Bezakonje na neodređeno vreme

Sagovornica NIN-a koja ne želi da joj se otkriva ime samo je jedna od desetina hiljada zaposlenih u javnom sektoru koji po više godina čekaju na stalno zaposlenje. Više od pet godina radi na mestu referenta-upisničara u jednom od beogradskih sudova, sa ugovorom na određeno vreme koji joj se produžava na svakih šest meseci, što nije u skladu ni sa Zakonom o radu, a ni sa Zakonom o državnim službenicima. Prvi, naime, propisuje da rad na određeno vreme ne sme trajati duže od dve godine, te da status zaposlenog nakon isteka tog roka i naknadnih pet radnih dana automatski mora preći u stalni radni odnos, dok drugi kaže da državni službenici na određeno vreme mogu raditi tek pola godine. Šta piše u zakonu, kaže ona, znaju i ona i druge njene kolege zaposlene u srpskom pravosuđu, kao i predsednici sudova kao neposredni poslodavci u ovom slučaju, ali oni se sve ove godine pozivaju na „zabranu zapošljavanja“, zbog koje nisu u mogućnosti da ponude ugovor na neodređeno, a zaposleni se ne bune zbog straha da im šestomesečni ugovor neće biti produžen. Svesno trpe, iako im ovakav ugovor ne omogućava prava koja imaju njihove kolege koje rade na neodređeno. Primera radi, oni nemaju pravo na kredit u banci, a ni mogućnost napredovanja u službi, što bi im donelo veće zarade. Slađanka Milošević, predsednica Sindikata pravosuđa Srbije, kaže za NIN da u sudovima i tužilaštvima, prema podacima Ministarstva pravde, radi oko 1.500 zaposlenih identičnog statusa kao i upisničarka s početka teksta, te da su oni obično zaposleni na izvršilačkim radnim mestima, odnosno na poslovima zapisničara, daktilografa, ali ima i stručnih saradnika, odnosno diplomiranih pravnika sa položenim pravosudnim ispitom, koji su stekli uslov za izbor u zvanje sudija ili tužilaca. Upozoravajući na apsurd da se u sudstvu, koje bi trebalo da se stara o primeni propisa, zakoni krše i zaposleni angažuju po ugovorima na određeno ili za privremene i povremene poslove duže od propisanih rokova, Miloševićeva kaže da to nije isključiva posledica uvedene zabrane zapošljavanja, o čijim štetnim efektima je NIN pisao u prošlom broju. „Ovakve situacije su se dešavale i pre uvođenja zabrane, ali je činjenica da su dodatno podstaknute zabranom koja se produžava i do kraja naredne godine. U sudstvu imate ljude koji prime jubilarnu nagradu, za 10 godina staža, a još uvek su zaposleni na određeno, što je brutalno kršenje zakona.“ Ona objašnjava da se radnici ovako zapošljavaju tobož zbog uvećanog obima posla, što je zakonska mogućnost, a da zapravo poslodavac ne može da dokaže da ima potrebu za njima ako prethodno nisu popunjena sva upražnjena mesta po sistematizaciji. „Suština je da u srpskom pravosuđu nedostaje oko 200 tužilaca i 300 sudija, imate manjak potrebnih radnika, dakle nisu popunjena ni sva postojeća radna mesta. Država je dužna da obezbedi nesmetan rad sudova, a ona to ne radi, da bi MMF-u ili javnosti prikazala kako štedi na izdacima za plate i kako se stopa nezaposlenosti smanjuje. Fingira se zapravo stvarnost, uvedete zabranu zapošljavanja a onda zapošljavate ljude na nesigurnija radna mesta, tako što im ograničite ugovor ili ih angažujete na privremenim i povremenim poslovima. I imate nesigurne radnike koji iz straha od otkaza ne smeju da se bune, očekujući da će nekada biti zaposleni na neodređeno.“ Miloševićeva dodaje kako joj nije jasno da se predsednici sudova nisu plašili da mimo zakona produžuju ugovor zaposlenima iznad zakonskog roka, ali se sada plaše da primene odredbe koje su sindikati dogovorili sa Ministarstvom državne uprave. „Ovo ministarstvo nadležno je u našem slučaju za radne odnose i dogovoreno je prošle godine da se zaposleni na određeno nakon dve godine mogu internim konkursom zaposliti na neodređeno, ako u sistematizaciji postoji upražnjeno to radno mesto. Ali, to se ne dešava, jer se poslodavac plaši da ne bude kažnjen ako tu odredbu primeni i nekoga zaposli.“ I ona, ali i Slobodan Brajković, predsednik Sindikata radnika u prosveti, u kojoj oko četvrtina ukupno zaposlenih radi na ugovor na određeno vreme, ističu da zaposleni na ovaj način, iako imaju zaradu i pripadajuće poreze i doprinose identične kolegama u stalnom radnom odnosu, ipak imaju i neka ograničenja. Brajković kaže da u prosveti od uvođenja zabrane zapošljavanja ne postoje konkursi nego se samo produžavaju ugovori na određeno vreme. „Svesni da krše zakon o radu, u Ministarstvu prosvete su doneli preporuku da se ugovori sklapaju od početka septembra do 31. avgusta naredne godine i tako već godinama, od kada traje zabrana. Ako se zna da su najveći broj ovih zaposlenih žene, kako se to uklapa u državnu populacionu politiku? Te nastavnice, iz straha da im ugovor neće biti produžen nakon isteka porodiljskog, obično odlažu odluku o materinstvu“, kaže Brajković i navodi da su više puta i nadležnom ministarstvu, ali i predsedniku Aleksandru Vučiću i premijerki Ani Brnabić ukazivali da zabrana zapošljavanja izrazito negativno