Da li je Trampu serviran reizbor

Nakon otvaranja ukrajinske afere, američki predsednik Donald Tramp suočen je s pretnjom pokretanja impičmenta, teškog i komplikovanog procesa američkog ustavnog prava u kojem se predsednik javno optužuje za zloupotrebu vlasti. Demokratska stranka u Kongresu tražiće otvaranje istrage o impičmentu američkog predsednika, što bi teorijski moglo da dovede do njegovog opoziva. Sve donedavno, jedna od vodećih funkcionerki Demokratske stranke i predsednica Predstavničkog doma Nensi Pelosi odbijala je da iskoristi ovo moćno oružje strahujući da bi ono moglo da eksplodira u rukama samih demokrata, i to nepunu godinu dana pred izbore 2020. Konačno, zarad mira u kući i izbegavanja skandala, Pelosijeva se ipak složila s levim blokom svoje partije. Pokušaćemo ukratko da rezimiramo srž ove afere: uzbunjivač, za koga će se kasnije ispostaviti da je agent CIA, otkrio je sadržaj telefonskog razgovora između američkog predsednika i njegovog ukrajinskog kolege Volodimira Zelenskog, vođenog u julu ove godine. Uzbunjivač nije neposredno čuo razgovor, već je o njegovom sadržaju obavešten nekoliko sati nakon što je on vođen. U tom razgovoru Tramp vrši pritisak na Zelenskog, pa ga čak i ucenjuje da, ako želi pomoć SAD, mora da prosledi kompromitujuće informacije o Trampovom glavnom suparniku u trci za Belu kuću, demokrati DŽozefu Bajdenu. Za ovu priču posebno je važno to što je Bajden otac biznismena Hantera Bajdena, koji je u Ukrajini po svemu sudeći sklapao kontroverzne i vrlo unosne poslove. Tramp je u ovoj aferi optužen za ugrožavanje nacionalne bezbednosti i korišćenje predsedničkih ovlašćenja za zadovoljenje sopstvenih političkih interesa. Otvaranjem istrage o opozivu „Trampovo predsedništvo ponovo je u zoni opasnosti“, trljaju ruke dopisnici iz Vašingtona, barem većina njih. Međutim, predsednik je i dalje uveren da će se „ovaj postupak koji su pokrenule demokrate razvijati u njegovu korist i da će mu na tacni biti serviran reizbor sledeće godine“. Jer da bi tako pripremljen impičment bio uspešan, trebalo bi za njega pridobiti mnoge izabrane republikance koji čine većinu u Senatu. A to se, sasvim je izvesno, neće dogoditi. Ipak, mnoge demokrate su ubeđene da takav scenario nije nemoguć, i pritom se pozivaju na istorijski presedan iz 1974. godine kada je predsednik Ričard Nikson, znajući da bi istraga o Votergejtu mogla da bude veoma opasna po njega, bio prinuđen da podnese ostavku da ne bi bio opozvan u proceduri impičmenta. Međutim, niko ne može ni na trenutak zamisliti da Donald Tramp podnese ostavku - Damoklov mač impičmenta mu visi nad glavom od samog početka njegove vladavine. Predsednik je imao vremena da se pripremi za bitku: sasvim je spreman da skupo proda svoju kožu, a pre svega je uveren da američki narod neće pratiti demokrate u ovoj avanturi. O čemu se zapravo radi? Bez obzira na okolnosti i razvoj istrage, imajući u vidu Trampovu većinu u Senatu, izvesno je da impičment neće uspeti i s tim se mora računati prilikom odmeravanja rizika i posledica pokretanja tako komplikovane procedure. S druge strane, šteta koja može biti naneta, a koja se povrh svega može kao bumerang vratiti i pogoditi demokrate, jeste nešto što oni sami apsolutno ne mogu da kontrolišu Pojedine demokrate ne žele da budu viđene kao puki antitrampovski kandidati. To je slučaj Bernija Sandersa, koji misli da bi ovakav položaj mogao biti štetan u trci za predsedničke izbore. U specifičnoj situaciji je i Elizabet Voren, koja je već nedeljama vrlo glasna u zahtevima za pokretanje impičmenta, ali kojoj već sada neskriveno prebacuju da to čini pre svega zato da bi poboljšala sopstvene izglede da nadjača i Bajdena i Sandersa u unutarstranačkoj kandidatskoj trci. Naime, impičment bi mogao usmeriti pažnju na bivšeg potpredsednika SAD, a da li će mu to biti od koristi ili