Trijumf prevare

Šefica diplomatije Evropske unije Federika Mogerini je izjavila da će na Balkanu i u Evropi sasvim izvesno izbiti rat ukoliko Srbija ne postane članica zajednice evropskih naroda. A taman smo se jedva oporavili od „koraka od rata“ u Preševu ili od „napada CNN-a na Srbiju“ zbog saradnje s Kinom. Mora da su kosovske specijalne jedinice ROSU s njima u dosluhu spremile plan da na dan izbora na Kosovu i Metohiji upadnu u severni deo Kosovske Mitrovice, i to u dogovoru s „Đilasovom Radom Trajković“. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je, svestan da bi taj incident poremetio regularnost izbornog procesa, na sastanku s Angelom Merkel u NJujorku oštro izjavio da „Srbija ne može da izgubi sve“ kada je reč o rešenju kosovskog pitanja. Ili, da se izmestimo iz lokalne geopolitičke močvare: virus Zapadnog Nila stiže do početka oktobra u Srbiju, kada će ljudi „padati kao pokošeni“, što predstavlja „najveću opasnost ikada“. Ne veću od one iz svemira, doduše, jer nam odatle tek stiže „napad“ od kojeg ćemo se teško povratiti. O njemu se nisu brinuli samo nihilisti među onima koji su preživeli „najgore leto do sada“. Čak je i Grenland istopilo. A i ne istopilo ga – ipak su „goreli i nebo i zemlja“. Kakav bi to čovek uopšte imao srca da se, pored prirode namerene da nas temeljno istrebi, uzjoguni zbog optužbi da je doktorat ministra finansija Siniše Malog plagijat? Dobro, ako i bude sličnih zlonamernika, izvesni „Univerzitet EU“ nedvosmisleno pokazuje da Mali nije plagijator. Zašto se dušebrižnici lepo ne bave činjenicom da je glumac Branislav Trifunović iscepao zastavu Srbije tokom izvođenja predstave „Pad“ u Leskovcu? Ili da je Er Srbija prošlu godinu završila s profitom od 12,2 miliona evra? Ili da jedan od lidera opozicije planira da oralno zadovoljava tajkune kad dođe na vlast? Da, dobro ste pročitali. Zajedničko svim navedenim vestima je da pripadaju onim propagandno-dezinformativnim napisima koji se kolokvijalno nazivaju lažnim vestima. U prvoj polovini tekuće godine, dakle za 183 dana, šest najčitanijih tabloida je samo na naslovnim stranama čak 419 puta pokušalo da na različite načine prevari čitaoce. Rečju, 2,3 manipulacije dnevno. Uključimo li u tu računicu i televizije s nacionalnom frekvencijom, javne servise, lokalne medije i internet portale, broj vrtoglavo raste. Ovde uspostavljena kauzalna povezanost izmaštana je ili domaštana koliko su i sami napisi, budući da redosled kojim su navođeni ne prati hronološki tok. Ali narativ čini malko uverljivijim, što je namera i obmanjivača – stvoriti atmosferu paralelne, neproverive stvarnosti, naizgled održivim popunjavanjima lakuna i nejasnoća iz vesti. „Plasiranje dezinformacija direktno doprinosi kreiranju atmosfere nepoverenja, tako da smatram da su te dve funkcije lažnih vesti direktno povezane. Ako se u javnost konstantno šalju teorije zavere, citati koji to nisu, potpuno izmišljene afere, laži o ljudima, događajima i kontekstu u kojem se nešto dešava – nepotrebno je i dokazivati da to vrlo brzo kod građana stvori stalni osećaj napetosti, zebnje, nepoverenja i straha. Ne veruje se ničemu, ili se veruje svačemu, što je na kraju isto, pošto se radi o devalvaciji ’težine informacija’; ljudi su podložni neosnovanom zbunjivanju; potpiruje se mržnja prema različitim grupacijama, u zavisnosti od političkih potreba u određenom trenutku; stvara se jedan kompletni haos, entropija u kojoj profitiraju lovci u mutnom, od političara, preko spin doktora, do biznismena koji plasiranjem određenih laži dolaze do zarade“, kaže za NIN novinarka „Vremena“ i FoNeta Tamara Skroza, ovogodišnja dobitnica nagrade za novinarsku hrabrost i izuzetnost koju dodeljuje Fondacija „Katarina Preradović“. Ona podseća i da lažne vesti nisu samo delimično ili potpuno izmišljene (recimo, da su migranti pre godinu dana u centru Beograda grupno silovali jednu devojku), već i one u kojima je izmenjen kontekst (da je lider Saveza za Srbiju Dragan Đilas psovao decu na protestu, iako jeste ušao u verbalni sukob s levičarskim aktivistima). Posebnu podgrupu predstavljaju vesti s