне да се топи? Или напредњаци мисле да ће владати још 100 година?

Властима се, ипак, мора одати признање да високи функционери више и не морају да „прљају руке“. Има довољно „добровољаца“ који су спремни да уместо њих проналазе нове „државне непријатеље“. У два наврата, у априлу и септембру, читао сам у Недељнику колумне Љиљане Смајловић, Случај Дане Поповић и Лекције професорке Поповић. Скоро сваку реч бих потписао. Једино што, за разлику од ње, не верујем да председник са тим случајем нема ама баш ништа. Зар јој није бар мало чудно да председник, који се као мучи да нађе други израз за кратке гаће, тј. бермуде, зна за студента који је био незадовољан што га је Дисциплинска комисија Економског факултета казнила строгим укором зато што је пролетос на трибини о академској честитости (!?), без доказа и без иједног сведока, извређао професорку која је такође оспоравала докторат Синише Малог, а приде од 2016. пише колумне у НИН-у. Мисли ли заиста ико да је Вучићева оптужба - „професорка прогони студента зато што јој се супротставио на њеном предавању“ - била плод необавештености? Ма хајте, молим вас.

Тај случај још није завршен. А баш ме занима да ли председник зна и за муке још неког студента Економског факултета. Или једног међу њима (да не кажем једног од пет милиона) зна боље од осталих и због тога што се тај сам хвали да је рођак директора БИА и високог функционера СНС Братислава Гашића.



Милан Ћулибрк


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Александар Вучић, председник Србије

Готово да не постоји ниједан турски инвеститор у Србији којег не познајем, а неке сам видео и више пута.

Прочитајте све мисли
bg