ne, ostaje da se vidi. Jedan komentator Fajnenšel tajmsa je već proglasio Elizabet Voren za potencijalnu pobednicu u celoj aferi. Afera sama po sebi predstavlja politički skandal, i pritom nije u pitanju samo razgovor dvojice predsednika, već tu postoji i jedna druga, po mnogo čemu važnija dimenzija: uloženi su napori da se to prikrije od javnosti. Doduše, oštricu napada na predsednika Trampa donekle je ublažila spoznaja da je o celoj stvari prvi bio obavešten demokratski kongresmen iz Kalifornije Adam Šif, predsednik Obaveštajnog odbora Predstavničkog doma, i to nekoliko dana pre nego što je javnost saznala. U međuvremenu je, kako se može zaključiti čak i iz pisanja Vašington posta, Šifov pravni tim „pomogao“ uzbunjivaču da formuliše svoju prijavu. Ko god da je pomagao uzbunjivaču, ostaje činjenica da se iz Bele kuće prvo pokušalo sa zataškavanjem, što je izuzetno važno jer u američkom kolektivnom sećanju ta situacija neumoljivo podseća na slučaj predsednika Niksona. Pokušaj skrivanja činjenica je ozbiljno kršenje dužnosti predsednika. Taj presedan koji se dovodi u vezu sa Niksonom posebno rasplamsava strasti. Ipak ne smemo zaboraviti da je Ustav po ovom pitanju - osnova za impičment - vrlo nejasan, jer utvrđuje da kao osnov za pokretanje procedure mogu poslužiti, pored osude za izdaju i uzimanje mita, „teška krivična dela i prekršaji“, bez bližeg određenja. Tumačenje zakona je krajnje elastično i to, na kraju krajeva, nije toliko pravno pitanje, koliko politička procedura; zato s razlogom postoji strah od krajnje polarizacije javnosti povodom tog postupka. Dosad smo mogli da uvidimo kako polarizacija čudesno deluje kada je u pitanju sama ličnost Donalda Trampa, ide mu naruku i onda kada se to najmanje očekuje. Podeljeno društvo se nekako nameće kao njegovo prirodno okruženje, zato je on, makar to delovalo apsurdno, prilično zadovoljan postojećom situacijom. Trampova pozicija je sledeća: „Vidite koliko me mrze, opet kreću u lov na veštice...“ U stvari, to je strategija Donalda Trampa od samog početka. Tokom 2016. godine, kada je izabran, vašingtonska elita je imala najnižu stopu popularnosti od Drugog svetskog rata. Jedva 15 odsto Amerikanaca bilo je zadovoljno radom Kongresa. Građani su takođe masovno izgubili poverenje u medije koje doživljavaju kao produženu ruku otuđene elite. Predsednik vrlo dobro zna da kada pravi galamu i kada govori neverovatne stvari, njegovi se birači ne slažu nužno sa njim, ali kada zatim usledi brutalna reakcija elite, koja je u narodu omražena, onda se birači ipak okupljaju oko njega. A to je glavno težište Trampove komunikacije: njegova strategija je da se predstavlja kao mučenik i žrtva elite koja ga ne prihvata i prezire ga, isto onako kao što prezire glasače i ostatak američke nacije. Mora mu se priznati da je izuzetno vešt u toj igri. Dakle, kao što vidimo, Tramp deli glasačko telo, polarizuje naciju, i sve što se u Sjedinjenim Državama događa već tri godine mora se sagledati prvenstveno kroz taj filter. Biračko telo i cela nacija su podeljeni na dva manje-više jednaka dela. A sve što se danas događa nastavlja da deli i polarizuje javnost, što znači da su u stvari u poslednje tri godine linije političkih podela praktično statične. Te linije se sasvim malo pomeraju, ponajviše u dubinu, čak i pored toga što su demokrati osvojili većinu u Predstavničkom domu. Postoji takođe i određeni broj umerenijih republikanaca koji su se priklonili demokratama, ali su ta pomeranja toliko mala da su faktički beznačajna. Ta ušančenost podela deluje zaista neverovatno u jednom inače vrlo dinamičnom društvu kakvim Amerika sebe voli da vidi. Danas je ključno za obe strane da aktiviraju svoju bazu. U tome je ležala snaga Donalda Trampa u poređenju s Hilari Klinton 2016. godine. Republikanci koji odavno nisu glasali, aktivirali su se kad su videli da