Viša sila protiv sedme sile

Kad predsednik republike prigovori medijskoj kući što nije bio pozvan na godišnju proslavu tog medija, to nije samo javno praktikovanje nepristojnosti nego i - kako tvrde na N1 - iznošenje netačnih informacija. Reći - došao bih na vašu zabavu da ste me pozvali - tradicionalno je odraz nevaspitanja čak i u kućnom razgovoru, ali taj komunikacioni element Aleksandar Vučić nije imao u vidu, iako često tvrdi da do tradicije drži, kada je srubio zamerku televiziji, čiji rad veoma često kritikuje. Najčešće lepljenjem etikete - američka i luksemburška - baš kao da je otvorena u neko drugo vreme i bez njegovog pristanka da se, upravo zbog te televizije 2014. menja zakonsko ograničenje da (do tada) - proizvođač sadržaja ne može biti i distributer. Sve i da nije Vučićeva vlast ta koja je N1 stvorila uslove da pod zahtevanim uslovima proizvodi sadržaj, takav odnos predsednika prema jednom mediju je neprimeren i nedemokratski. I samo poslednji u nizu dokaza da je i izričita tvrdnja njegove savetnice za medije - da predsednik ne inkriminiše novinare - netačna. U nedavnom intervjuu državnom mediju SAD Voice of America Suzana Vasiljević je kazala da način na koji se predsednik obraća novinarima nije inkriminisanje, koje bi moglo inicirati pretnje i pritiske na društvenim mrežama i u javnoj sferi. „U Srbiji novinari rade potpuno normalno i potpuno slobodno. Danas ima slobodnih medija koliko god želite - od nedeljnika, dnevnih novina i portala (...) Svi pišu šta hoće - i niko nije kažnjen, niko nije priveden i niko nije uhapšen.“ Iako tri razloga koja Vasiljević navodi ne treba prihvatiti kao merila, jer ona nisu dokaz slobode medija nego preduslovi slobode izražavanja, valja podsetiti da se manjak slobode, između ostalog, dokazuje i nekažnjivošću, na primer, za pokušaj ubistva novinara, koji se u Grockoj dogodio pre godinu dana. Vratimo se inkriminisanju i dokazima da je, naprotiv, toliko prisutno da se pretvorilo u model predsednikovog ophođenja prema medijima. To da li inkriminisanje izaziva pretnje i pritiske u javnoj sferi i na društvenim mrežama, može i ne mora biti kontrolisana pojava, ali kad je u pitanju namera da se novinar optuži za neko nedelo, neprofesionalizam, nedostatak raznih vrsta morala - ona je očita. Osim američkim, novinari su često bez povoda, a zbog redovnog obavljanja posla - pitanja koja su postavljali nosiocima vlasti, dokumenata koje su zahtevali po Zakonu o dostupnosti informacija od javnog značaja ili na uvid ako je reč o velikim ugovorima od nacionalnog značaja, zbog pokušaja da temu sagledaju iz svih uglova, pa tako i druge strane u odnosu na vladajuću - proglašavani najpre „žutim“, potom (Dragan) Đilasovim i drugim prisvojnim zamenicama kojih će se, naravno, stideti svako ko bi da bude profesionalan. U novinarstvu ta reč znači - ničiji i onaj koji isključivo odgovara javnosti. Počelo je obraćanjem imenom, praksom koju je Vučić uveo i koja se, ruku na srce, ne može nijednim pravilom osuditi, ali se može prebaciti onim kolegama koji su tu intimizaciju, nauštrb profesije, dozvolili. Ime je potom nastavilo da se koristi kao paradigma. U slučaju Milana Ćulibrka, recimo, paradigma onog koji neosnovano kritikuje i koga Vučić ne zaboravlja da diskredituje čak ni kad objavljuje da će plate u javnom sektoru biti povećane. Druga lična imena kolega ni u ovom tekstu se neće pominjati, jer u medijima ima taman onoliko slobode koliko nedostaje komocije da se kolega imenuje, makar i kao dokaz. „Pošto su govorili godinama da plata neće da bude nikada 500 evra, a sad kažu vidi zločinca namerno povećava da bi plata bila 500 evra..., čekajte ljudi, jeste li vi za povećanje plata ili niste? I to radimo na zdravim nogama, na zdravim osnovama, da nam se ne uvećava javni dug. Čestitam građanima Srbije...“, pa nastavlja o NIN-u „Joj sve kod vas neke zavere, pa ćete vi da otkrijete, ne ubio je ovog Vučić, onog onaj… daj, bre, ljudi... potrebno je da znate ponekad sagledati to na ozbiljniji način, a ne čapras- divanima i pričama sa društvenih mreža... ja kad nemam 92 od 96 strana sebi posvećenih u NIN-u, ja znam da to neće ni 4.000 da kupi, a kad imam onda znam da će 4.100 da kupi, a to je ozbiljno povećanje tiraža. Zato nemojte da odustajete - 92 strane protiv, to znači da će 4.100 da kupi. Želim vam mnogo uspeha u budućnosti. Pozdravite Miću (Ćulibrka), mora da mi čestita na 500 evra prosečne plate u Srbiji, jer dok je njegov Đilas bio na vlasti nije bila na 320...