Rekorderi po proizvodnji – neprijatelja

Marko Đurić najveći je pobednik vanrednih parlamentarnih izbora na Kosovu. Ma, ne zato što je onomad u Briselu Hašima Tačija i Ramuša Haradinaja pobedio 5:0, a u nedelju je na severu Srpska lista ostale Srbe sa Kosova pobedila sa 10:0. Nije to bila njegova pobeda. On je tu utakmicu uglavnom presedeo na klupi, jer mu protivnička ekipa nije dala da uđe na teren. I selektor, i kondicioni trener, i kapiten, i glavna zvezda tog tima bio je Aleksandar Vučić. A Đurić je pobedio - u tapšanju predsedniku. Jeste li samo videli da je Marko svaki put, sa savršenim osećajem za tajming, bar tri-četiri sekunde pre svih počinjao da aplaudira Vučiću. I poslednji je prestajao, tek kada ga dlanovi zabole. Zato u toj disciplini Đurića već sedam godina niko nije nadmašio. Niti se na vidiku naziru neke nove napredne snage koje mogu više, jače, bolje da aplaudiraju od njega. A predsednik zna da ceni one koji ga podržavaju. Neki drugi, koji ne umeju da aplaudiraju kao Marko, šefu se dodvoravaju na drugi način. Jedni ga hvale gde god stignu. Drugi napadaju rektorku Ivanku Popović zbog toga što je, za razliku od premijerke Ane Brnabić, u zgradi Rektorata videla aktiviste koje je poslala stranka Aleksandra Vučića. Treći, uključujući nesrećnog urednika „srećne“ televizije, čereče profesora Filozofskog fakulteta Danijela Sinanija zato što je pomogao rektorki da se dogovori sa studentima. Četvrti, na čelu sa vlasnikom „ružičaste“ televizije, pokušavaju da ocrne profesora iz Vizbadena Rašu Karapandžu koji je prvi otkrio da je Siniša Mali mnogo prepisivao. Peti napadaju profesore Ekonomskog fakulteta Milojka Arsića i Danicu Popović, kao da su oni krivi što ove godine naš bruto domaći proizvod raste sporije nego u bilo kojoj drugoj zemlji regiona. I može ministarka Zorana Mihajlović do mile volje da tvrdi kako je „Srbija danas najbrže rastuća ekonomija u regionu i da to priznaju i MMF i Svetska banka“. Sigurno je to čula od predsednika Vučića i premijerke Brnabić. I koga briga što to nije tačno. U svetske rekordere Srbija spada samo po proizvodnji „državnih neprijatelja“. Gotovo svakog dana bar neko se nađe na stubu srama samo zato što drugačije misli. Najgore u svemu tome je što se više ne biraju sredstva. Odavno je pređena donja granica pristojnosti. I to baš u vreme kada vlast tvrdi da nikada nisu bili bolji uslovi za izbore. Pa, ako se vlast tako ponaša prema kritičarima koji nikada nisu imali političke ambicije, na šta li sve, u finišu predizborne kampanje na proleće naredne godine, moraju da budu spremni politički protivnici? Nije mi samo jasno čemu tolika agresija kada sva istraživanja pokazuju da vladajuća SNS, sa svojim koalicionim partnerima, bez Ivice Dačića, ima podršku više od 50 odsto građana Srbije. Šta li će tek biti kada jednog dana, sasvim svejedno da li će to biti za dve, pet, deset ili 15 godina, ta podrška počne da se topi? Ili naprednjaci misle da će vladati još 100 godina? Vlastima se, ipak, mora odati priznanje da visoki funkcioneri više i ne moraju da „prljaju ruke“. Ima dovoljno „dobrovoljaca“ koji su spremni da umesto njih pronalaze nove „državne neprijatelje“. U dva navrata, u aprilu i septembru, čitao sam u Nedeljniku kolumne LJiljane Smajlović, Slučaj Dane Popović i Lekcije profesorke Popović. Skoro svaku reč bih potpisao. Jedino što, za razliku od nje, ne verujem da predsednik sa tim slučajem nema ama baš ništa. Zar joj nije bar malo čudno da predsednik, koji se kao muči da nađe drugi izraz za kratke gaće, tj. bermude, zna za studenta koji je bio nezadovoljan što ga je Disciplinska komisija Ekonomskog fakulteta kaznila strogim ukorom zato što je proletos na tribini o akademskoj čestitosti (!?), bez dokaza i bez ijednog svedoka, izvređao profesorku koja je takođe osporavala doktorat Siniše Malog, a pride od 2016. piše kolumne u NIN-u. Misli li zaista iko da je Vučićeva optužba - „profesorka progoni studenta zato što joj se suprotstavio na njenom predavanju“ - bila plod neobaveštenosti? Ma hajte, molim vas. Taj slučaj još nije završen. A baš me zanima da li predsednik zna i za muke još nekog studenta Ekonomskog fakulteta. Ili jednog među njima (da ne kažem jednog od pet miliona) zna bolje od ostalih i zbog toga što se taj sam hvali da je rođak direktora BIA i visokog funkcionera SNS Bratislava Gašića.