Kod nas je preletanje nacionalni sport

Svoje likovno umeće i svoju umetničku pripadnost, Vuk Vidor (54) deli sa onim umetnicima koji imaju sličnu viziju o savremenom slikarstvu, a to je da se bave prvenstveno unutrašnjim svetovima i jakom ikonografijom, a da ne podležu današnjim trendovima koji idu od foto-realizma do apstrakcije. NJegova likovna izražajnost je dokaz da postoje opcije koje su mnogo bogatije i inspirativnije, da postoji put koji pruža slikarstvu nove mogućnosti, naročito u doba digitalizacije, virtualnosti i kolapsa vrednosti. Sve je to mnogo jasnije kada se ovih dana vidi njegova izložba koja broji svoje prve dane trajanja u Muzeju grada Beograda u Resavskoj ulici. Proteže se u 15 prostorija prvog sprata i osmišljena je baš za taj prostor koji će još malo postojati u ovom izdanju, jer uskoro sledi rekonstrukcija ovog muzeja. Izložba je otvorena 29. oktobra, a trajaće do 1. decembra ove godine. Uz ove informacije, obavezna je još jedna, veoma važna: ove godine, na dan otvaranja izložbe 29. oktobra, navršilo se 20.000 dana boravka na planeti arhitekte koji je rođen kao Vuk Veličković, a u svetu umetnosti odavno obitava kao Vuk Vidor. I taj datum je bio pravi povod da je osmislio naziv izložbe - 20.000 dana na Zemlji. Slučaj je hteo da je tog 29. oktobra bilo tačno dva meseca od kada je planetu napustio Vukov otac, slavni slikar Vladimir Veličković (1935-2019). Na pitanje kada mu je palo na pamet da izbroji svojih 20.000 dana, sagovornik NIN-a odgovara: „Čuo sam o toj priči da postoji cifra od 20.000 dana jednog čoveka na Zemlji. Pre pet godina, muzičar Nik Kejv je napravio dokumentarac sličnog naziva. Tačnije, to je dokumentarni film o njemu snimljen upravo na dan kada je on izbrojao svoj 20.000. dan na Zemlji. To je starost od malo više od 54 godine, vreme da čovek pogleda šta je uradio. Nekada je to sve što je uradio, nekada ostvaruje i ono što je tog trenutka planirao. Vaša izložba jeste retrospektiva, ili nije? Nije retrospektiva, jer retrospektiva zahteva kustoski posao, a ovo sam ja osmislio kao neku kompilaciju mojih radova, ili best of onoga što sam radio. To su prvenstveno veliki formati i instalacije koje se u ovom prostoru najbolje vide. Za mene je umetnost suočavanje sa svetom, sa mojim unutrašnjim demonima i sa spoljašnjim, socio-političkim svetom. Ima na vašem Instagramu jedna fotografija na kojoj se vidite vaš otac Vladimir Veličković, slikar, i vi kao dečak od tri-četiri godine, i obojica crtate. Sećate li se svog prvog crtanja? Rođen sam u okruženju gde su svi bili umetnici. Mislio sam da svi crtaju i da su svi ljudi umetnici. Kasnije sam saznavao da nije tako. Moj brat Marko i ja smo crtali kao deca, što ništa ne znači jer sva deca crtaju. Otac nas nije prisiljavao da crtamo, nije nas gurao u tom smeru, jednostavno se desilo da smo brat i ja krenuli u isti posao. Da li zbog okruženja, ili genetike, tek tu smo se našli i on je tek tada počeo da komentariše to što radimo. Umeo je da kritikuje, a mi smo ga nekad slušali, nekada ne. Koliko vam je bio problem ili prednost činjenica da ste imali oca slavnog slikara? Niti je to bio problem, niti je bila prednost. Mi nikada nismo imali tendenciju da koristimo njegovo ime, čak smo obojica promenili imena da se ne bismo svi mešali sa istim prezimenom. Nije bilo nikakvog nepotizma već smo