Oni bi kao da nas prime, a mi...

Nema, ipak, dobrih vesti za evroskeptike koji su se ponadali da će se, nakon veta koji je francuski predsednik Emanuel Makron stavio na odluku o otvaranju pristupnih pregovora sa Severnom Makedonijom i Albanijom, priča o (kilavom) evropskom putu Srbije biti definitivno stavljena ad akta. Naprotiv: reakcije koje su, sa raznih evropskih adresa, pratile izostanak otvaranja pregovora – naročito sa nekadašnjom Makedonijom, zemljom koja se, nadajući se evropskoj „šargarepi“, odlučila i na promenu imena - pokazale su da je prerano za ocene da je Unija, zaokupljena sopstvenim problemima, pristala da Zapadni Balkan tako lako prepusti drugim zainteresovanim „velikim igračima“. Iz srpskog ugla gledano, najpreciznije bi, kad se sve uzme u obzir, bilo reći da nas čeka nastavak onoga na šta smo navikli, a što najbolje opisuje parafraza čuvene izjave vojnika JNA snimljenog tokom kratkotrajnog rata u Sloveniji: oni bi, kao, da nas prime, a mi bismo, kao, da se priključimo. Ali ne baš u sasvim istim proporcijama kao do sada: odavno posustali proces reforme Srbije po receptu iz Brisela neizostavno će dodatno izgubiti zamajac, dok će snovi o istočnom partnerstvu biti još i više razmahani. Videlo se to već u javnoj prezentaciji i reakcijama na zajedničku vojnu vežbu PVO Vojske Srbije i Vazdušno-komandnih snaga Ruske Federacije Slovenski štit, koja je viđena čak i kao znak definitivnog okretanja Srbije ka Rusiji, uslovljenog poslednjom briselskom porukom. Sve to iako je, čak i bez poznavanja činjenica o obimu saradnje sa Rusijom s jedne strane, i NATO, sa druge strane, jasno da se takva velika vežba ne bi mogla organizovati u onih nekoliko dana nakon što je iz Brisela stigla vest koja dovodi u sumnju evropsku perspektivu regiona. Slično važi i za ranije najavljeno potpisivanje sporazuma sa Evroazijskom ekonomskom unijom: premijerka Ana Brnabić hitro se potrudila da objasni da taj Sporazum „apsolutno ne pravi Srbiji problem na putu ka EU“, već da je, čak, reč o „sporazumu komplementarnom sa evropskom politikom“, koji će pomoći rastu ekonomije Srbije, što može biti samo preporuka na evropskom putu. Istovremeno, teško da za evrofile ima mnogo razloga da se raduju zbog zaista brojnih negativnih reakcija na Makronov gest, bilo da je reč o medijskim tekstovima („Makron podriva verodostojnost EU na Balkanu“, napisao je, recimo, Bernd Rigert, dopisnik Dojče velea iz Brisela), bilo o političkim reakcijama, koje su kulminirale Rezolucijom Evropskog parlamenta o otvaranju pristupnih pregovora sa Severnom Makedonijom i Albanijom, usvojenom sa 412 glasova „za“, 136 „protiv“ i 30 „uzdržanih“. Odluka vođa Evropske unije da odlože pregovore sa Skopljem i Tiranom „upozoravajući je znak“ za druge kandidate sa Zapadnog Balkana za prijem u EU i „otvara vrata drugim uticajima“, stoji u Rezoluciji, kojom su poslanici, razočarani „neuspehom EU“ pozvali zemlje članice da na prvom sledećem sastanku donesu pozitivnu odluku o početku pregovora sa dve balkanske države. Za sada je, međutim, stigla samo Makronova ponuda „strateškog partnerstva“ (koju je severnomakedonski premijer Zoran Zaev već odbio) i poruka francuskog ambasadora u Beogradu Žan Luja Falkonija, koja nije čak ni izazvala ozbiljniju pažnju u Srbiji. A Falkoni je u intervjuu FoNetu rekao da je Francuska Savetu EU predložila da razmotri ideju modernizacije procesa proširenja, koja bi zemljama kandidatima omogućila da u pojedinim oblastima, u kojima su ispunili kriterijume, počnu brže da koriste njene dobrobiti, umesto da čekaju kraj tog procesa. „Kada se u nekoj oblasti ispune kriterijumi i završi pregovaranje, u finansijama ili kulturi, na primer, zemlja kandidat bi, zajedno sa predstavnicima EU, mogla da sedne za isti sto i učestvuje u dogovorima u tim oblastima, ali bez prava glasa“, objasnio je ambasador, dodavši da bi o tom predlogu moglo da se razgovara i pre samita EU - Zapadni Balkan u prvoj polovini sledeće godine. Za sada se, međutim, ne vidi jasna spremnost za promenu metodologije procesa proširenja EU - što je ideja koja je već stizala iz civilnog sektora, pa i medija. Jasno je samo da političari moraju da vode računa o stavovima birača, koji, uglavnom, nisu naklonjeni ideji proširenja – kao što, doduše, nisu bili naklonjeni ni ranije, pa je čak i ultrarazvijenoj Švedskoj govoreno da „nije u Evropi“. Potreba da se ne zamera biračkom telu, pritom, naročito je jaka kod Makrona, koji se sprema za lokalne izbore na proleće. A da je u toku period u kome će teško bilo kakve konačne odluke biti donesene - što ne znači da ideje ne mogu biti testirane - govori i činjenica da je Bregzit ponovo odložen, kao i da nova Evropska komisija još nije formirana. Za sagovornike NIN-a iz civilnog sektora, Fakulteta političkih nauka, ali i Ministarstva spoljnih poslova (s kojim smo razgovarali uz uslov da ostane anoniman) i dalje, uprkos svim