U mraku raste strah

To je ta demokratska Srbija koja uživa u zlatnom dobu i koju ne potresa nikakva politička kriza: za samo nedelju dana, jedan opozicioni lider optužio je vladajuću stranku za pokušaj podmićivanja, saznali smo da je jedna afera sa licima povezanim sa vrhom vlasti u glavnoj ulozi zataškavana hapšenjem uzbunjivača, a kontinuirani napadi na jedinu televiziju koja nije pod kontrolom vlasti podignuti su na novi preteći nivo. I na sve to, stigao je i povod za ponovno citiranje reči sociologa Jove Bakića, da će se vladavina naprednjaka završiti na najgori mogući način, tako što će ih građani vijati po ulici: jedan predstavnik vlasti bio je prinuđen da, uz pomoć obezbeđenja, od besnih opozicionih aktivista i građana beži do automobila - predaleko parkiranog, zahvaljujući baš njegovoj odluci o pravljenju pešačke zone neverovatnih razmera. A zapravo se ništa novo nije desilo. Jer, je svaka od tih vesti, koliko god šokantna i porazna po društvo bila, suštinski je samo posledica potpunog ukidanja institucija, kao jedne od ključnih poluga autokratske vladavine sa kleptokratskim namerama. Pričom o neimenovanom naprednjačkom emisaru, koji mu je nudio pola miliona evra kako bi Pokret slobodnih građana izašao na izbore kao „konstruktivna opozicija“, Sergej Trifunović samo je javno progovorio o onome što je javna tajna u Srbiji – da se podrškom vlasti obezbeđuju razni vidovi sinekura, uz obilato kršenje zakona, ne samo moralnih. I jeste da je to stara, odvajkada poznata disciplina, ali su razmere neuporedive sa bilo čime što smo do sada gledali, o čemu svedoče brojni dokazi koje nema ko da vidi osim bespomoćnih građana. Ono što je u celoj priči o pokušaju „kupovine“ PSG ključno jeste da, kao što je već postalo uobičajeno, Tužilaštvo nije požurilo da obavi svoj posao i preispita Trifunovićeve navode. Ali se, kao i obično, jeste oglasio v. d. vrhunskog božanstva Aleksandar Vučić, presudom prema kojoj je reč o „kafanskoj izmišljotini i laži koju ni pas s maslom ne bi progutao“. A nakon njegovog javno izrečenog poziva, ni slična ocena Tužilaštva, u malo drugačijoj formi sročena, ne bi bila nikakvo iznenađenje. Potvrdu o kontroli vlasti nad pravosuđem dobili smo i u slučaju privođenja uzbunjivača, koji se usudio da govori o umešanosti oca ministra policije Nebojše Stefanovića u aferu trgovine oružjem. Umesto da preispita medijska saznanja o tome ko i kako trguje oružjem državne proizvodnje, policija pod komandnom palicom sina glavnog junaka afere Branka Stefanovića, privela je – onog ko je o tome obavestio novinare. I to čim se za skandal sa oružjem saznalo izvan granica Srbije. Da cela priča bude groznija, privođenje Aleksandra Obradovića, radnika Krušika koji je, obaveštavanjem javnosti o svojim saznanjima, zapravo, pokušao da zaštiti državnu imovinu, desilo se usred belog dana i naočigled brojnih kolega, ali je javnost za to saznala tek nakon dvadesetak dana, zahvaljujući novinaru NIN-a Vuku Cvijiću. I tu dolazimo do priče o strahu koji je okovao Srbiju. I koji će se, uči nas istorija, poput bumeranga, neminovno vratiti tamo odakle je prvobitno izazvan: niko se nije usudio da govori o javnom hapšenju radnika poznatog po poštenju, a znali su mnogi. Da svest o „bumerang efektu“ širenja straha postoji u redovima vlasti odavno se govori, a javno je to pokazao Aleksandar Martinović, šef poslaničke grupe naprednjaka u Skupštini Srbije, na sednici početkom septembra: „Ako oni (opozicija, prim. nov.) jednoga dana dođu na vlast, za mene i za moju porodicu, a takav slučaj je i sa Atlagićem, Bečićem, Orlovićem i manje-više svima nama, teško da će biti mesta u Srbiji“, rekao je Martinović. I sva je prilika da je, tom prilikom, govorio ono što zaista misli. Razlog za dodatno jačanje straha koji (bar) deo naprednjačkih funkcionera već oseća stigao je u ponedeljak uveče, kada je, na nečem što je trebalo da bude kulturni događaj, Goran Vesić, zamenik gradonačelnika Beograda i novootkriveni pisac, doživeo ono što niko ne bi trebalo da doživi. Prepoznat od dobrog dela izmučenih Beograđana kao glavni krivac za razaranje grada i trošenje novca građana na osnovu odluka protivnih mišljenju struke, Vesić je bukvalno morao da beži pred besnim demonstrantima koji su, pred galerijom Progres u najstrožem centru grada, protestovali tokom promocije njegove zbirke kolumni o Beogradu. Teško da ćemo, i u tom slučaju, saznati šta se zaista desilo i ko je najodgovorniji za koškanje demonstranata i Vesićevih pristalica pred Progresom. Kao što ćemo teško dobiti jasan i svima uverljiv dokaz o tome ko je palio Vesićevu knjigu, na osnovu čega su televizije pod kontrolom vlasti raspukle kampanju o „nacistima Dragana Đilasa“: na prikazanom snimku, naime, ne vide se lica onih koji knjigu pale, što je odmah dovelo (i) do tumačenja o još jednoj podmetačini marketinških timova vlasti. Jedno je, ipak, sigurno: da su institucije radile svoj posao, od slučaja Savamale, preko renoviranja Slavije, nabavki novogodišnjih ukrasa, pa sve do tragikomične ali zato preskupe rekonstrukcije Trga republike, ne bi Vesić bio izložen onako bukvalnom „sudu javnosti“ koji je pretio da se pretvori u linč. I ne bi svako ko podrži vlast automatski, u kritički nastrojenom delu javnosti, bio prepoznat kao „plaćenik“ i potencijalna žrtva odmazde u vremenu koje će kad-tad doći. Da Srbija zaista ima nezavisne institucije koje rade svoj posao, ni Televizija N1 ne bi, nakon permanentne negativne kampanje koju protiv nje vode predstavnici vlasti, počev od Vučića pa naniže, postala i predmet zastrašivanja od strane maskiranih lica, kao što se desilo u ponedeljak uveče. Jer, da drugi mediji, pre svega televizije sa nacionalnom pokrivenošću, rade svoj posao, ne bi program N1 toliko odskakao i tako lako postajao predmet kampanje u kojoj je narativ o „CIA televiziji“ tako lako prelepljen etiketom „Đilas-Šolakova televizija“. Ono što je od svega navedenog još sumornije, jeste činjenica da do prolećnih parlamentarnih i lokalnih izbora ima još dovoljno vremena da se, usled ovako očiglednog i intenzivnog „popravljanja izbornih uslova“ lako može doći do još gorih pritisaka, još veće represije i još opasnijih pretnji. A tu negde, na tako popločanom (kaldrmisanom?) „putu u svetliju budućnost“ nalazi se i ona tačka kad ulica postaje jednosmerna i neminovno vodi ka nasilju. Ponavljati se, zato, mora, ma koliko uzaludno delovalo: kraj strogo kontrolisanog kleptokratskog sistema jeste neophodan za opstanak društva i države, ali ako taj kraj bude nasilan – to neće biti dobra vest.