Nasilje ne mora biti deo političke borbe

DŽudit Batler nas je nedavno u Beogradu podsećala da nije lepo krasti, i neko bi mogao da primeti kako je to cena vožnje u zadnjim vagonima civilizacije – filozof mora da pređe Atlantik kako bismo prihvatili jednu banalnost. Batler je, naravno, u Beogradu bila drugim povodom – da primi počasni doktorat Beogradskog univerziteta – ali morala se izjasniti i o nedavnoj blokadi Rektorata, čiji je povod bio sporni doktorski rad Siniše Malog. „Ne želim da sudim o situaciji ovde, ali kada studenti napišu rad i predaju ga, to mora da bude njihov rad; moraju citirati sve one čije su odlomke koristili. Ne možete da ukradete. Ne možete zaboraviti da navedete da je nešto citirano. Studenti napreduju na osnovu akademskog profila, koji ima integritet. I mi očekujemo taj integritet od fakulteta i od funkcionera“, rekla je Batler za Radio Slobodna Evropa. No dobro – činjenica je da filozofi i mimo nas moraju da se bakću etičkim banalnostima, jer i lokomotive civilizacije iskaču iz šina. Međutim, profesorka slavnog kalifornijskog Berklija odlična je sagovornica i za kompleksnije priče o svetu koji se znatno promenio od devedesetih, kada se DŽudit Batler planetarno proslavila delima kao što je Nevolja sa rodom. Batler je tri decenije u prvim redovima „rodnih borbi“ i borbi za prava seksualnih manjina, ali ne preza ni od drugih političkih svetogrđa. Mada je Amerikanka jevrejskog porekla, žestoka je kritičarka Izraela. Samo u jednom pasusu jednog intervjua iz 2014. izraelski tretman Gaze nazvala je i „masakrom“ i „kriminalnim uništenjem“ i „ratnim zločinom“ i „zločinom protiv čovečnosti“. I drugde je išla uz dlaku sistemu. „Ako su pravo na dom, hranu i posao nemogući zahtevi, onda zahtevamo nemoguće. Ako je nemoguće zahtevati da oni koji profitiraju od recesije raspodele svoja bogatstva i ugase svoju pohlepu, onda da – zahtevamo nemoguće“, rekla je 2011. podržavajući pokret „Okupiraj Volstrit“. Tokom razgovora za NIN lako je pratila novinara koji je neuredno skakao sa teme na temu i jednostavno izlagala složene misli o savremenoj levici, sećanju na Holokaust i nemačkoj filozofiji 18. i 19. veka. Kakav je položaj žene i feminizma danas u poređenju sa devedesetima, kada ste napisali prva dela o rodu? Uopšteno, žene imaju više slobode da žive kako žele i da rade u domenima u kojima nisu uvek mogle. Međutim, užasna maltretiranja i nasilje nad ženama još postoje, a njihove zarade još nisu na nivou muških, kao što znate. Žena je u većoj opasnosti nego muškarac da ostane nepismena ili postane siromašna. Položaj žene je i dalje težak. Napredujemo, a zatim sledi nazadak. LJudi pokušavaju da vrate prilike na staro, pa moramo iz početka. Ima li napretka, makar i minimalnog, širom planete, ili su veliki delovi sveta i dalje neprobojni? Na različite načine napreduje se svuda, ali čak i u delovima sveta u kojima biste možda očekivali najveća dostignuća feminizma – poput SAD ili Evrope – donose se novi zakoni protiv žena. Evangelisti u SAD vojuju da kriminalizuju abortus. Moja zemlja, dakle, nije avangarda, već nazaduje. Da li progresivne politike pate od preterane fragmentacije? Da li smetaju jedna drugoj i time bivaju slabije od nekadašnjih velikih narativa, poput marksističko-lenjinističkog, recimo? Kada je marksistički okvir bio jedini okvir levice, brojne grupe su otpadale jer im se nije dopadalo kako se u tom okviru shvataju rodno ili rasno ugnjetavanje. Bio im je neprihvatljiv stav da je ekonomska eksploatacija primaran oblik tlačenja, a da je ostalo drugorazredno. Čini mi se da smo u prethodnih trideset godina dobili složenije modele, koji uvažavaju prepletenost raznovrsnih tlačenja. I to je donelo više ljudi levici. Donelo je, naravno, i više rasprava i sukoba, ali oni mi ne smetaju. Mislim da su sukobi dobri... Makar i nauštrb taktike?.. Posmatram neke marksističko-lenjinističke grupe koje pokušavaju da izvedu ljude na ulice. Mnogi im se neće pridružiti ako moraju da „kupe ceo paket“. Pravo pitanje jeste kako ujediniti širok raspon