“ Na koncu, nizom netačnosti - od broja strana do tiraža, predsednik je tako, uz sve drugo sporno, i dezinformisao javnost. Prvi javni obračun predsednika sa medijem, obračun koji je pomerio granice dozvoljenog i javnu kritiku novinarskog rada učinio uobičajenim segmentom komunikacije izvršnih organa vlasti sa javnošću, dogodio se avgusta 2016, nakon što je vaterpolo reprezentacija Srbije osvojila zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Riju, a jedan od najzaslužnijih vaterpolista Andrija Prlainović u živom programu RTS se požalio na stanje srpskog vaterpola i nedostatak sistemskog ulaganja u taj sport. Usledila je vanredna konferencija za novinare i presedan u istoriji novinarstva. Tada premijer (Aleksandar Vučić) jedne države nazvao je novinare i urednike javnog servisa - ološem. Zanemarujući Zakon o javnom servisu, po kome mu je zabranjeno da postavlja pitanja o radu, između ostalih nedozvoljenih pritisaka, brojnim zamenama teza insinuirao je odgovornost javnog servisa za manjak sredstava u sportu i druge opasne nelogičnosti: „Što se nisi odrekao visokih dnevnica, pa da ih uložimo u bazene? Potrpao si pare za odlazak u Brazil u svoje džepove, a nisi se odrekao za bazene za koje tvrdiš da nedostaju“, zanemarujući, takođe, da je obaveza svakog medija, ponajviše javnog servisa da informiše javnost i tako što će dozvoliti kredibilnom sagovorniku da kaže šta ima. „Pravo je građana da znaju kolike su dnevnice pojedinih ljudi sa javnog servisa, koliko troše na taksi. O nekima na javnom servisu me je sramota i da govorim. Svi građani ih plaćaju da bi oni širili mržnju prema pojedincima i Vladi samo zato što ne mislimo kao oni. Poštujem što su javni servis. Nažalost, pojedini urednici se ponašaju kao političke persone, sami ste svedoci tome, vidite šta rade u programu. A ja imam pravo kao ličnost da se s tim ne slažem.“ Uveravanje građana da medij ne obavlja dužnost valjano, da za to prekomerno troši, da predsednik kao ličnost (iako kao takav ne bi mogao da sazove konferenciju za novinare) ima pravo da iznosi optužbe, kasnije nikada nedokazane, počelo je prema RTS nešto ranije. Tada još mandatar za sastav Vlade, Vučić je kazao da je stvaranje afere „helikopter“ deo političke borbe, kao što je slučaj i kad su novinari RTS dolazili i pitali ga za ugovore za Fijat i Er Srbiju, a kada im ih je pokazao, onda ga više nikada nisu pitali o tome. Da u tome da novinar pita, a predsednik odgovori, ima nečeg spornog, atmosfera je koja se kuvala brzo. Dovoljno žustro da novinari zaista poveruju da političari „daju“ informaciju, a ne da su dužni da je pruže, jer ona nije njihova svojina. I dovoljno da u surovoj tržišnoj utakmici pristanu na makar kakvu informaciju, često i polovičnu i nepotpunu, da iz te utakmice ne bi ispali. U međuvremenu se i sam izvor informacija centralizovao, skoro pa na jednog čoveka. Septembra 2019, novinarka N1 upitaće predsednika kada će odgovoriti na zahtev te televizije, koji je u njegov kabinet poslat mesec dana ranije. Zahtevali su da im se dostavi kopija odluke o opozivu oznake tajnosti sa dokumenata koje je tih dana Vučić čitao u jutarnjem programu TV Pink, a koji se odnose na prisluškivanja određenih osoba u periodu od 2007. do 2012. Zakonski rok od 15 dana je prošao, podsetila ga je novinarka, ali predsednik je odgovorio da nije stigao time da se bavi. „Čim budem imao slobodnog vremena, a neće mi to određivati ni Šolak, ni Đilas, niti bilo koji drugi tajkun, ja ću sa time upoznati srpsku javnost“, i dodao je da im sigurno neće dati ekskluzivno tu vest (iako su oni postavili pitanje) te će je dostaviti svima. Dva naročito važna prestupa - jedan je poruka da je i zakon ništavan ako predsednik ne stiže da ga poštuje, a drugi da će na pitanje jednog medija odgovoriti drugom ako mu se medij koji pita ne dopada - ostala su gotovo neprimećena. Selektivnim odnosom prema medijima nosioci javnih funkcija doprinose polarizaciji društva u kojoj samo oni, i to dok su na vlasti, profitiraju. Polarizaciji u kojoj mediji napadaju jedni druge, optužuju za strano plaćeništvo i zloupotrebu „državnih novaca“ (Srpski telegraf i Informer, na primer NIN, kad god im se ne dopadne tema koja proizlazi iz projektnog sufinansiranja medija). Na stranu što novac nije državni, nego javni i služi ostvarivanju javnog interesa u oblasti javnog