se trudili da svako od nas dokaže ko je i šta je. Za nas je on bio „tata“ koji je bio veoma specifičan, fenomenalan čovek i umetnik. Bez ikakvih konflikata, bez ikakvih problema, bez tenzija i frustracija. Nama je bilo lepo i lako sa njim. Odgojeni smo da se čovek ne hvali nekim stvarima kao što su moral, poštenje, patriotizam… Sve se to podrazumevalo kao sistem vrednosti. Tako sam naučio da nešto nije u redu sa osobom koja se busa u prsa sa tim kategorijama. Poslednje tri godine živite uglavnom u Beogradu. Član ste Saveta za kreativne industrije koji je oformila premijerka Ana Brnabić, nedavno ste javno osudili napade na umetnicu performansa Marinu Abramović čija izložba traje u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu. Da li je za vas problem kada se nalazite na javnoj sceni Srbije? Ovde je očigledno problem biti na javnoj sceni jer si na meti svega i svačega, i svih. Suština umetničkog posla je da je umetnik uglavnom sam sa sobom, da se sam sa sobom preispituje i sam sa sobom razgovara. Kada izađe iz svog ateljea, kada se oglasi u javnosti, nastaje priča, počinju kontroverze. Sa ocem sam pričao o tome: da li da se bude član žirija i slično ili da se to prepušta drugima, možda manje stručnim? Da li da nešto probamo da uradimo ili ne. Ja sam prihvatio poziv za Savet jer smo svi mi u tom timu ostvareni ljudi koji žele da urade nešto kako bi svojim znanjem i iskustvom pomogli da se nešto promeni nabolje. Ali, nekima je najveći problem što je to Savet koji je oformila premijerka ove vlasti, a ne što radimo. Kada prođu godine, a mi nešto pomerimo nabolje, ostaće samo dobar rezultat te promene, a niko neće govoriti ko je tada bio na vlasti. Šta je to što vi želite da uradite u Savetu? Pre nego što sam pristupio Savetu, napisao sam jednu inicijativu, zajedno sa Urošem Đurićem i Mihaelom Milunovićem, u kojoj smo analizirali kakav je status savremene vizuelne umetnosti u Srbiji, koji su problemi, šta ne funkcioniše, koji svetski model bi mogao da se primeni kod nas. Učinio sam to jer verujem u našu umetničku scenu, jer imamo sjajne umetnike koji žive u sivoj zoni gde su ih saterali loši zakoni, naročito onaj iz 2005. i u kojima ne postoji, na primer, osnovna stavka prodaje umetničkog dela. Umetnik je na istom nivou kao pekar ili juvelir, a galerije su u istom košu kao restorani i barovi. Tako se cela naša profesija potiskuje i marginalizuje iz sistemskih razloga. Ako hoćemo nešto da uradimo, onda moramo to sistemski da menjamo. U tome je poenta cele priče o Savetu i to je ono što se ne uzima u obzir kad se gleda površinski i polarizovano. Kod nas nije problem ko je na vlasti, već sistem koji je metastaziran i u kom se reforme furiozno odbacuju. Državni aparat je ajsberg od kojeg je bilo koja trenutna vlast samo vidljivi deo. Sve ostalo, ispod, jeste oronuli sistem. Ovde je najteže promeniti nešto što bi trebalo da bude jednostavno i što bi bilo za dobrobit svih. Reklo bi se da ste danas više vezani za Beograd nego za Pariz gde živite ceo život? Ovde sam prvenstveno zbog očeve Fondacije koju je osnovao za promociju mladih umetnika. I ja se angažujem tim povodom jer mislim da ovde nešto mogu da uradim. Kao kad sam vodio naš kulturni centar u Parizu, stalo mi je da pomognem srpskim umetnicima jer znam kako je kad dolazite sa periferije, iz zemlje koja je