antikapitalističkih pokreta – koji mogu da budu i antilenjinistički. Reč je o tome kako definišemo predmet kritike i šta je cilj – da li je to zbacivanje kapitalizma, da li je protivljenje rasizmu, ili je davanje prava migrantima ili LGBTQ zajednici. Ja želim da kažem „da“ svim tim ciljevima. I želim raznovrsniji i dinamičniji pokret, u kome ćemo rešavati sukobe, prihvatati razlike i napredovati zajedno. A to je znatno drugačije od lenjinističkog avangardizma. Šta su postigli pokreti „Okupiraj“ i BLM („Crni životi su važni“)? Još postižu. Kada Elizabet Voren, predsednička kandidatkinja demokrata, kaže da će oporezovati „prvi procenat“ da bismo dobili obrazovanje i zdravstvenu zaštitu za sve, to proističe iz analiza pokreta „Okupiraj“. Nekada morate da budete strpljivi. Okupi se velika masa, zatim se raziđe, i ljudi misle da je gotovo i da se ništa nije desilo, ali izbiće ponovo – izbilo je u Berniju Sandersu, izbija u Elizabet Voren, a sada se o tome debatuje i na prvoj strani NJujork tajmsa. Nešto je dakle ubačeno u politički diskurs i aktivnost. I zaista bismo mogli doživeti promenu – stvarnu preraspodelu bogatstva. Bogati mrze Elizabet Voren i plaše je se, ali ona je usvojila nekoliko osnovnih socijalističkih principa i pretočila ih u praktičnu politiku, u predlog novog poreskog zakona. Mislim da je to dostignuće pokreta „Okupiraj“. Što se tiče BLM, policajce sada obučavaju drugačije, postoje nova akademska polja, novinari prate i izveštavaju o ubistvima mladih crnaca u gradovima SAD... Promenili su se i javna svest i obrazovanje i politike. I dalje podržavate nenasilje i građansku neposlušnost. Da li je to dovoljno kada su država i većine koje imaju njenu podršku nekažnjivo nasilne? Kao što znate, Gandi je napisao stotine strana odgovora na to pitanje... Sada nam treba vaš odgovor... (Smeh) Zavisi od toga kakav svet želite da izgradite. Kada se služimo nasiljem protiv državnog nasilja, proizvodimo još nasilnije društvo. Mislim da masovni pokreti i ozbiljne pretnje štrajkom mogu da sruše i demontiraju institucije, i da ta demontaža bude nenasilna. I mislim da treba da pokušamo tako pre nego što zaključimo da je nasilje neizbežan deo političke borbe. Da li današnja Evropa i Sjedinjene Američke Države još imaju pravo da se nazovu „bastionima slobode“? To bi bilo licemerno. Logori za imigrante u Velikoj Britaniji, gnusni postupci u Kaleu i drugde na severu Francuske, užasan trud Evropske unije da goni ljude koji pomažu izbeglicama da pređu Mediteran – to su vulgarni i okrutni oblici ugnjetavanja, kojima se otimaju ljudska prava i slobode. Odgovor je dakle – ne. Takva Evropa će se za deset ili petnaest godina suočiti sa smrću poslednjeg preživelog nacističkog logoraša. Više neće biti svedoka Holokausta. Kako pamćenje može da preživi? Vlade i institucije moraju da deluju zajedno. Ne samo da podižu spomenike, već i da razmisle o tome kako se Holokaust može uklopiti u nastavu osnovnih škola. Veoma je opasno ako dete dođe do osamnaeste, a još nema pojma o tom delu istorije. Već gledamo neonaciste u Nemačkoj i Mađarskoj. Oni mogu ponovo da podignu glavu, a mladi nisu obavešteni i ne mogu da shvate poreklo njihovih ideja. Moramo, dakle, da budemo daleko posvećeniji. Ne postoji samo jedan način da se uči o Holokaustu. Genocid je bio usmeren protiv Jevreja, protiv Roma, protiv osoba sa invaliditetom i duševnih bolesnika, i moramo da budemo sposobni da razumemo sve raznovrsne ljude koji su bili meta, i kako naknadne traume utiču na sve te zajednice. U mladosti vas je mučilo pitanje da li se nemačka idealistička filozofija može kriviti za nacizam. Jeste li našli odgovor? Ne mislim da je možemo kriviti. Hegelom se mogu služiti i desnica i levica. Kod Hegela možete naći naznake nemačke nacije i nemačkog Folka, a kod Kanta veoma snažan državni aparat, ali te ideje mogu da poteku u raznim pravcima. Nacisti su iz tih tekstova uzimali samo ono što su hteli. Iskasapili su Ničea, koji je veoma ogorčeno kritikovao nacionalizam. Nisu, dakle, nemački idealisti krivi (smeh).