Smrdi na pljačku

Kada je u jeku sečenja svake travke koja se našla na putu naprednjačkih investitora gradonačelnik Zoran Radojičić izjavio da je „presrećan“ jer se Beograd kandiduje za „zelenu prestonicu“, delovalo je da smo stigli do kulminacije ispiranja mozga. E, pa nismo. Početkom prošle nedelje, kada je nesuđena „zelena prestonica“ osvojila nagradu najzagađenijeg grada na svetu, vlast je rutinski odaslala sledeći savet: zatvorite prozore i radite gimnastiku. Šteta što je taj savet tako brzopleto „potrošen“, pa nisu mogli da ga ponove nekoliko dana kasnije kada se zapalila deponija Vinča i ujela za oči svakog stanovnika Beograda. „Gde gori, ma ne gori“, lakonski su odgovorili. Uzaludno su građani upirali prst u dim nad gradom i kačili fotografije po društvenim mrežama, odgovor je ostao dosledno isti. Tolika tvrdoglavost je iznervirala čak i zaštitnika građana Zorana Pašalića, pa je na sopstvenu inicijativu pokrenuo postupak prema upravi Grada Beograda, ali se uprava i dalje dobro drži – ne gori, a kada bude gorelo goreće ekološki ispravno. Odnosno, tek ćemo vam popaliti to đubrište, a vi ćete nam za tu uslugu isplatiti tričavih 1,148 milijardi evra. Time stižemo do još jednog „posla veka“ onih koji samo rade i rade i grade i grade - izgradnje spalionice u Vinči. Ugovorom koji je u jesen 2017. godine potpisan između grada Beograda i konzorcijuma Beo Čista energija, koji čine francuska kompanija Suez grup SAS i japanski Itoču I-invajrment predviđena je sanacija terena i izgradnja fabrike za tretman komunalnog otpada i proizvodnju energije. Konkretnije, u narednih 30 godina francuskoj kompaniji Suez ćemo plaćati 38 miliona evra godišnje za energiju koju će oni proizvoditi, što znači da će Beograd platiti više od milijardu evra za isti posao koji je svojevremeno Dragan Đilas procenio na 179 miliona evra. I najkonkretnije, posao veka podrazumeva da otkupljujemo struju po duplo višoj ceni od međunarodne, ali ne bilo kakvu struju već onu koja dolazi od našeg đubreta, ali ćemo je zvati pompeznim nazivom „struja iz ekoloških izvora“. Uostalom, Srbija se obavezala da će, do početka 2014. godine, primeniti Direktivu Evropske unije o obnovljivoj energiji iz 2009. godine, koja dozvoljava podsticaje za energiju proizvedenu iz biomase, gde definicija biomase uključuje i biorazgradivi deo industrijskog otpada i otpad iz domaćinstava, ali ne i nebiorazgradivi otpad kao što je plastika, a naročito ne uključuje subvencije za proizvodnju energije iz dizela koji se koristi kao pomoćno gorivo u spalionicama. Prema tome, kada subvencionisane firme budu palile nerazgradivo đubre, gradski čelnici će ponavljati – ne gori, i svi zakoni će biti ispoštovani. E, pa ne može baš tako, oglasila se Evropska investiciona banka i to na osnovu pitanja koje im je postavila Inicijativa Ne davimo Beograd - da li su odustali od toga da daju kredit za izgradnju spalionice. U odgovoru se kaže da je EIB sprovela sopstvenu proceduru procene projekta čiji rezultati se poklapaju sa negativnim mišljenjem Evropske komisije, i zbog toga su odustali od finansiranja projekta. Kao glavni razlog navodi se činjenica da će spalionica sprečiti Srbiju da postigne ciljeve postavljene u poglavlju 27 koji se tiču recikliranja i cirkularne ekonomije. Dosledno politici negiranja očiglednog, ovoga puta se oglasio ministar za zaštitu životne sredine Goran Trivan tvrdnjom da to nije tačno i pojašnjenjem da su to „šumovi koji dolaze iz sfere politike“. Na žalost (Trivanovu, ne našu) on nije naprednjački već socijalistički ministar, pa mu retorika „ne gori“ nije prošla. Jer, da je tu rečenicu izgovorio bar zamenik gradonačelnika Goran Vesić sigurno se ne bi pod lupom našao ni RTS i novinari javnog servisa ne bi tražili mišljenje od Delegacije EU u Srbiji koja je potvrdila da je izgradnja spalionice u suprotnosti za zakonodavstvom EU. E, sad još da vidimo kako će se naprednjaci ipak ugraditi u taj posao, jer milijarda je milijarda, čak i kada se RTS zaleti da pomogne vlasti u najavljenom obračunu sa SPS.