teškoćama, nema razloga za zaključak o odustajanju od ideje priključenja celog Zapadnog Balkana Uniji. „Duboko sam uveren da je budućnost svih šest zapadnobalkanskih zemalja u Evropskoj uniji i da je većina u Uniji i dalje tome posvećena, jer EU nema strateški luksuz da prepusti prostor uticaja trećoj sili“, kaže Srđan Majstorović, predsednik Upravnog odbora Centra za evropske politike, koji podseća da je Makron bio u „ekstremnoj manjini“ kada je poslednja odluka donošena. Majstorović veruje u paralelan tok dva procesa – produbljivanja integracija u samoj EU i širenja Unije na Zapadni Balkan. S tim što će, kaže, sve to „nažalost, trajati neko vreme“. Nedavno je premijer Hrvatske Andrej Plenković izračunao da je Hrvatska, uz duže i teže pristupne pregovore od zemalja koje su pre nje postale članice, u EU ušla posle 2.096 dana pregovora, podsetio je Dojče vele u tekstu Da li je proširenje EU zauvek mrtvo, uz dodatak da je za toliko vremena Srbija otvorila tek polovinu od 35 pregovaračkih poglavlja, dok će, u najboljem slučaju, Albaniji i Severnoj Makedoniji biti potrebno deset godina da pređu taj put. Problem je, međutim, što se sva krivica za tu sporost ne može pripisati evropskoj nedovoljno iskrenoj želji da proširi porodicu, već ima nečeg i do nas. I nije reč samo o Kosovu - što slikovito pokazuje činjenica da Srbija nijedno od otvorenih pregovaračkih poglavlja do danas nije zatvorila, odnosno, dotičnu oblast nije uredila tako da bude kompatibilna sa stanjem u Uniji. A o tome koliko je sama Srbija posvećena procesu integracija govori i podatak da, nakon što je Tanja Miščević u septembru napustila poziciju šefice pregovaračkog tima za pregovore o članstvu u EU, to važno mesto do danas nije popunjeno. Sve to, ipak, ne znači da će, uprkos novom hladnom tušu iz Brisela, ali i uprkos evidentnom uspostavljanju raznih oblika saradnje sa Rusijom, Kinom i Turskom, Srbija baš lako odustati od proklamovanog evropskog puta. Dragan Đukanović, predsednik Centra za spoljnu politiku i profesor FPN, kaže da promena politike uvek jeste moguća, u zavisnosti od okolnosti, ali ističe dva važna argumenta za suštinsko zadržavanje postojećeg zvaničnog kursa: jedan proističe iz činjenice da smo okruženi zemljama članicama EU i NATO, a drugi je ekonomski - dve trećine srpske trgovinske razmene odvija se sa zemljama članicama EU. Prema dostupnim podacima, naime, pet zemalja članica Evroazijske unije u robnoj razmeni Srbije sa inostranstvom učestvuje sa samo 7,5 odsto, dok Srbija u susednu i siromašnu Bosnu i Hercegovinu izvozi više (7,4 odsto) nego u Rusiju (5,2 posto), gde jedan deo društva vidi šanse za nezaustavljiv ekonomski procvat, koji, prema tim teorijama, sada blokira okrenutost „neprijateljskom“ Zapadu. I toga je, kaže naš sagovornik iz Ministarstva, predsednik Srbije Aleksandar Vučić i te kako svestan u svakom trenutku, čak i kad šalje poruke iz kojih bi se moglo zaključiti da se sprema za promenu kursa - sasvim u skladu sa preovlađujućim porukama medija. Prema podacima prošle sedmice objavljenog kvartalnog medijametra u periodu april-jun ove godine u šest dnevnih listova objavljeno je 625 uglavnom pozitivnih tekstova, dok negativnih gotovo da nije bilo. S druge strane, Evropska unija je u većem broju slučajeva prikazana negativno, preneo je Danas. Šta god da bude evropski zaključak donet, verovatno, i na osnovu mišljenja raznih instituta koji se upravo pišu ili su već objavljeni, sve ukazuje da će se priča o integraciji Zapadnog Balkana u EU nastaviti – sa promenjenom metodologijom, ili bez nje. Zato Majstorović ukazuje da je važno pažljivo pratiti raspravu u EU, kako bismo, ne gubeći iz vida činjenicu da smo u ceo proces ušli zbog nas samih, znali kako da se dalje ponašamo. A bez obzira na model proširenja, ističe on, dve stvari uvek će biti u fokusu Unije – jedna je postojanje funkcionalne demokratije u zemlji kandidatu, što podrazumeva funkcionisanje demokratskih institucija i vladavinu prava, što je u Srbiji u ovom trenutku u takvom deficitu da se teško može govoriti čak i o osnovnoj podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Druga oblast koja će uvek zanimati EU, kaže Majstorović, jeste unapređenje regionalnih odnosa i rešavanje bilateralnih sporova. U tom kontekstu, nedavna inicijativa iz Novog Sada vezana za regionalne integracije na principima na kojima je zasnovana EU, zvuči dobro, ali je ometa realnost u kojoj politički lideri regiona vode politiku zasnovanu na strahu građana od „onog drugog“. Iz srpskog ugla gledano jasno je da se promena takve retorike ne može očekivati u predizborno vreme. A ono je u toku i trajaće, jer posle proletnjih parlamentarnih i lokalnih izbora, čak i ako ne bude opozicionim bojkotom uslovljenog ponovnog glasanja za republički parlament, dolazi vreme za pripremu za predsedničke izbore 2022. A na njima teško da će glavno obećanje biti - Srbija u EU 2025.