informisanja, te se ne opravdava pristrasnošću u korist i odbranu vlasti. Oslobođenost od standarda novinarstva ilustruje primer vlasnika televizije Pink Željka Mitrovića, koji se na medijskom vikendu u Rovinju čak hvali da je „njegova“ uređivačka politika prorežimska iako bi, minimum, svako ko koristi nacionalnu frekvenciju i pride proizvodi informativni program, morao da zna da je u tom programu dužan da građane obaveštava tačno, potpuno, blagovremeno i objektivno, da je svaki vlasnik ili izdavač obavezan da se uzdržava od bilo kakvog uticaja na uređivačku politiku i da je to pravilo upisano u medijske zakone i Kodeks novinara Srbije. Dok se za napadače medije otvaraju oglasne kese, naročito dobrostojećih javnih preduzeća, druge svojataju opozicioni prvaci, čineći im tako još veću štetu. Vučićev selektivni odnos, činjenica da predsednik svih građana odlučuje da jednostavno „ne da“ intervju za neke od najuglednijih, ne samo najstarijih medija, dok se redovno pojavljuje u jutarnjim programima privatnih televizija, od kojih neke veći deo prava na nacionalnu frekvenciju koriste za emitovanje neprikladnih sadržaja, takav odnos odobrovoljava njegove neprijatelje da čine isto. Da ne odgovaraju na pitanja medija koji im nisu po ukusu, da ih, štaviše, isključuju sa konferencija za novinare, da nasilno upadaju u javni servis i farbaju ulazna vrata RTS u boje Pink televizije - nekažnjeno. Prećutno odobravanje, čak i neprihvatljivih pretnji na društvenim mrežama (u odnosu na koje vlast nema jedinstven i principijelan stav da su neprihvatljive u svakom slučaju, nego su to po njima samo u određenim) nije samo izbegavanje da se od nekog opozicionog lidera napravi žrtva u javnosti. Za taj upad u RTS, podsećamo, privedena su sporedna lica, ne i predvodnici „parade“. Nije isključivo ni likovanje, kojim se vladajuća struktura, istina, obilato služi, da krivac na istom zadatku slamanja dostojanstva u medijima bude neko drugi. Niti je za izostanak institucionalne zaštite medija razlog samo u toj kratkoročnoj koristi od dubokog jaza unutar medijske scene. Nego pitanje je kojim bi argumentom Vučić mogao da se posluži kad osuđuje neprimeren odnos, pritisak i čak protivzakonit tretman novinara - a da mu se ne vrati kao bumerang. Jedan nedopušten manir zabrinjavajuće masovan među lokalnim strukturama vlasti, prenosi se poslednjih meseci i na nacionalne medije. Osim što izbegavaju odgovore na pitanja, slede logiku predsednika koji jednostavno „ne da“ intervju onom mediju koji iole kritički prati njegov rad, pa pružaju sve manje informacija lokalnim medijima uopšte, zabranjuju pristup događajima od javnog značaja. Kada je ta pošast postala dovoljno frekventna na lokalnom nivou, prenela se i na opšti. Tako novinari Danasa u dva navrata nisu dobili akreditacije za utakmice Crvene zvezde prostom odlukom uprave tog kluba, a lider Saveza za Srbiju kaže da „odgovara samo na pitanja medija“ dajući sebi za pravo da odlučuje šta je medij, a šta ne i da po tom osnovu ignoriše novinare Pinka i Informera. U raširenom i odozgo podstaknutom selektivnom odnosu prema medijima, uzgred, stradaju činjenice, a građani imaju sve manje šanse da budu objektivno informisani. Otvaranju vetroparka „Čibuk 1“ novinari N1 i Al DŽazire onemogućeni su da prisustvuju. Upitan zašto se to dogodilo, Vučić je odgovorio da to nema veze s njim i da ih na događaj nisu pustili privatni vlasnici, iako su se novinari akreditovali preko kabineta predsednika. U potrazi za „krivcem“ rečeno je i da je to bila odluka ambasade UAE, zemlje iz koje je privatnik, što stvar čini gorom, jer je reč o ustavnim kategorijama, o kojima strana ambasada nema nadležnost da odlučuje. Pravo građana na obaveštenost, pravo na rad (novinara na zadatku) i slobodu medija - garantovane Ustavom Srbije, a u kršenju u ovom slučaju - predstavnici izvršne vlasti dužni su da poštuju, a sudovi da štite. Staranje o principu pluralizma u informisanju građana i stvaranje uslova da se taj princip u punoj meri ostvari, takođe je zadatak predstavnika organa vlasti, čije je ćutanje na kršenje tog prava siguran znak da ga odobravaju. U Vučićevu odbranu Vasiljević je u pomenutom intervjuu kazala da predsednik ponekad reaguje „žučnije“ u obraćanju novinarima, jer su i on i njegova porodica svakodnevno izloženi napadima. Ali, u ovom tekstu su izneseni argumenti. Oni čine razliku između kritike i napada. I služe preispitivanju.