Igra čekanja

Boris DŽonson je na Oksfordu diplomirao klasične nauke; njegov idol bio je i ostao Vinston Čerčil; ali aktuelna faza njegove živopisne karijere, otkako je letos bez izbora došao na mesto britanskog premijera, odvija se više u skladu s pogledom na svet jednog drugog dobitnika Nobelove nagrade za književnost. Čuvene reči Semjuela Beketa - „Pokušaj ponovo. Pogreši ponovo. Pogreši bolje.“ - već sada bi mogle da budu ugravirane iznad ulaza u neko od DŽonsonovih boravišta, samo kad bi, s obzirom na njegovu nestalnu prirodu, privatnu i političku, nekako bilo moguće predvideti gde će, figurativno i bukvalno, jednog dana završiti. Ovim se ne želi reći da je DŽonsonov opstanak na mestu premijera doveden u pitanje pošto se njegov prvi kakav-takav „uspeh“ od početka mandata - prošlonedeljni dogovor s evropskim partnerima o uslovima izlaska iz članstva u Evropskoj uniji, za koji mnogi u Britaniji smatraju da je zapravo kudikamo gori od onog koji je prošle godine postigla DŽonsonova prethodnica, Tereza Mej - dva dana kasnije izvrgnuo u još jedan poraz u britanskom parlamentu, koji je odbio da se o tome izjasni dok se prethodno detaljno ne upozna sa sadržajem postignutog sporazuma, ne pretoči ga u zakon, te usvajanjem seta propratnih zakona za njegovu implementaciju ne isključi svaka mogućnost ttv. tvrdog Bregzita. Suprotno ranijim prognozama da bi, u situaciji kad u Donjem domu nema većinu i nije u stanju da progura nijednu vladinu meru, u istoriju mogao da uđe kao britanski premijer s najkraćim mandatom, DŽonson i dalje ima sasvim dobre izglede da na vanrednim izborima - koji su, šta god da se u međuvremenu s Bregzitom desi, prosto neminovni - Konzervativnu stranku dovede do pobede. Istina, ponajpre zato što veliki deo domaće javnosti prosto ne može da na čelu vlade zamisli nekog poput DŽeremija Korbina, lidera Laburističke stranke, koja u svim anketama sada ponovo prilično zaostaje za torijevcima - u dobroj meri upravo zbog svog nemuštog, „ni tamo, ni ovamo“ odnosa prema Bregzitu. Premijerov problem je, međutim, u tome što, u sadašnjem odnosu snaga, izbore koje toliko priželjkuje ne može da izdejstvuje, jer mu to opozicija u parlamentu ne dozvoljava, pa jedino još može da pokuša da sam obori sopstvenu vladu inicirajući glasanje o poverenju - mada bi to moglo da dovede do još jednog apsurda, da poslanici vladajuće stranke glasaju protiv sopstvene vlade, a oni iz opozicije za nju, ukoliko procene da se još nisu stekli svi uslovi za pristanak na izbore. Ali o izborima kad za to bude vreme. Prvo se treba snaći u novoj konstelaciji uspostavljenoj nakon što je DŽonson u Briselu, s obzirom na zakonske rokove doslovce u poslednji čas, postigao kompromis kojim je naizgled otklonjena ključna prepreka konačnom dogovoru dve strane: pitanje budućeg pograničnog režima između Severne Irske kao konstitutivne jedinice Ujedinjenog Kraljevstva i Republike Irske kao jedine članice EU koja s Britanijom deli kopnenu granicu. Naizgled - jer kritičari sporazuma, a ima ih na svim stranama političkog spektra, smatraju da se njegovim izmenama u pitanje dovodi jedinstvo zemlje, napuštaju evropski standardi i na druge načine potkopava politička, ekonomska i socijalna stabilnost u državi. Sa strane posmatrano, najveću promenu predstavlja to što je iz sporazuma ispao famozni „bekstop“ - zaštitni mehanizam koji je trebalo da spreči ponovno uspostavljanje tvrde granice na Irskom ostrvu, a koji bi bio aktiviran u slučaju da do isteka prelaznog perioda nakon britanskog izlaska iz EU s njom ne bude postignut trgovinski sporazum. Taj mehanizam je zagovornicima Bregzita od početka bio neprihvatljiv jer bi, po njihovom viđenju, sprečavao London da po napuštanju Unije slobodno sklapa bilateralne trgovinske sporazume. Umesto toga, rešenje je nađeno u tome da Severna Irska, ne bivajući izuzeta iz britanskog carinskog sistema, faktički nastavlja da sledi carinska pravila EU. Britanske carinske vlasti bi sprovodile nadzor robe koja ulazi u Severnu Irsku i, ukoliko je njena krajnja destinacija Severna Irska, ona ne bi bila carinjena; ako bi se procenilo da bi roba mogla da završi na evropskom zajedničkom tržištu, ona bi bila carinjena u skladu s evropskim propisima. Tako bi se postiglo da ne bude carinskih kontrola duž kopnene granice dve Irske - što bi ne samo bilo pogubno po poslovanje, nego bi nosilo i rizik po mirovni proces u sektaškim podelama opterećenom Alsteru - ali to znači i da bi se roba ubuduće carinila u Irskom moru, što je opcija koju je britanska strana sve vreme odbijala i za koju je Mejova tvrdila da je nijedan tamošnji premijer nikad ne bi prihvatio. DŽonson, međutim, jeste; i to je glavni razlog