neodgovarajućim naslovom. Tako je jedan tabloid udarno najavio: „Putin: pustite Mladića“, iako je nešto slično rekao Genadij Kuzmin, ruski predstavnik u Ujedinjenim nacijama, i to samo zbog mogućeg lečenja osuđenog ratnog zločinca. Među lažne vesti se, ukratko, mogu podvesti svi napisi koji javnost ne izveštavaju objektivno. Docentkinja na FPN-u Jelena Surčulija Milojević smatra da je jedan od prvih koraka u borbi protiv lažnih vesti terminološke prirode. „Izraz ’lažna vest’ je pogrešan, jer je vest ili vest, tj. istinita informacija, ili nije vest, u kojem slučaju je dezinformacija. Vest sama po sebi ne može biti lažna“, kaže ona za NIN. Predsednik Evropske federacije novinara Mogens Bličer Bjeregard je u intervjuu za naš nedeljnik početkom prošle godine rekao nešto slično, nazvavši lažne vesti propagandom. Surčulija Milojević navodi i da je do ekspanzije propagande u velikoj meri dovela pojava društvenih mreža i podseća na istraživanje Oksfordskog internet instituta povodom mid-term izbora u SAD prošlog novembra, kada je broj podeljenih dezinformacija prvi put premašio broj informacija na društvenim mrežama – prvih je bilo 25, a potonjih 19 odsto. Svega pet odsto podeljenog sadržaja su kreirali vladine agencije, eksperti ili sami kandidati. Istog tog novembra, EU je pred izbore za Evropski parlament usvojila Akcioni plan protiv dezinformacija čiji je zahvat bio prilično širok. Mesec dana ranije, Fejsbuk, Gugl, Tviter i Mozila su zajedno s delom kompanija iz reklamne industrije potpisali Kodeks ponašanja, samoregulatorni dokument protiv širenja dezinformacija. Kako prvi rezultati ovih poduhvata nisu bili naročito ohrabrujući, potpisnice Kodeksa ponašanja su se obavezale na objavljivanje redovnih izveštaja, a najavljeno je i osnivanje trajne radne grupe Saveta EU koje će se baviti ovim pitanjem. Naša sagovornica podseća da ćemo rezultate njenog rada moći da vidimo krajem ove godine. Čemu da se onda nadaju zarobljenici stabilokratija, čija je upadljiva specifičnost direktno sipanje dezinformacija iz usta političara na vlasti u medijske levke, odakle se dalje slivaju u naveliko izbezumljenu javnost? Zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić kaže da su građani internet anketom odlučili da se Stari savski most premesti u park kod Ušća pre no što je anketa uopšte otvorena za glasanje, ali mediji veruju Vesiću. Ministar policije Nebojša Stefanović kaže da je jedan od masovnijih protesta „1 od 5 miliona“ okupio između 1.500 i 1.600 ljudi, i to je vest na skoro svim sutrašnjim naslovnicama. Predsednik Vučić kaže da je afera o umešanosti Branka Stefanovića u korupciju izmišljena, jer otac Nebojše iz Beograda uopšte nije vlasnik firme GIM, premda se to ama baš nigde nije tvrdilo. Sav trud uzbunjivača Aleksandra Obradovića iz „Krušika“ i medija koji su o njemu izveštavali pada u vodu. Surčulija Milojević podseća da Zakon o javnom informisanju i medijima u Srbiji zajedno sa Zakonom o elektronskim medijima daje solidan okvir za funkcionisanje medijske mašinerije. Isto se može reći i u polju samoregulacije, pošto se čitav prvi član Kodeksa novinara Srbije odnosi upravo na istinitost izveštavanja. Međutim, u roju poznatih prideva i sintagmi – izveštavanje da bude pravovremeno, objektivno, nepristrasno, slobodno, potpuno, interes da bude javni, i tako dalje – često se zaboravi na realno stanje stvari. „Nažalost, ni Ministarstvo kulture ni REM ne reaguju u slučaju objavljivanja dezinformacija. Ono što osobe o kojima je reč imaju kao pravna sredstva jesu pravo na odgovor i pravo na ispravku, ali čak se ni to pravo ne primenjuje uvek od strane medija. U Srbiji trenutno imamo nekoliko projekata koji se bave otkrivanjem ili analizom dezinformacija u medijima i na društvenim mrežama, ali rezultati ostaju dostupni uskom krugu ljudi, jer ih mejnstrim mediji ne prenose, te tako šira javnost ostaje uskraćena za nalaze Novosadske novinarske škole i sajtova Raskrikavanje, Istinomer i Fejk njuz tragač“, zaključuje ona i dodaje da borbu protiv dezinformacija smatra borbom svakog čoveka, te da se mora voditi na svim nivoima kako bi