Viktorova „Tužna nedelja“

Jaroslav Kačinjski Varšavu još nije pretvorio u Budimpeštu na Visli, kako je svojevremeno obećao - inspirisan mračnim uzorom u liku deklarisanog protivnika liberalne demokratije, mađarskog premijera Viktora Orbana - ali su se vladajuća partija Pravo i pravda (PiS) i njen lider upravo izborili za mogućnost da, nakon što su uspešno podjarmili pravosuđe i uštrojili dobar deo medija, i u naredne četiri godine nastave da rade na ostvarenju te misije. Na parlamentarnim izborima PiS je očekivano ostvario uverljivu pobedu i obezbedio apsolutnu većinu u donjem parlamentarnom domu, Sejmu, osvojivši 235 od ukupno 460 mesta; Kačinjskom i društvu sreću, međutim, kvari to što je u Senatu, koji su dosad takođe kontrolisali, PiS ostao bez apsolutne većine, što će, bez obzira na skromnija ovlašćenja gornjeg doma, zakomplikovati stvari na legislativnom planu. Svejedno, može se očekivati nastavak procesa transformacije Poljske iz po mnogo čemu uzorne postkomunističke zemlje u još jednu mutiranu postdemokratsku državu kakve su se po Evropi u skorije vreme zapatile u impresivnom broju; mada uz više prepreka na tom putu. Taj posao, uostalom, ni dosad nije išao tako glatko kao u Mađarskoj. Poljsko društvo je podeljeno skoro pa po sredini na konzervativni i liberalni deo, zbog čega antidemokratske tendencije PiS redovno nailaze na snažan politički i građanski otpor. Opozicija, iako ponaosob posmatrano daleko zaostaje za vladajućom partijom, nije izgubila relevantnost. Ukupno uzevši, tri glavna opoziciona bloka - liberalna Građanska koalicija, konzervativna Poljska narodna partija i Levica - na glasanju za donji dom su dobila više glasova od PiS (u Sejm je još, i to po prvi put, ušao i savez krajnje desnice pod zajedničkim nazivom Konfederacija); druga je stvar što izborni sistem pri raspodeli mandata favorizuje najjaču partiju. Poljska još ima uticajne nezavisne medije, a politička debata u zemlji otkako je PiS po drugi put preuzeo vlast nijednog trenutka nije zamrla. Sve to daleko je od stanja u Mađarskoj, u kojoj su Orban i njegov Fides, na vlasti neprekidno od 2010, do te mere monopolizovali sve sfere političkog, privrednog i društvenog života da se ima utisak kao da se ništa izvan političke volje klike na vlasti tamo više i ne dešava. Sada su se, međutim, na tom monolitu pojavile prve velike pukotine. Na lokalnim izborima u Mađarskoj, održanim istog dana kad i parlamentarni u Poljskoj, Orban je pretrpeo dosad najteži udarac od povratka na vlast (premijer je bio i u periodu 1998-2002), ostavši bez glavnog dragulja u kruni, Budimpešte - gde je dosadašnji gradonačelnik iz redova Fidesa, Ištvan Tarloš, poražen od zajedničkog kandidata opozicije, Gergelja Karačonja - i izgubivši još desetak većih gradova, uključujući Miškolc i Segedin. Ključna reč ovde je, dabome, zajednički. Usitnjena, razdrobljena mađarska opozicija odnedavno se uzela u pamet i, ostavljajući po strani ideološke i programske razlike, počela da na izborima nastupa ističući zajedničke kandidate; uspešno testirana u unutrašnjosti zemlje, ta strategija je sada donela prvi veliki dobitak u osvajanju vlasti u glavnom gradu, po prirodi stvari liberalnijem i manje podložnom procesu totalne orbanizacije, ali sve dosad nemoćnom da to i pokaže. Uspeh opozicije u drugim, manjim gradovima, gde je Fidesov stisak još jači, možda je i impresivniji. Koliko god da su sve poluge vlasti na nacionalnom nivou i dalje čvrsto u rukama Orbana i njegovog rodbinsko-tajkunskog kružoka, značaj ovog poraza gotovo da se ne može preceniti; s obzirom na njegovu opsesivnu potrebu za potpunom kontrolom, moglo bi se čak reći da će ga poraz tim više boleti upravo zato što će s njim morati da živi kao i dalje najmoćniji čovek u zemlji. Szomorú vasárnap (Tužna nedelja) za gospodina premijera, vaistinu.