zbog kojih je severnoirska Demokratska unionistička partija (DUP), koja je u parlamentu torijevcima obezbeđivala većinu dok se ta većina još mogla namaći, novi dogovor s EU odmah odbacila kao neprihvatljiv, lošiji od onog inicijalnog koji je parlament u tri navrata odbacio. Da je novi dogovor nepovoljniji po Britaniju smatra i Korbin; po prirodi stvari mu se protive i liberalne demokrate i Škotska nacionalna partija (SNP), budući da su obe stranke protiv Bregzita u bilo kojoj formi. Dogovorom je predviđena i novina kojom se Severnoj Irskoj daje pravo da nakon četiri godine sprovođenja ovakvog carinskog režima koji bi na snagu stupio po isteku tranzicionog perioda po britanskom izlasku iz EU - faze koja bi trebalo da bude okončana u decembru iduće godine - glasa za njegovo produženje ili okončanje. Ukoliko za to u Stormontu, severnoirskom parlamentu, bude postojala prosta većina, režim bi bio produžen za još četiri godine; ako bi tome podršku dala većina i republikanskih (katoličkih) i unionističkih (protestantskih) poslanika, bio bi obnovljen na osam godina; u slučaju da ne bude ni proste većine za to, režim bi bio produžen za još dve godine, dok se ne nađe novi model. Sve to pod uslovom da Stormont u trenutku kad o tome treba odlučivati uopšte bude u zasedanju: severnoirski parlament se, naime, do ove sedmice skoro tri godine nije sastajao, otkako je u januaru 2017. pukao dogovor o podeli vlasti između dve tamošnje zajednice. Potencijalno veoma važna promena jeste i to što je odredba kojom se definisalo do koje mere Britanija po izlasku iz EU može da odstupa od evropskih standarda - u oblasti radničkih prava, zaštite potrošača i ekoloških standarda, recimo - iz sporazuma prebačena u političku deklaraciju, pravno neobavezujući prateći dokument... Prekomplikovano i dosadnjikavo, posebno kad vas se lično ne tiče, a? Jeste, ali to je politika. Kao što je politika i nadgornjavanje britanske vlade i parlamenta, u kome većina poslanika, koliko god podeljenih u gledanjima na Bregzit, DŽonsonu s pravom nije htela da poveruje na reč i bez uvida u dogovoreno potvrdi briselski dogovor samo da bi on bio u stanju da zemlju iz EU izvede baš 31. oktobra, kao što se zaklinjao. Donji dom je stoga prošle subote izglasao odlaganje izjašnjavanja o novom sporazumu, i tako naterao DŽonsona da, po sili zakona, od Brisela zatraži produženje roka za izlazak iz Unije. Što je ovaj do kraja dana nevoljno i učinio, poslavši u sedište EU nepotpisano pismo u kojem to prolongiranje traži - i drugo, potpisano, u kome ističe svoje lično protivljenje takvoj meri, ocenjujući je štetnom po interese obe strane. EU nije bila dužna da na ovo odmah odgovori, pa to nije ni učinila. Evropski partneri žele da, pre nego što saopšte svoj stav, koji mora biti jednoglasan, prvo vide šta će se narednih dana dešavati u Londonu. Ukoliko bi vlada i parlament nekim čudom našli zajednički jezik, revidirani sporazum o izlasku iz EU bio pretočen u zakon (u ponedeljak objavljeni nacrt zakona ima 110 strana) i prateći zakoni potrebni za njegovo sprovođenje takođe bili po kratkom postupku usvojeni, čime bi opasnost od tvrdog Bregzita najzad bila otklonjena, novi briselski dogovor bi možda i mogao da pre 31. oktobra bude potvrđen u Vestminsteru; u tom slučaju u Briselu ne bi bilo potrebno donositi odluku kojom se datum britanskog izlaska iz EU ponovo odlaže. No, ukoliko bi se ispostavilo da je ovo neizvodljivo, već i zbog toga što je do kraja oktobra ostalo još malo vremena, a poslanici insistiraju na tome da se, kao što je i red, prvo upoznaju sa sadržajem sporazuma pre nego što se o njemu izjasne - što podrazumeva da će biti i podnošenja velikog broja amandmana, oko kojih će se u parlamentu otvoriti novi frontovi - prolongiranje Bregzita postaće politički neizbežno. Jer, uprkos ozbiljnim rezervama koje prema produženju roka za izlazak Britanije iz EU ima u prvom redu francuski predsednik Emanuel Makron, u Uniji, razumljivo, ne žele da se na njih svali krivica za eventualni drastični raskid s Londonom, a ni da antagonizuju proevropske snage u samoj Britaniji. Britanski ministar za Bregzit Majkl Gouv izjavio je da London aktivno radi na planovima za nepredviđene situacije u slučaju da zemlja EU ipak napusti bez sporazuma; ali čak i ako je u pitanju blef ne bi li se poslanici naterali da legnu na rudu, Unija sebi ne može da priušti da ignoriše mogućnost najgoreg mogućeg scenarija. S tim što nije u obavezi da rok za istupanje iz članstva bude produžen onako kako je DŽonson nevoljno zatražio, do 31. januara: on može biti toliki, ali i duži ili, manje verovatno, kraći. Kao u Beketovom najčuvenijem delu, čekanje se, dakle, nastavlja.