U raljama državne (ne)odgovornosti

Srbija se gradi, neupitna je činjenica, dok su upitni samo krajnji motivi. Kad se radi o presipanju iz šupljeg u prazno, kao što je slučaj sa okretanjem kocke na beogradskom Trgu republike ni po jada, u odnosu na nelegalnu gradnju u manastirima Studenica i Žiča. Jer, time se zadire u spomenik kulture sa Uneskove liste svetske kulturne baštine i u drugi, od izuzetnog značaja za našu državu. A to laiku možda može i da promakne u opisanom zamahu „ciljanog“ neimarstva. Da li je na ovo išao Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, investitor „rekonstrukcije postojeće zvonare i formiranja prostora za paljenje sveća“ u Studenici, kad je dati objekat u sastavu manastirskog kompleksa pre ulaska na listu svetske baštine Uneska rešio da zameni novim, bez preke potrebe i znanja ovog tela? I da u prizemlju napravi palionicu sveća sa malenim ventilacionim otvorom što sluti na opasnost od požara i samom činjenicom da projekat nije prošao kroz zakonsku proceduru. I čega je to finansijer Ministarstvo kulture u okviru „konzervatorskih radova na parternom uređenju porte“ manastira Žiča, kad se mozaik s početka 20. veka, urađen u komplikovanoj i skupoj tehnici slaganog kamena, uklanja da bi se na njegovo mesto postavile jednolične ploče od peščara, po projektu nelicenciranog autora? A sanacija fasade predviđena tenderom nije ni urađena, dok je tender namešten? I da li je firma KOTO iz Beograda, izvođač radova u oba slučaja, svesna svoje odgovornosti kad ih izvodi bez rešenja o odobrenju izvođenja radova? Kako je došlo do navedenih radnji, besmislenih i šizofrenih, a zakonom prepoznatih kao krivično delo, dok neke druge, neophodnije, nisu sprovedene, NIN je pokušao da sazna kroz odgovore na pitanja apostrofiranim subjektima. A počeli smo od ovog: Zašto na građevinskoj tabli u Studenici nedostaju mnogi podaci predviđeni Pravilnikom o sadržaju građevinske table, a prvenstveno onaj o rešenju kojim se odobravaju radovi od strane nadležnog Ministarstva građevinarstva? Po Republičkom zavodu, za to nema potrebe jer se „radovi izvode po Zakonu o kulturnim dobrima“, što ponavlja i Ministarstvo kulture. Po KOTO-u „pitanje građevinske dozvole ostaje u domenu neusaglašenosti Zakona o planiranju i izgradnji sa drugim zakonima i podzakonskim aktima, a posebno sa Zakonom o kulturnim dobrima“. A šta je istina? Da je odobrenje neophodno, a njega nema. Jer, Zavod, kao investitor i projektant nije se ni obratio Ministarstvu građevinarstva, nadležnom za „izdavanje svih akata potrebnih za izgradnju objekata koji se nalaze u granicama nepokretnih kulturnih dobara od izuzetnog značaja i kulturnih dobara upisanih u Listu svetske kulturne baštine “, kako za NIN kažu u ovom ministarstvu. Nadležnost Ministarstva građevinarstva objedinjuje dobijanje svih uslova i saglasnosti, pa i onih koji se tiču požara koji bi mogle prouzrokovati sveće u Studenici. A po scenariju viđenom poslednji put 2016. godine kad je izgorela pravoslavna crkva u NJujorku. U slučaju Studenice, od požara ne treba da strahujemo. Jer, po rečima nadležnih iz Zavoda „projektom rekonstrukcije postojeće zvonare i formiranjem prostora za paljenje sveća ostvaren je izolovan požarni sektor, odeljen od drugih delova objekta konstrukcijama, izborom materijala i tehničkim sistemima za odimljavanje koji onemogućavaju stvaranje većeg otvorenog plamena, kao i njegovo širenje na gornji deo objekta i ostale delove kompleksa“. Sve je to lepo na rečima, ali ih Zavod ne potkrepljuje projektom rekonstrukcije zvonare koji je NIN tražio. A u tenderskoj dokumentaciji dostupnoj javnosti nedvosmisleno piše da se ne radi o projektu, već o idejnom rešenju zvonare. U radovima za koje je raspisan tender, jasno se vidi da nema nikakvih „tehničkih sistema“, već arhitektkinja dr Nevena Debljović Ristić isključivo računa na prirodnu ventilaciju kroz mali otvor u zidu, kroz koji bi trebalo da (božjim čudom) izađe dim sveća, dok taj „izolovani požarni sektor“ podrazumeva dvokrilna staklena vrata u aluminijumskom okviru. O angažmanu stručnjaka za protivpožarnu zaštitu, sa neophodnom licencom, nema ni govora u odgovorima Zavoda. KOTO, opet, bespogovorno veruje i ponavlja reči Zavoda da je sve predviđeno projektom, iako projekat ne postoji, niti je predviđena protivpožarna zaštita, a širenje požara treba da spreče ona staklena vrata. A polovina zvonare je drvena! Ujedno, KOTO naglašava da je „radove prijavio nadležnoj inspekciji rada“, dostavljajući i datu prijavu koja se tiče bezbednosti radnika i podnosi Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Dakle, KOTO nije prijavio radove onom organu