Država proizvodi privilegovani profitiraju

Sporni ugovor između državne fabrike oružja i municije Krušik iz Valjeva i privatne firme GIM Gorana Todorovića, koju je zastupao Branko Stefanović, otac srpskog ministra policije, samo je vrh ledenog brega. Krušik je, saznaje NIN, slične ugovore sklapao sa još bar tri privatne firme, čiji su vlasnici bliski vladajućoj Srpskoj naprednoj stranci. Zajedničko za sve te firme je da su mine iz Krušika dobijale po nižim cenama od državnog preduzeća Jugoimport SDPR, zbog čega postoji osnovana sumnja da je fabrika iz Valjeva u tim poslovima oštećena za više miliona evra, a taj novac završio je u džepovima privatnih trgovaca oružjem. Dok zvaničnici danima napadaju uzbunjivača Aleksandra Obradovića, koji je medijima dostavio dokaze i još uvek se nalazi u kućnom pritvoru, NIN je došao u posed fotografija, koje nesumnjivo dokazuju da je GIM municiju i oružje proizvedeno u Krušiku prodalo kupcu iz Saudijske Arabije. Na fotografijama nastalim u avgustu 2017. jasno se vidi da se na niškom aerodromu „Konstantin Veliki“ utovaraju sanduci, da je na svakom zalepljena deklaracija u kojoj piše da se u njima nalaze mine, da je isporučilac GIM, a naručilac Ministarstvo odbrane Saudijske Arabije u Rijadu. Tom prilikom za prevoz mina od Niša do Rijada angažovan je teški transportni avion iljušin IL-76 avio-kompanije Avijakon Citotrans (Aviacon Zitotrans), čije sedište je u ruskom gradu Jekaterinburgu. Novi dokazi pokazuju da je GIM samo jedno od četiri privatna preduzeća, koja su od Krušika kupovala oružje po povlašćenim cenama. Prema podacima iz dokumenata, u koje je NIN imao uvid, Krušik je GIM-u mine kalibra 60 milimetara prodavao po ceni od 47,46 dolara, mine od 81 i 82 milimetra po ceni 75,81 dolar i mine od 120 milimetara po ceni od 204,75 dolara. U te cene uračunata je i „komisiona provizija“, u stvari zarada GIM-a od pet odsto, tako da Krušik za svoje mine praktično dobija za toliko manje novca. Najčudnije je što je u isto vreme jedno državno preduzeće (Krušik) drugom državnom preduzeću (Jugoimportu SDPR) neke od tih mina prodavalo po cenama koje su bile veće i za skoro 20 odsto. Konkretno, Krušik je od Jugoimporta za minu od 60 milimetara tražio 56,60 dolara, za minu od 81 milimetar 76 dolara, a za minu od 120 milimetara 217 dolara. U obrazloženju tog cenovnika navodi se da su to „cene vrlo blizu cene koštanja“ i da bi eventualna korekcija tih cena naniže Krušik „uvela u zonu gubitaka“! Tim pre bi neko od nadležnih državnih organa trebalo da od uprave Krušika traži objašnjenje kako se onda valjevskoj fabrici isplatilo da povlašćenim privatnim kupcima, pa i firmi koju je zastupao otac ministra policije, cenu mina od 60 milimetara smanji za 9,14 dolara (za oko 950 dinara po prosečnom kursu NBS za dolar u ovoj godini), a mina od 120 milimetara za čak 12,25 dolara (oko 1.274 dinara) u odnosu na cenu koju je plaćao Jugoimport. Možda ta razlika u ceni, s obzirom na to da se radi o specifičnoj industriji, ne bi ni bila tako čudna da Jugoimport nije najvažniji partner Krušika, jer te dve državne kompanije sarađuju već decenijama, a uz to je SDPR i najveći kupac valjevske fabrike, a i poverilac, jer joj povremeno i pozajmljuje novac. A sve su to elementi koji kod poslovnih partnera obično utiču na bolje uslove, nižu cenu, duži rok plaćanja i manji avans. Zato bi, umesto što u pritvoru drži Aleksandra Obradovića, koji je prvi medijima dostavio podatke koji ukazuju na moguću korupciju ili nanošenje štete državnoj kompaniji, bilo bolje da tužilaštvo ispita zašto je tadašnji direktor Krušika Mladen Petković novom kupcu, firmi GIM, dao bolje uslove nego višedecenijskom partneru, Jugoimportu. I da li je Krušik mine