postoji kandidat koji će braniti njihove interese i koji će biti ofanzivan i agilan. To je bila razlika u odnosu na brojne glasače demokrata koji se nisu prepoznali u Hilarinom programu ili nisu razumeli šta ona zapravo namerava da radi, pa su odlučili jednostavno da odustanu od glasanja. Tu svakako treba ubrojati mnoge Sandersove pristalice, razočarane načinom na koji je rukovodstvo same Demokratske stranke manipulacijama pomoglo Klintonovoj da pobedi na kandidatskim izborima. Učešće i motivacija glasača će biti presudni. To je bio slučaj i na međuizborima koji su doneli pobedu demokrata u Predstavničkom domu i sigurno će biti tako i na narednim predsedničkim izborima 2020. godine. Bilo bi logično da u celoj ovoj ukrajinskoj aferi najviše bude oslabljen Donald Tramp. Međutim, izgleda da je i dalje on taj koji vodi igru i piše scenario. Svetlo, zasada, pada mnogo više na američkog predsednika nego na Bajdena ili njegovog sina, ili na ono što bi trebalo da bude sama afera. Sve se opet vrti oko Trampa - da li je on ponovo žrtva progona? Konačno, Trampu je vrlo bliska ideja da iskoristi ovu situaciju i preusmeri snagu svog protivnika u svoju sopstvenu korist, onako kako se to radi u nekim dalekoistočnim borilačkim veštinama, pre svega u aikidu. U svakom slučaju, nakon što je jasno pokazao svoju strategiju viktimizacije, nije se libio ni da primeni jedan jednostavni taktički manevar - izmicanje, ne bi li postigao preokret! Upravo je taj njegov instinkt naglog preusmeravanja protivničkih napada i dosad pretvarao udarce koje su mu drugi zadavali u smrtonosne protivnapade. To ga je podstaklo da, uprkos savetu svog potpredsednika Majka Pensa, objavi transkript čuvenog telefonskog razgovora. Tramp je uveren da će na kraju i iz ove afere izaći kao pobednik, da će sve splasnuti kao mehur od sapunice ostavljajući fleke na njegovim protivnicima a da će on, kao i pre, samo nastaviti dalje. Tačno je da je ta afera napravila mnogo buke, ali Tramp voli buku, jer mu je galama uvek prijala. Što je više buke i galame, on bolje prolazi. To što je stalno u središtu pažnje godi njegovoj bezgraničnoj narcisoidnosti i tako dobija trajni i besplatni publicitet - Tramp je rođeni šoumen i ako ga iz te perspektive posmatramo, možemo ga oceniti samo najvišom ocenom. Dovoljno je da ujutru nešto tvituje i svi mediji to prenose po ceo dan, svejedno da li uz pokude ili pohvale. Naravno, postoji element autoviktimizacije, koji odavno spada u klasične manevre, nešto što je već viđeno i nebrojeno puta isprobano u političkim igrama; ali postoji i tehnika pravljenja nove afere unutar same afere tako da na kraju niko ništa više ne razume. Uz takvu konfuziju i sumnje koje će biti posejane - ne toliko među sofisticiranim čitaocima NJujork tajmsa i NJujorkera – koliko među velikom većinom Amerikanaca – stvarno sve postaje nejasno i zbunjujuće. Sav taj sklop okolnosti doprinosi da se stalno i mnogo priča o njemu, a da u stvari ne postoji nijedan konkretan dokaz koji bi neposredno kompromitovao Trampa. Ono što pada u oči je ta himerična nota njegovih afera, stalno pravljenje privida koji svedoči koliko javnost u suštini voli takve stvari; voli da bude omađijana. Nešto se desi, odmah se pojave razne pretpostavke i teorije i sve to uz mnogo buke, ali na kraju nema ničeg konkretnog jer se svaki put izmakne opipljivi dokaz. I pošto u ukrajinskoj aferi nema čvrstih i nedvosmislenih dokaza protiv Trampa, zasad on uživa ono što se u američkom žargonu naziva „povlastica sumnje“ i obično prethodi oslobađanju u nedostatku dokaza - a sve to u iščekivanju novih senzacija i otkrića! S Trampom je jedna stvar zagarantovana - nova senzacija svaka 24 sata. Očigledno je da mu se ova strategija buke, galame i zbunjivanja posebno sviđa, jer ga upravo to održava u žiži. I mora se priznati da je to dosad za njega uvek bilo korisno.