percipirana na neprivlačan način, i koliko treba da se radi na stvaranju nove percepcije te zemlje. Koliko je potrebno biti uporan i suptilan u stvaranju slike svoje zemlje koja ima šta da ponudi svetu. Mi moramo da uhvatimo taj voz koji vodi u svet istinski kreativne industrije. Za poslednjih 20 godina, vizuelna umetnost je sektor koji se u ekonomskom smislu uvećao za više od 1.700 odsto. To samo govori da je to oblast koja stvara ekonomsku i kulturnu dinamiku, zapošljava ljude i stvara novi identitet i percepciju. A to su važne stvari. Mi, nažalost, ovde i dalje gledamo na umetnost kao na nešto što treba da bude marginalizovano, intelektualizovano, na vrstu elitizma koji pripada užem krugu specijalista, i da sve to tako treba i da ostane. Da li današnja vlast razume šta tu treba menjati? Na ovom nivou na kojem sada funkcionišemo kao Savet, mislim da se razumemo. Ja verujem da ne možemo odbijati svaki dijalog i da moramo najpre da probamo da menjamo šta možemo. Što reče Uroš Đurić, ako mogu nešto da uradim za svoju profesiju, sešću da pričam i sa crnim đavolom. Ne podnosim diskurs „mi“ i „vi“, niti me interesuje ko ga je započeo, te crno-bele podele na moralnim osnovama u društvu koje je sve osim moralno, naročito u politici gde je preletanje nacionalni sport. Pucamo sebi u koleno i pitamo se sutradan zašto nas boli. Previše smo mali i malo nas ima da bismo se tako permanentno cepali. Ne postoji nijedna država koja ima slogan Samo sloga Srbina spasava, a da sve radimo protiv toga. Nema nas puno, a i to što imamo ne umemo da cenimo. Svi smo najveći Srbi kada Novak pobeđuje, čim mu krene loše, odmah odustajemo od njega. Javno ste ustali u odbranu Marine Abramović, rekla bih iz tih razloga? Mogu neki da je vole, mogu mnogi da je ne vole, ali ona je planetarno velika umetnica i trebalo bi da budemo složni oko toga. A mi sve gledamo kroz prizmu čaršijskih priča, pojedinačnih gadosti, kroz novac. Umetnost košta. Plaćate milione za Ronalda kako bi držao pažnju publike na fudbalskom terenu, tako morate da platite i najbolju umetnicu da izlaže u muzeju. To je ekonomska stavka. Trebalo bi da, kao umetnici i kao ljudi, štitimo jedni druge. Malo nas je, to bi nas snažnije držalo na okupu. Da smo malo više kao Jevreji, bilo bi nam mnogo bolje. Možda Jevreji imaju svest da su mali, a mi nemamo, mi mislimo da smo veliki? Na ovoj izložbi o kojoj govorimo, izložio sam projekat koji se zove Superego. Napravio sam ga 2005. godine kada sam video istraživanja sa jednog američkog univerziteta gde se tražio odgovor na pitanje koji narodi imaju najviše samopouzdanja. Srbija je bila prva. To mi je bio povod da napravim projekat gde sam sebe izlio u „zlatu“, sa podignuta tri prsta… komentar na to nacionalno ludilo kroz kliše narcisoidnog umetnika. Poslednjih godina pokušavate da se trajno sačuva uspomena na Vladimira Veličkovića? Postoji ideja da se projekat Gradske galerije na Kosančićevom vencu spoji sa Fondacijom Veličković i da se u tom prostoru kombinuju dve aktivnosti. Nastavak prikazivanja njegovog rada, ali i izložbe ovdašnjih mladih umetnika. Na tome radimo poslednje tri godine, savlađujemo razne probleme, ali verujem da će se sve završiti u skladu sa projektom koji je usvojen na nivou grada. To bi značilo da bi ova nova ustanova počela da funkcioniše za dve ili tri godine. Nadam se.