Huligani u kabinetu

Pokojni Alan Klark, britanski političar iz ere Margaret Tačer, najpoznatiji po svom švalerisanju i radikalno desnim stavovima, jednom mi se požalio na opadanje britanskog borbenog duha zahvaljujući kome su podizana carstva i dobijani ratovi. Dopola zajedljivo, sugerisao sam mu da je takav agresivan odnos i dalje prisutan među britanskim fudbalskim huliganima koji haraju stadionima i stranim gradovima. Sa sanjarskim pogledom u očima, odgovorio mi je da je to zbilja nešto što bi se „dalo korisno upotrebiti“. Ono što je tada izgledalo kao beznačajna provokacija sada je bolna realnost. Taj huliganski duh zbilja je upotrebljen. Desničarski terorizam u Velikoj Britaniji je u porastu - istovremeno dok islamističko nasilje opada, barem zasad. Britanski političari koji su protiv izlaska iz Evropske unije bez ikakvog sporazuma dobijaju pretnje smrću, ili još gore od toga. DŽo Koks, laburističku poslanicu i vatrenu protivnicu Bregzita, 2016. je ubio čovek koji je, dok je pucao u nju i ubadao je, uzvikivao: „Britanija na prvom mestu!“ Britanija po ovome nije neki izuzetak. U Sjedinjenim Državama, grupacije ekstremne desnice su izazvale haos u mestima poput Šarlotsvila i Pitsburga, praćen borbenim povicima poput „Jevreji neće zauzeti naša mesta“ (pri čemu se pod „naša“ podrazumevaju hrišćani). Autokratski brazilski predsednik Žair Bolsonaro otvoreno podržava torturu. Nasilni ekstremizam je u porastu čak i u Nemačkoj, posebno u delovima zemlje koji su nekad bili u sastavu komunističke Istočne Nemačke. U Indiji, premijer Narendra Modi pokazuje najblaže rečeno indiferentnost pred političkim nasiljem hindu ekstremista, često usmerenim protiv muslimana. Diktatori i demagozi uvek su eksploatisali resantiman ljudi koji imaju osećaj da je život prema njima bio nepravedan. Neki ljudi su prirodno skloni nasilju; potrebne su samo odgovarajuće okolnosti kako bi takvi njihovi nagoni bili oslobođeni. Ovakva osećanja su jednim delom podstaknuta tehnologijom. Mržnja i agresija, nekad prikriveni ili ograničeni na fudbalske stadione, sada na internetu mogu slobodno da se ispoljavaju i momentalno stignu do miliona istomišljenika. Ovaj tip ponašanja rulje nije ograničen samo na krajnju desnicu. Samopravednička agresivnost i te kako ume da eksplodira i na levici. Isti slučaj je i s antisemitizmom. NJega, recimo, ima dosta u britanskoj Laburističkoj stranci. Ono što je u vezi s porastom političkog nasilja posebno uznemirujuće u zemljama poput Britanije i SAD jeste što su njihovi demokratski izabrani lideri ti koji ga aktivno ohrabruju. Predsednik Donald Tramp medije naziva „neprijateljima naroda“; na jednom mitingu pristalice je podsticao da „umlate“ jednog od njegovih kritičara koji se našao u masi; a grupi ženskih članica Kongresa koje nisu belkinje poručio je da se vrate odakle su došle (iako od njih četiri samo jedna nije rođena u SAD). U skorije vreme, Tramp je indirektno zapretio nasilnom odmazdom anonimnom uzbunjivaču koji je razotkrio njegov pokušaj da ukrajinskog predsednika natera da nekako iskopa kompromitujuće informacije o bivšem potpredsedniku SAD DŽou Bajdenu, vodećem pretendentu na predsedničku nominaciju Demokratske stranke za izbore 2020, te Bajdenovog sina Hantera. Ne čudi stoga što je jedan šef policije u NJu DŽersiju, koji je svojevremeno izjavio kako je Tramp „poslednja nada bele rase“, ovakvo podsticanje na nasilje prihvatio s entuzijazmom kada je uhapšenog crnog tinejdžera zgrabio i glavu mu udario o dovratak. (Reč je o slučaju iz 2016; policajac je ove jeseni proglašen krivim za davanje lažnih izjava u istrazi, dok će mu se za zločin iz mržnje i uskraćivanje građanskih prava suditi ponovo, pošto članovi porote, većinom sastavljene od belaca, nisu mogli da se saglase oko njegove krivice, prim.) Britanski premijer Boris DŽonson je veštiji, obrazovaniji od Trampa, ali i on odbija da prestane da protivnike njegove Bregzit politike naziva izdajnicima ili kolaborantima. Zakon kojim je parlamentu omogućeno da spreči izlazak zemlje iz EU bez sporazuma DŽonson je nazvao „zakonom o kapitulaciji“. Kada ga je poslanica Pola Šerif kritikovala zbog zapaljivog jezika koji je koristio u debati, ukazujući da su poslanici koji kritikuju vladinu politiku izloženi pretnjama i uvredama u kojima se koriste iste reči koje je on prethodno upotrebio, DŽonson je uzvratio da „u životu nikad nije čuo takvu budalaštinu“. Opasnost od ovakve vrste retorike ne sastoji se samo u tome što doprinosi da se nasilni ljudi osete slobodnijim da slede svoje brutalne impulse. Na kraju krajeva, ako predsednik ili premijer kaže kako u našim redovima ima izdajnika, njih ne samo da je dozvoljeno napasti; nego je i naša patriotska dužnost da to učinimo. Niti je upotreba grubog jezika samo pitanje neuljudnosti - uobičajene pojave u demokratskom diskursu, na svim stranama političkog spektra, uprkos formalnim pravilima („moj uvaženi prijatelj...“) kojima se ona prikriva. Najozbiljnija posledica upliva nasilja u politiku, čak i kad ono ostaje na verbalnom nivou, jeste to što se liberalnoj demokratiji nanosi ozbiljna šteta. Predstavnička demokratija može ispravno da funkcioniše samo ukoliko se politički oponenti jedni prema drugima ne odnose kao prema smrtnim neprijateljima. Argumenti i kompromis su način na koji političari moraju da brane interese svojih birača. Ali ne možete praviti kompromise s neprijateljem ili izdajnikom, na isti način na koji religiozna osoba ne može da pravi kompromise oko nečega što smatra svetim. Postoji mnogo razloga zbog kojih najstarije demokratije, poput britanske i američke, razdiru plemenske mržnje. Politika je u današnje vreme manje stvar interesa, a više kulture, identiteta i burnih emocija uskovitlanih u beskrajnim internetskim sobama s odjekom, u kojima čujete glasove samo svojih istomišljenika. Nije sva krivica za ovakvo stanje na političarima. Ali kada političari svesno eksploatišu ovakve podele i dodatno raspaljuju antagonizam, nanose ogromnu štetu institucijama koje garantuju slobodu i bezbednost građana. Teško je predvideti da li će nasilje opasti jednom kad ljudi poput Trampa, DŽonsona, Modija ili Bolsonara odu sa scene. Mnogo šta će, očigledno, zavisiti od toga ko će doći na njihova mesta. Ali jednom kad ljudi poveruju da im je dozvoljeno da narušavaju sve norme civilizovanog ponašanja, jer njihovi najviši politički predstavnici to već čine, taj proces će biti teško preokrenuti. Turobna ironija našeg doba sastoji se u tome što isti oni ljudi koji su obećali da će zemlje koje vode ponovo učiniti velikim najviše doprinose uništavanju onoga što je te zemlje izvorno činilo takvim.