Kad ono, međutim

Sve je trebalo da bude veliko i značajno, kako i priliči datim okolnostima: premijera na Velikoj sceni Narodnog pozorišta, početak nove sezone, start nove uprave i direkcije Drame nacionalnog teatra, prva predstava Kokana Mladenovića, politički radikalnog i „proskribovanog“ reditelja, koji godinama nije režirao u ovoj kući... Kad ono, međutim. Kada se razmaknu (političke) dimne zavese i rasprše zvezdane (premijerske) prašine, suočavamo se s činjenicom da ni predstava San letnje noći: projekat Šekspir, ni njen kontekst nisu ništa „posebno“, „radikalno“, „subverzivno“. Ovo nije povratak Kokana Mladenovića u beogradsko institucionalno pozorište - mada izvesno jeste u Narodno pozorište, u kom je jedno vreme bio i direktor Drame - jer je, prošle godine, režirao Klošmerl u Beogradskom dramskom pozorištu, jednu istinsku subverzivnu predstavu, a u Bitef-teatru još uvek se igra jedna od njegovih najuspešnijih predstava rađenih u poslednje vreme, Jami distrikt. Opšte je poznato da rediteljski koncept „pozorišta u pozorištu“, s fokusom na izmaštanoj situaciji priprema inscenacije poznatog klasičnog teksta u zatvoru, a koju izvode sami zatvorenici, nije ni drugačiji ni originalan, i to ni u svetskom ni u domaćem kontekstu. Predstava je rediteljski „autocitat“ jer je Mladenović pre deset godina u Kruševačkom pozorištu na konceptualno istovetan način osmislio čuvenu komediju Dundo Maroje Marina Držića. Tačnije, nije on osmislio ovaj koncept: tad je reditelj isticao da je reč o citatu (u funkciji omaža) poznate postavke Dunda Maroja čiju je radnju Mladenovićev profesor Miroslav Belović bio smestio u samostan, te su je, kao i kruševačku predstavu, izvodili samo muškarci. Uzgred, cinik primećuje i unapred se izvinjava ako mu je nešto promaklo, da u povodu Sna letnje noći: projekta Šekspir više niko nije pominjao Belovića, tako da je beogradska predstava citat (neautorizovanog) citata. Ali, nije to od presudnog značaja: istorija pozorišta zasniva se na citatima, parafrazama, reciklaži... Sam Šekspir prednjači u pogledu „genijalne kompilacije“, a njegova se komedija San letnje noći referiše na folklorne rituale onog vremena (Majski i Ivanjdanski), antičku legendu o Piramu i Tizbi i mnoge druge materijale. Drugim rečima, nije bitno ko je, koliko i odakle pozajmljivao, već šta je s tom građom uradio, da li je nadogradio, ili čak nadvisio prethodna dela. U našem slučaju to bi pitanje glasilo: koji je umetnički doprinos Mladenovićeve beogradske predstave u odnosu na njegovu kruševačku? Ne znam da li je to „optimizam pamćenja“, kako je govorio Ćirilov, ili ljudi odista misle da je prva bila bolja (a što se moglo čuti u Narodnom pozorištu posle premijere), ali znam šta sam ja napisao o Dundu Maroju u NIN-u posle izvođenja na Sterijinom pozorju; učestvovanje na vodećem nacionalnom festivalu potvrđuje, uzgred, da su neki o njoj zaista imali dobro mišljenje. Ako može Mladenović da se citira, mogu i ja, te evo šta sam napisao o kruševačkoj predstavi. „U nedostatku tog suštinskog prožimanja nastaje predstava u kojoj je amaterizam glumaca-robijaša samo izgovor za gotovo adekvatnu igru pravih glumaca, za njihovo šmirantsko, jeftino i, u svojoj nesadržajnosti, dosadno scensko markiranje opšte poznate renesanse priče“... Ups! Da mi se nisu izmešali fajlovi: o kojoj je ovo od dve predstave? Počnimo od tog „suštinskog prožimanja“, odnosno od dramaturgije (kao njeni autori potpisani su Dimitrije Kokanov, Željko Hubač i sam reditelj). Za razliku od kruševačke, u beogradskoj predstavi razvijene su lične priče zatvorenica - ovde se radnja dešava u ženskom, a ne u muškom zatvoru (eto razlike!) - te se te priče ne svode na uvodno pojedinačno predstavljanje, što je, uzgred, isto rešenje u obe postavke. Dramaturški okvir je sprovođenje političke direktive da se, u cilju ostvarivanja projekta EU za resocijalizaciju zatvorenika, u jednom srpskom ženskom zatvoru postavi Šekspirova komedija San letnje noći. Direktivu izdaje ministarka pravde (glumica koja je igra vrlo liči na aktuelnu srpsku ministarku pravde - eto smeha, eto kritike!), koja protivzakonito štiti i pokriva svoju delinkventnu