postalo jedan od ciljeva globalnog razvoja, kao što se borimo protiv globalnog zagrevanja. U slučajevima ove dve pošasti, posledice mogu biti nesagledivo negativne. Potonja ubija planetu, a prva nam, kako kaže, truje dušu. U okolnostima u kojima je nezavisan rad regulatornih tela i pravosuđa i neophodan i onemogućen, političari s medijskim monopolom zajedno s prorežimskim medijima imaju uloge i optuženog, i tužioca, i branioca, i sudije. „Mislim da bi medijima koji se bave fabrikacijom vesti trebalo onemogućiti ili bar otežati to što rade, tako što bi im se ukinulo finansiranje iz budžeta ili tako što bi moćna preduzeća i kompanije prestali da se reklamiraju na njihovim stranicama ili TV programima. Jer, danas se najjače kompanije reklamiraju skoro isključivo u medijima prepunim laži i političke propagande, dok su pošteni mediji osuđeni na potpuni bojkot oglašivača. Jedan od vodećih tabloida dobija ogromne sume novca na konkursima na kojima se iz lokalnih budžeta finansiraju medijski sadržaji od javnog interesa. Zvanično obrazloženje je uvek isto: da je komisija svesna da taj tabloid krši Kodeks novinara Srbije, ali da se nada kako će im dobijeni novac pomoći da se poprave. Zato tabloidi i koštaju koliko koštaju i dostupni su svima, dok pošteni mediji grcaju u dugovima i problemima, a zbog tržišne cene može da ih priušti zanemarljiv broj ljudi“, zaključuje Skroza. Prema istraživanju Raskrikavanja, izdavači Srpskog telegrafa, Kurira, Aloa i Informera su tokom 2017. i 2018. godine na lokalnim konkursima sufinansirani više od 51 milion dinara. Informer je dobio najmanje 6,2 miliona dinara, a novinarski kodeks je u prvih pet meseci ove godine prekršio impozantnih šest stotina puta. Kako izgleda zapravo čeprkati po većinski prisutnom medijskom kukolju? Prema rečima Stefana Janjića, urednika sajta Fejk njuz tragač i jednog od dobitnika NIN-ove stipendije za najbolji nacrt romana, sveobuhvatna analiza lažnih vesti onemogućena je već samom logistikom – nemoguće je formirati tim koji bi pratio svih 2.500 registrovanih medija u Srbiji, ne računajući brojne „divlje“ portale među kojima neki funkcionišu kao fabrike dezinformacija. Jedan takav, pod nazivom „Šta ima novo“, u martu ove godine je „sahranio“ 23 javne ličnosti, posve žive. Osim u retkim slučajevima koji zahtevaju sofisticirane tehnike pretrage i foto-forenzike, za proveru istinitosti informacija najčešće je dovoljno guglanje. „Ako imaš publiku koja je spremna da poveruje u laž koju si smislio za tri minuta, nije ti potrebno da bacaš vreme i novac na složene tehnike video-manipulacije, na kreiranje lažnih identiteta ili falsifikovanje baza podataka. Ako krenemo od medija koji plasiraju lažne vesti – oni imaju komercijalni interes u laganju. Ako krenemo od vlasti – većina lažnih vesti im ide u prilog. Krenemo li od publike – ona u lažnim vestima veoma često pronalazi ono u šta želi da veruje i mahom nije spremna da kazni manipulativne izvore tako što ih više neće plaćati ili pratiti. U takvim okolnostima, mogućnost da se lažne vesti sklone iz digitalnog prostora su veoma ograničene“, kaže Janjić za NIN. Pored onih benignijih, i dalje prilično štetnih oblika lažnih vesti – dezinformacija nastalih usled grešaka, nepažnje ili traljavosti, te komercijalnih dezinformacija – postoje i lažne vesti čiji je cilj politički. Kako kaže Janjić, one mogu biti afirmativno ili negativno intonirane, a podela na „naše“ i „njihove“ je gotovo neizostavna. „Većina manipulacija je kratkog veka, ali ima i onih koje su kontinuirane: naša istraživanja su pokazala da domaći mediji prosečno jednom u tri dana najavljuju rat, jednom u četiri dana iznose nove ’dokaze’ o ubistvu Jelene Marjanović, jednom u sedam dana otkrivaju lek protiv raka, a četiri puta godišnje najavljuju smak sveta“, zaključuje Janjić. Ovaj redosled ujedno može da posluži kao lista pojava koje u ljudima naizmenično izazivaju nadu, strah, bes i znatiželju. U žrvnju tih osećanja, zar je moguće mariti ko je ostao bez krova nad glavom, ko je kao uzbunjivač protivzakonito pritvoren, a ko je za koliko oštetio državu? Da se ne lažemo.