GIM-u prodavao ispod cene koštanja, praveći tako gubitke državnoj fabrici dok se privatni trgovci oružjem neosnovano bogate. Osim vlasničkih - država je jedini vlasnik oba preduzeća - Krušik i Jugoimport su doskora vezivali i rođački odnosi. Direktor Jugoimporta je, naime, Jugoslav Petković, nekadašnji opštinski funkcioner Zemuna, kadar SNS-a, dok je njegov rođak Mladen Petković bio direktor Krušika od 2014. do novembra 2018, a sada je direktor takođe državnog Zastava oružja. U zvaničnoj ponudi Krušika Jugoimportu, nimalo rođački, pisalo je: „S obzirom na izuzetnu želju, ali i potrebu da dobijemo ovaj posao, i da ga u interesu svih strana realizujemo, već u fazi definisanja inicijalne ponude smo uradili mnogo kako bi ponudu učinili što konkurentnijom. Imali smo u vidu da se radi o vrlo respektabilnim količinama, kao i da će plasman predmetne robe biti realizovan posredstvom višegodišnjeg partnera. Značajan faktor determinisanja cena jesu i odnosi između naše dve firme koji su, prema našoj percepciji, na izuzetno visokom nivou, o čemu svedoči i činjenica da su vama ponuđene niže cene u odnosu na ostale zainteresovane strane... Svesni velikog značaja ovog posla, dostavili smo vam ponudu sa cenama vrlo bliskim ceni koštanja. Dakle, eventualna korekcija cena, pre svega ključnih sredstava iz zahteva (mina 82 milimetra i 120 milimetara) bi nas uvela u zonu gubitka, tako da nismo u mogućnosti da je prihvatimo. Međutim, u cilju povećanja šansi za uspeh na ovom tenderu, pronašli smo određeni prostor za smanjenje cena mina 60 milimetara i ručnih bombi, tako da je naša konačna ponuda sledeća...“ I onda slede znatno veće cene od onih po kojima je te mine Krušik prodavao GIM-u. Ova partijsko-rođačka mreža je omogućila da se zarada prelije vlasnicima privilegovanih privatnih firmi, po osnovu povlašćenih cena, a državna preduzeća Krušik i Jugoimport su ostala kratkih rukava. Ranije su za NIN poznavaoci prilika, general Momir Stojanović, nekadašnji načelnik Vojnobezbednosne agencije i predsednik Skupštinskog odbora za bezbednost ispred SNS-a i vojni analitičar Aleksandar Radić izrazili otvorenu sumnju da taj novac završava u privatnim džepovima, a da se deo koristi i za finansiranje vladajuće stranke. Trgovina oružjem nije jedino što spaja vlasnika GIM-a Gorana Todorovića i Branka Stefanovića. NJih dvojica imaju još nekoliko zajedničkih firmi, a dokument koji je prvi objavio međunarodni sajt Arms voč nepobitno dokazuje da je otac potpredsednika Vlade i ministra policije bio zvanični zastupnik GIM-a i da je zajedno sa Todorovićem dolazio u Krušik na sastanak sa zainteresovanim kupcima iz Saudijske Arabije, kojima su na kraju mine i isporučene, a što dokazuju i fotografije sa aerodroma „Konstantin Veliki“. Ovakav angažman oca ministra policije možda delom objašnjava i zašto je Todorović oko 425.000 evra pozajmio Junajtedu BG i Vorldvajd konstrakšn end inženjiring kompani, za koje tvrdi da su to zavisna preduzeća njegovog GIM-a, a u stvari je Stefanović stariji jedini vlasnik Junajteda BG, a u drugoj firmi njih dvojica imaju po 50 odsto. GIM, međutim, nije jedina privatna firma kojoj je Krušik prodavao uglavnom mine po povlašćenim cenama. Po apsolutno identičnim cenama valjevska fabrika mine je prodavala još dvema domaćim firmama, saznaje NIN. Prva je Partizan tek, čiji je većinski vlasnik Slobodan Tešić, jedan od najvećih trgovaca oružjem na Balkanu. Za njega je Novi magazin još u proleće 2012, pre nego što je Srpska napredna stranka osvojila vlast u Srbiji, pisao da je „jedan od najvećih finansijera SNS-a“ i mnogi misle da je to ključni razlog što je njegova ćerka Danijela na tim izborima bila na 96. mestu izborne liste SNS-a. Isti list je pisao da „Tešić vodi intenzivnu kampanju i lobira među biznismenima u tom visokoprofitabilnom sektoru, nadajući se da će posle promene vlasti i ustoličenja njegove garniture imati mnogo slobodnije uslove poslovanja“. Mediji tvrde da je Tešić najpre bio blizak Tomislavu Nikoliću, a kasnije Aleksandru Vučiću. Pre nekoliko godina bio je učesnik zvaničnog sastanka koji je sa jednom stranom delegacijom organizovao tadašnji ministar odbrane Zoran Đorđević. Tešić se nalazio na crnoj listi Ujedinjenih nacija zbog nedozvoljene trgovine oružjem, a na listu ilegalnih trgovaca oružjem stavio ga je i predsednik SAD Donald Tramp. Zbog trgovine oružjem nadzirale su ga i srpske službe. Tako su i presretnuti njegovi razgovori sa Aleksandrom Vučićem. U aferi „prisluškivanje“, koju je sam otvorio, predsednik Srbije i SNS-a je prećutao te razgovore. O povezanosti Tešića i Vučića ima potvrda i od marta 2018, kada je predsednik obilazio Kosovo i Metohiju i obećavao pomoć tamošnjim Srbima, a generalni sekretar predsednika Nikola Selaković se 7. marta 2018. pohvalio da je „privrednik Slobodan Tešić“ donirao traktor porodici Miladinović iz Donjeg Brnjaka kod Prištine i kombi vozilo bolnici u Pasijanu. U grupi povlašćenih kupaca, koji su mine dobijali mnogo jeftinije od Jugoimporta, nalazi se i firma Vektura trans. NJen formalni vlasnik je izvesni Milan Subotić, ali sagovornici NIN-a, dobro upućeni u trgovinu oružjem, tvrde da i tu firmu kontroliše Tešić, da je Subotić direktor logistike u njegovoj drugoj firmi Partizan tek, o čemu je pisao i portal Pištaljka. Na zaključak da obe firme kontroliše Tešić govori i to što je Vektura trans sa ulogom od 5.000 dinara osnovan 2. februara 2017, da bi već 1. marta u APR-u umesto Milana Subotića kao jedini vlasnik bio upisan upravo Tešić. A onda je 25. decembra umesto Tešića kao vlasnik ponovo upisan Subotić. Glavni kupci Partizan teka su iz Saudijske Arabije, a Vektura transa iz Jermenije. Krušik je sa Partizan tekom u 2018. realizovao nekoliko ugovora. Prvi je bio vredan 18,28 miliona dolara (za 80.000 mina od 60 milimetara, 110.000 mina od 81 i 82 milimetra i 30.000 mina od 120 milimetara), a drugi 16,85 miliona dolara (za 20.000 mina od 60 milimetara, 100.000 mina od 81 milimetra i 40.000 mina od 120 milimetara). Uz to, realizovana je i isporuka po ugovoru vrednom 13,6 miliona dolara, iako Partizan tek nije bio uplatio avans od 30 odsto za 100.000 mina od 81 i 82 milimetra i 30.000 mina od 120 milimetara. Konačno, prošle godine realizovan je i ugovor po kome je Krušik prodao Partizan teku 1.490 „starih mina“ od 81 milimetar po skoro upola nižoj ceni od samo 47,25 dolara po komadu (cena nove mine za istog kupca bila je 75,81 dolar). U isto vreme Krušik je Vekturi trans, drugoj firmi čije se poslovanje u krugovima bliskim trgovcima oružjem takođe vezuje za Tešića, tokom 2018. isporučio 112.000 mina od 60 milimetara. Taj posao, vredan ukupno 5,31 milion dolara, realizovan je iako Vektura fabrici iz Valjeva nije uplatila uobičajeni i dogovoreni avans od 30 odsto. Iz dokumenata u koje je NIN imao uvid može se uočiti da je za firmu Vektura trans to bilo skoro uobičajeno ponašanje - ona nije platila avans od 35 odsto ni za 1.000 mina ILL od 60 milimetara, vrednih 101.105 dolara, ni avans od 30 odsto za 10 raketa od 122 milimetara vrednih 34.194 dolara. Krušik je u 2018. sa Vektura transom sklopio i 5,73 miliona dolara vredan ugovor za 28.000 komada različitih tipova mina od 120 milimetara i 1.000 posebnih mina od 82 milimetra. Krušik je sa ove dve firme koje se vezuju za Tešića samo u toku prošle godine realizovao ugovore vredne 53.651.472 dolara i 5.763.309 evra. Obim posla sa te dve firme bio bi i veći da su realizovani, a