sestru, policajku u zatvoru, kojoj još dobavlja i drogu kako bi je ova dilovala zatvorenicama i na tome zarađivala i zasnivala svoju moć. Projekat sprovodi upravnica zatvora, nepoverljiva i lukava poslušnica svih autokratskih režima na ovim prostorima, a koja je bivšu ideologiju zamenila danas oportunim verskim licemerjem. Sudbine zatvorenica su takođe skicirane, te i one, kao i ove prethodne, markiraju zla savremenog srpskog društva, nasilje u porodici, netrpeljivost prema različitostima i dr. Kao što se iz ovoga vidi, u pitanju je razuđen, potpuno izmaštan narativ, a koji se u samo nekim tačkama prepliće s izvornim. Zabune, spletke, ljubomora, igre moći - sve su to odlike ljubavnih odnosa kako u Šekspirovoj atinskoj šumi tako i u Mladenovićevoj srbijanskoj apsi. Problem ovakve dramaturgije ne leži toliko u tome što ove kopče nisu čvršće, koliko u tome što je izmaštana zatvorska priča ostala na pola. Nije, ipak, dovoljno razvijena kako bi prebacila nivo sasvim ovlašne, banalne karakterizacije, dok je, usled velikog broja likova i njihovih složenih, izukrštanih odnosa, istovremeno i prerazuđena i preglomazna, pa u kombinaciji sa Šekspirovom pričom, koja nije baš drastično skraćena, stvara efekat raspričanosti, praznog hoda i, konačno. u skorije vreme u našem teatru apsolutno neviđene - dosade. Pošto je u radu na dramaturgiji, koji se odvijao i putem glumačkih improvizacija na probama, stvorena nova, zatvorska priča, Šekspirova komedija se pojavila kao smetnja, sve scene iz nje doživljavali smo kao predugačka, nepotrebna intermeca... Niti vamo niti tamo: niti San, niti novi domaći komad o korumpiranom, kriminalnom pravnom i policijskom sistemu. Ono što nije uradio na polju dramaturgije, Mladenović nije nadomestio ni na planu scenskih radnji i slika. Scenskoj dinamici i atraktivnosti ne doprinose neki naizgled razigrani, ludički, čak orgijastični prizori, kao što je ludovanje urađenih zatvorenica (kao pandan nerazumnom ponašanju Šekspirovih ljubavnika pod dejstvom Pukovog čarobnog soka); naprotiv, oni deluju gotovo blamantno u svom lošem ukusu i još lošijoj scenskoj realizaciji... Jedna od generalno slabih tačaka Mladenovićevih režija - rad s glumcima - i ovde se kao takva pokazala. Glumice kao da su se snalazile kako su same umele, pa se tako stvorio širok raspon umetnički neujednačenih uloga. S jedne strane je Vanja Ejdus koja je organski, ubedljivo preplela i odbranila likove odbačene ljubavnice iz zatvorske lezbijske veze i takođe izigrane vilinske kraljice Titanije, a s druge Radmila Živković koja je na premijeri improvizovala tekst, te na prepoznatljiv, ali darovit i komički efektan način, „zamagljivala“ granicu između stondiranosti lika upravnice zatvora i privatne nespremnosti za scenu. Negde na sredini je bio bezbroj puta viđen persiflatorski izraz Dušanke Stojanović, ovog puta u ulozi zlokobne vlasnice fudbalskog kluba, odnosno vilinskog kralja Oberona. Predstava se završava nesrećno, pogibijom dobre i nevine zatvorenice/Puka, u komički neisforsiranom tumačenju Sanje Marković, delinkventna policajka koja ju je ubila ostaje nekažnjena jer je štiti sestra ministarka, spušta se tu i srpska zastava - nisu se obistinile, na svu sreću, zle slutnje da će biti „parafrazirana“ i predstava Đinđić Olivera Frljića - a nešto nam se, gladaocima, i frontalno sa scene popuje, ne sećam se više šta... Ali, izvesno je da to nije ni bitno. Naime, nijedna izoštrena, politički provokativna scenska „poruka“ ne može kao takva da se shvati i prihvati ako ne proističe iz umetničke relevantne strukture. Naprotiv, loša umetnost nužno dezavuiše svoju političnost - ako je takve ambicije uopšte imala - i, paradoksalno ili ne, radi u korist onoga što, navodno, proziva i kritikuje... I šta reći na kraju: da nije davno ukinuta, institucija kontrolne probe verovatno ne bi dozvolila da ova predstava ikada izađe, ali ne zato što je neko politički cenzuriše, već zato što štiti elementarno dostojanstvo profesije. Umesto spektakularnog početka sezone u Narodnom pozorištu, dobio se spektakularni sunovrat nada da se u ovoj kući okreće novi programski list: što bi se reklo - džabe smo krečili.