Peđa Atlas

Usubotu sam naglo odlučio da se, iz Beograda, uputim ka Vidovu! A što tako naglo!? Čuj, što!? Prestonica je počela, sve više, da liči na ono nesrećno vreme šestoaprilskog bombardovanja iz 1941. godine a, s druge strane, oseća se bre virus petooktobarske revolucije! I ne bih da prisustvujem samom početku građanskog rata koji će, po meni, početi čarkama između taksista i fudbalskih navijača! A posle šta će biti, to ne smem ni da vam pričam! Sem ako neka grupa pukovnika, sa Apisovim mudima, ne izvrši državni udar i spreči još jedno, uludo, prolivanje srpske krvi... Svratim u Cetinjsku br. 1 da se pozdravim sa ninovcima, jer onaj Đuka, novi guru iz SNS, svojevremeno je najavio da NIN treba spaliti. Ali to nije protumačeno kao govor mržnje a, evo, Marić će, koliko vidim, nagraisati... U Vidovo sam požurio sve u nadi da će se Marina Abramović odazvati mom pozivu na kanibalistički performans u mojoj Nojevoj lađi. Dobro, ne bismo jeli, baš, ljudsko meso. Jeli bismo, recimo, „babino uvo“, to je šumska pečurka. Tu su i „babine noge“, a to vam je šumska trava od koje se pravi loša rakija. Ali, avaj, evo prođe nedelju dana, Marina se ne javlja, a u Vidovo mi je stigao i polovni seljački bračni krevet, lep kao lutka i fali mi samo nevesta. I, evo, ovim putem, obećavam Marini, ako dođe u Vidovo, neću, ispred „Moskve,“ na Terazijama da šutnem njenog brata Velju klompom u dupe zato što na Fejsbuku tvrdi da sam „ruski spavač“. Nego moja Greta iz Zemuna mi je u „Flertu“, tu odmah, do „Manježa“ i Jugoslovenskog dramskog pozorišta rekla: „Nije Marina toliko produhovljena koliko vi mislite! Da je vrhunska umetnica, ona bi se dosad sto puta odazvala vašem pozivu na performans u Vidovu! Ona jeste zanimljiva, ali ipak ima dubok psihički poremećaj iz nesrećnog detinjstva i to je uspela, i te kako, da unovči kroz svoje performanse. Zna se da je svog brata Velju, kada se rodio, htela da udavi u kadi i zbog toga je dobila grdne batine od majke Danice!“ Pođem autobusom iz raskopanog Beograda i začas protutnjim kroz pola Srbije. Sa belopalanačke stanice svratim u „Kolorido“ na espreso. Kad, preda mnom se stvore Goran Mitić iz Niša i njegov prijatelj Neša iz austrijskog Linca!? Ali, to nije sve! Ispred Vidova čeka nas - Peđa Atlas! Šta?! Sad ne znate ko je Peđa Atlas? A čovek stvara „novu bolju ljudsku vrstu“! Sedimo u Vidovoj akademiji, a Peđa mi objašnjava da je problem sa atlasom, a to vam je prvi pršljen kičme, „nastao još pre milion i po godina kada se čovek uspravio na dve noge“. Tada je „nastala anatomska greška koja danas uzrokuje uvrtanje tela i kičme, bolove, oboljenja i skraćen život“. A Peđin „Human up“ projekat „produžava čovekov život na sto dvadeset godina“!? K. G. Jung, moj guru iz Švice sluša pomno, pa kaže: „Ovo što priča Peđa Atlas zvuči logično. Ali, kako doživeti sto dvadeset godina kada će, možda, još ove godine da bukne treći svetski rat. A sve i da rata ne bude, uništeno je, već, devedeset odsto pčela na Zemlji! A kada pčele nestanu, posle četiri godine nestaće i ljudski rod!“. Otpratim goste te siđem u Mokru, a Zoki Kokočan me pita: „Šta? Pustili su te iz zatvora!?“ Tu doznam da se, po Mokri, priča da sam uhapšen pre dve nedelje, kada sam u Pionirskom parku, govoreći o zaštiti reka Stare planine, nagovestio da će moj Alek da završi kao Čaušesku! A čovek, evo, dobi Orden Svetog Save. Ah, koje je vreme došlo! Ne smeš da upotrebljavaš ni metafore! A Miki Lule tvrdi da su me iz zatvora pustili sa „nanogvicom“. Tu je i moja Crna duhovita: „Kada za nedelju dana skokneš, opet, do Beograda, reći će da si otišao da ti skinu ’nanogvicu’ ili da vadiš krompir u PKB-u?“