nisu, još neki ugovori - jedan sa Partizan tekom od 5,2 miliona dolara (za po 30.000 mina od 82 i 60 milimetara) i još jedan od šest miliona dolara (za 20.000 mina od 60 milimetara, 40.000 mina od 81 i 82 milimetra i 10.000 mina od 120 milimetara) sa, u međuvremenu likvidiranim preduzećem Tehnoglobal sistem. Zanimljivo je da je vlasnik i te firme bio Tešić. On je Tehnoglobal sistem osnovao u julu 2007, a prošle godine ga je ugasio i pripojio Partizan teku. O štetnom odnosu vlasti prema Krušiku svedoči i realizacija 7,15 miliona dolara vrednog ugovora, o čemu je prva javnost obavestila Pištaljka. Nadležna ministarstva Vlade Srbije odbila su, naime, da izdaju dozvolu Krušiku, koji je 28. februara 2018. sa Ministarstvom odbrane Jermenije ugovorio izvoz 32.000 mina od 120 milimetara. Ista ministarstva, međutim, posle toga odobravaju zahtev Vekture trans da ta privatna firma u Jermeniju istom kupcu izveze istu vrstu robe. Gruba računica NIN-a pokazuje da su na osnovu do sada otkrivenih ugovora GIM, Partizan tek i Vektura trans strancima prodali oko 1,1 milion mina različitog kalibra. Samo da je Krušik tu municiju ovim privatnim firmama prodao po istoj ceni, koju je naplaćivao Jugoimportu, sada bi na računu valjevske fabrike bilo bar 11 miliona dolara ili 1,14 milijardi dinara više. Osim tri domaće i jedna, uslovno rečeno strana firma imala je povlašćen status u Krušiku. Po diskontnim cenama robu iz Valjeva nabavljala je i Internešnal golden grupa (IGG) iz Abu Dabija. Iako je registrovana u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, iza te firme stoji bivši direktor još jedne državne firme iz namenske industrije. Rade Gromović, vlasnik IGG-a, bio je do oktobra 2014. direktor Zastava oružja, istog preduzeća u koje je za prvog čoveka krajem 2018. iz Krušika „prekomandovan“ Mladen Petković. Gromović je, inače, domaćoj javnosti ostao u sećanju i po tome što se u maju 2014. pohvalio da je luksuzni model automata M29, koji su ručno gravirali i zlatom ukrasili majstori kragujevačke fabrike, poklonio prestolonasledniku UAE šeiku Muhamedu bin Zajedu, za koga Vučić govori da su lični prijatelji. „Šeik Muhamed bin Zajed značajno doprinosi da se saradnja sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima podigne na viši nivo“, izjavio je tada Gromović. Kao da je znao da će se vrlo brzo iz Kragujevca preseliti u Abu Dabi i da će svoj biznis, zahvaljujući i Krušiku, podići na viši nivo. I dok privatnim trgovcima oružja poslovanje sa Krušikom očito prija, radnici valjevske fabrike su pre dva meseca organizovali štrajk upozorenja. „Zabrinuti smo ne samo zbog priča koje čujemo, nego i na osnovu zvaničnih podataka koje dobijamo od direktora i Nadzornog odbora. Uposlenost je trenutno minimalna i kreće se od 10 do 20 odsto. Radnici vide da je plata počela da kasni. Ono što se priča po fabrici jeste da nema novih poslova i da su potrošeni avansi koji su primljeni, kao i da postoje velika dugovanja dobavljačima. Ne želim da pričam o ciframa, jer nemamo zvaničan podatak, iako smo to tražili i to je bio jedan od naših zahteva“, rekao je tada Branko Petrović, predsednik Samostalnog sindikata u Krušiku. Račun Krušika blokiran je već tri godine, ili 1.100 dana, neprekidno zbog obaveza teških 508 miliona dinara, što je samo pola sume koju je Krušik „poklonio“ privilegovanim privatnim firmama. Valjevska fabrika oružja i municije, u trenutku kada je stari direktor odlazio na novo mesto direktora Zastava oružja, već dve godine bila je blokirana. I još je. A u svom stanu blokiran je i Aleksandar Obradović. Samo zato što je ukazao na deo problema zbog kojih je račun Krušika blokiran i zbog čega će, ako se ovako nastavi, stotine radnika ostati bez posla.