Pred spartanskim šatorom

Dok dlanom o dlanom, prođe nedelja! Vreme se, očito, munjevito ubrzava, a planeta Zemlja srlja u neko kosmičko Ništavilo koje će sve da nas proguta! Evo, već sam zaboravio da sam u onu nedelju bio u Ripnju kod Avale, a da sam u Beograd svratio samo da bi mojoj Greti iz Zemuna doneo trnjine koje sam joj u Vidovu nabrao. A šta sam koji moj tražio u Ripnju? Kako šta?! Tamo se, moj brale, na imanju Srđana Došena, okupila srpska duhovna elita da se dogovori kako da Srbiju spase sveopšteg rasula u koje nas moj Alek uvalio. Da, u Ripnju je dogovoreno da se ustanovi Savet od dvadeset i sedam mudraca, naravno, bez parlamenta i političkih stranaka, a uz pomoć vojnog staleža. A sve po uzoru na Platona. Jer, dok je drevnom Atinom vladao Savet staraca, ona je cvetala. A kada je nastupila njena vajna demokratija, Atina se u nepovrat sunovratila! I o kakvoj se to antičkoj demokratiji i dan-danas baljezga, kada je u toj Atini bilo dvadesetak hiljada slobodnih građana za koje je rintalo dvesta hiljada robova! A u Srbiji ih, danas, brale, ima pet miliona, mislim, robova. E sad, pre nego što sam sa Brankom Dragašem iz Beograda krenuo za Ripanj, svratio sam u Pionirski park da obiđem svete ratnike sa Košara, a oni su razapeli vojnički šator, nedaleko od mog Aleka i čekaju da ih primi, te da čuje šta ih tišti. Naježio sam se dok sam prilazio tim našim Spartancima koji su mirno sedeli ispred svog šatora. Prilazim ka Glavnom i kažem mu: ja sam taj i taj, penzioner sam sa Suve planine, i kako ja vama mogu da pomognem? Glavni se smeška: „Ne treba nam ništa! Imamo i hrane i pića! Jedino, ako hoćete, možete ovde sa nama da budete...“ Tu ga pitam: A dokle mislite da čekate da vas Ovaj primi? Glavni se, opet, smeška: „Mi smo naoružani... mislim, strpljenjem...“ Tu ostadoh zatečen ovim kratkim, spartanskim odgovorom. Jer, znam još iz brucoških dana, svaka škrta spartanska mudrost može se dvojako tumačiti. I, pitam se da li su mom Aleku čavke mozak popile!? Taksisti će, evo, od države da dobiju i nove taksimetre, a ove ljudine sa Košara smrzavaju se noćima, čekajući da ih vajni Predsednik primi?! Nego, moja Greta je izbrojala da sam joj doneo 1.542 bobice trnjina! Objasnila mi je da je brojanje trnjina „dresiranje koncentracije“. Samo što Marina Abramović broji zrnevlje pirinča, a moja Greta pravi liker od trnjina... A iz Beograda me u Vidovo vratio Pavle, vlasnik fabrike dečje obuće, a, u stvari agent CIA, a čujem da radi i za BIA. Nešto kao Jovica Stanišić... U belopalanačkom Koloridu đilasovac Miško Feja me upozorava: „Ovamo si svetski čovek, a ne vidiš da te Pavle preuzeo od Majora, a tvoj Putin iz Niša mudro ćuti. Od jutra do mraka, Služba te drži pod kontrolom, čoveče!“ I kud ću, šta ću, u Vidovu berem trnjine, vežbam koncentraciju, trebaće mi. Jer čujem, DŽoni Štulić se boji da će da završi kao DŽon Lenon, a meni se nešto Petra Keli, vođa nemačkih „zelenih“, mota po glavi, a nju je BND ubio. Ali, ne mora uvek atentator da obavi svoje. Uz malo sreće i dobre koncentracije, desi se i obrnuto... K. G. Jung, moj guru iz Švice, bere takođe trnjine, pa kaže: „Ti mene sve više podsećaš na Hajdegera! I on je u mladosti igrao fudbal, a pod stare dane sagradio je brvnaru na Švarcvaldu, bez struje i vode, kao ti! E, sad, on nije brao trnjine, već je lovio leptire, i počeo da piše pesme!“ Nego, te noći, pokojna mati Dušica dozivala me ispod prozora. Da li je na nešto strašno htela da me upozori? A moja Crna me, pak, izgrdila: „Lepo je što si posetio junake sa Košara u Pionirskom parku, ali zaboravio si da, za Zadušnice, zapališ majci sveću u tvom Vidovom hramu!“