utiče na zaposlene u prosveti, koji ne samo da odlaze iz sistema obrazovanja, nego je i sve manje onih koji se školuju za nastavni kadar. Iako Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja propisuje u kojim samo situacijama prosvetni radnici mogu raditi na određeno vreme - uglavnom u slučajevima kada zamenjuju odsutnog kolegu i tada ne mogu ni da računaju na stalni posao - Brajković ističe da se sada dešava da oko 23.000 uglavnom nastavnica radi i po sedam godina na određeno, iako njihova radna mesta postoje u sistematizaciji. „To znači da oni nisu angažovani zbog većeg obima posla ili zamene nekog ko je odsutan, nego umesto da rade na neodređeno jer za njima postoji potreba, oni imaju ugovore na određeno, što je svesno kršenje zakona koje se toleriše jer je na snazi zabrana zapošljavanja. A nastavnici se ne bune i ne podnose tužbe, iako smo im nudili i našu besplatnu pravnu pomoć, jer strahuju da će tako izgubiti posao i čekaju da se ova zabrana ukine“, kaže Brajković. Naši sagovornici ističu i tendenciju sve češćeg zapošljavanja u javnom sektoru na osnovu ugovora o privremenim i povremenim poslovima, iako ti poslovi nisu ni privremeni, a ni povremeni. „Tek ti radnici nemaju nikakva prava iz radnog odnosa. NJih zakon o radu i ne prepoznaje, oni nemaju pravo na sindikalno organizovanje, na godišnji odmor, na solidarnu pomoć, na paketiće za decu... Praktično su obespravljeni, a nedopustivo dugo rade u tom statusu“, kaže Slađanka Milošević. Zaposlenih na određeno i na privremenim i povremenim poslovima ima u svim državnim organima i sistemima, a direktori uhvaćeni u toj vrsti prekršaja obično će uputiti na državu, odnosno na one koji sprovode zakon. Tako je višemesečni štrajk zaposlenih u Republičkom geodetskom zavodu svojevremeno otkrio da i ova državna institucija ima zaposlene na određeno i po jednu deceniju, a sukob direktora sa štrajkačima rezultirao je upravo time da je radnicima „na ugovor“ prećeno da im on neće biti produžen ako podrže obustavu rada. Na pitanje direktoru kako je moguće da radnici imaju ugovore na određeno i po deset godina, on je odgovorio da je to pitanje za državu koja to toleriše, a zapošljavanje za stalno zabranjuje. Šta ovakvo ponašanje države zapravo poručuje privatnom sektoru i kako izgleda borba protiv sive ekonomije, ako i oni državni organi koji bi trebalo da budu nosioci te borbe angažuju radnike suprotno odredbama zakona? Mario Reljanović, profesor radnog prava Pravnog fakulteta Univerziteta Union kaže da zakon važi za sve, te privatnom sektoru ne može biti izgovor to što javni sektor ne poštuje zakon, ali je na državi svakako veća odgovornost, jer se ona stara o donošenju i sprovođenju zakona. „Sigurno je da u tom segmentu postoji kršenje zakona, ali postoje i drugi načini na koje poslodavci, bilo privatni ili državni, izbegavaju poštovanje zakonskih odredaba. Primera radi, radnici kojima istekne dvogodišnji ugovor za određeno vreme, zapošljavaju se zatim ili preko agencija koje posreduju u zapošljavanju, a čiji rad zakonom uopšte nije regulisan ili, pak, na ugovore o privremenim i povremenim poslovima. I takve vrste angažovanja onda mogu da potraju godinama“, kaže Reljanović i ističe da je problem to što država blagonaklono gleda na one koji krše ili izvrdavaju poštovanje propisa. „Rad na privremenim i povremenim poslovima je ograničenog trajanja, i ne može se sa takvim ugovorom raditi godinama, a to se kod nas dešava. Iako zakon propisuje da to ne može biti više od 120 radnih dana na istom poslu, u praksi se dešava da se menja formalno ugovor, a zapravo zaposleni rade isto što su radili i pre isteka tog roka.“ Reljanović i Slađanka Milošević kažu da im se čini da se zabrana zapošljavanja zapravo koristi kao izgovor da se ljudi ne bi zapošljavali na neodređeno vreme, iako je jasno da za njima postoji potreba i da sistematizacijom postoje ta upražnjena radna mesta. „Kada pogledate broj ljudi koji rade na privremenim i povremenim poslovima, na određeno vreme, preko posredničkih agencija ili omladinskih zadruga videćete da jedan ozbiljan broj zaposlenih, od nekoliko stotina hiljada ljudi, zapravo radi na nesigurnim radnim mestima, sa manjim pravima od onih koji su zaposleni na neodređeno. Radnici se tako dovode u lošiji položaj, a država koja ih i sama zapošljava na taj način daje povod privatnom sektoru da se isto ponaša, ona im daje podstrek da posluju u sivoj ili crnoj zoni“, kaže Reljanović. Ko onda štiti zaposlene i brine o sprovođenju radnog zakonodavstva, ako su i oni koji bi trebalo to da rade zaposleni na određeno vreme? Inspektora je i ovako malo, pa i onih za oblast radnog prava. U tužilaštvima i sudovima se, opet, na ovakav vid ugovora o radu, pa i kada su u pitanju njihove kolege daktilografi ili zapisničari, ćuti i okreće glava, a očigledno je da ni sindikati, barem do sada, nisu uspeli da ubede državu da ukine zabranu zapošljavanja, ako je već nisu naterali da počne da poštuje propise. Za početak - u svojim redovima.