kojem je morao, već „dokaznim“ dokumentima manipuliše, te je logičan zaključak da se u Studenici radi o tzv. divljoj gradnji. Jer, Zakon o planiranju i izgradnji uvodi red u projektovanje i izgradnju, predviđa objedinjeno izdavanje uslova, licence za rad na spomenicima kulture, odobrava radove na njima i nadmoćniji je od svih drugih zakona u slučaju „neusaglašenosti“. I upravo se po njemu ravna Ministarstvo građevinarstva. Istine radi, izmeštanje sveća iz Bogorodičine crkve bilo je neophodno u Studenici, jer je dim garavio freske i reljefnu plastiku. Ali, da li je to moglo da se reši na drugi način, osim rušenjem zvonare? Sigurno, ali kad bi se Zavod i Ministarstvo kulture udubili u činjenice, pa i onu koja se odnosi na datum njenog podizanja. Ili, kada se činjenicama ne bi poigravali u cilju zataškavanja istine da se dvaput gradi isti objekat od novca iz budžeta. Pa, dok u Ministarstvu preciziraju da je ona podignuta 1986, stručnjaci Zavoda kažu da je ona izgrađena „sredinom ’80-ih“, iako su je sami podigli pre 1973, kako se navodi u literaturi na sajtu ove institucije. Kao razlog zašto se ta zvonara menja novom, od lepljenih drvenih greda sibirskog ariša, pokrivena šindrom i sa staklenim vratima, Zavod navodi da stara „već više decenija izaziva različite reakcije“. Ma, nemojte! Slično, u tananim razlikama, Ministarstvo i Zavod misle i povodom prokišnjavanja Bogorodičine crkve i slivanja vode niz freske, koje se već neko vreme dešava, ali čije saniranje nije bilo prioritet za stručnjake. Zavod kaže da će „prodiranje atmosferskih voda biti sanirano sprovođenjem hitnih intervencija pod nadzorom arhitekte konzervatora kojima će se obezbediti zaštita od budućih nepogoda. Tim stručnjaka RZZSK izvršio je identifikaciju uzroka prodiranja atmosferskih voda kao i definisanje okvira za program istraživanja neophodnih za donošenje sistemskog rešenja ovog pitanja, a u cilju sveukupne zaštite unutrašnjosti Bogorodičine crkve, obezbeđenja optimalnih mikroklimatskih uslova, osvetljenja i simboličke uloge svetlosti u enterijeru hrama“. Na isti gorući (ili, tekući) problem, Ministarstvo odgovara da „ima saznanja da je tokom 2019. godine došlo do pojave prokišnjavanja prozora na Bogorodičinoj crkvi, kao i da je Zavod pristupio analizi uzroka i definisanju sistemskog rešenja ovog pitanja u cilju obezbeđenja optimalnih mikroklimatskih uslova u enterijeru crkve”. Dakle, da se spreči slivanje vode niz freske ne može bez floskula i novih projekata, koji i ne moraju biti projekti, već idejna rešenja, sudeći po onom što se dešava sa zvonarom u Studenici. Svaki srpski domaćin, a konzervatorski laik, naprosto bi uzeo silikon i zapušio rupe, a onda čekao da državna služba smisli „sistemska rešenja“. Šta se dešava u Žiči, gde je Ministarstvo kulture sredstva i investitorska prava prepustilo ne Zavodu, nego Upravi manastira, koja je prošle godine raspisala javnu nabavku za uređenje porte i sanaciju fasade? Posao je delimično urađen, jer je srušen podni mozaik u porti i postavljene ploče od peščara, dok fasada crkve nije sanirana, a skela je skinuta. Potom je jesenas ponovo raspisana javna nabavka za iste poslove, na koji se javila opet samo jedna firma, i to ponovo - KOTO iz Beograda. Opet jedina, jer je zadovoljila ekskluzivan uslov tendera da u svom timu ima inženjera sa položenim stručnim ispitom za zaposlene u ustanovama kulture, prema Pravilniku o stručnom ispitu u delatnosti zaštite kulturnih dobara. Iako taj ispit ne mogu da polažu zaposleni u privatnim firmama, baš takav uslov je postavila Uprava manastira, znajući da je KOTO-u jedinom u Srbiji uspelo da ovu licencu izdejstvuje za svog zaposlenog, time ga favorizujući. Jer, koju god da je cenu ponudio KOTO, dobio je posao „po najnižoj ponuđenoj ceni“, kao jedini kandidat. Uz to, za izradu projekta „konzervacije“ angažovan je Biro 59 d.o.o. Beograd, koji nema licencu za projektovanje radova na nepokretnim kulturnim dobrima od izuzetnog značaja. Zavodu, koji je ovo odobrio, „promakla“ je zakonska nekompetentnost projektanta, ali i vrednost uklonjenog mozaika. Pa je tek po njegovom „uklanjanju sa odvozom na deponiju“, kako piše u tenderu, shvatilo da ga treba konzervirati, pa vratiti na mesto netom postavljenih ploča od peščara I umesto zaključka, još koje pitanje. Ako je za izgradnju gondole na Kalemegdanu dala saglasnost samo direktorka Republičkog zavoda Mirjana Andrić, uz protivljenje gotovo svih stručnjaka sopstvene ustanove, da li je to sebi dozvolila jer joj je mandat istekao u maju 2018. godine, a nije ni u statusu vršioca dužnosti, pa je verovatno sve što potpiše ionako nevažeće? I da li se iz istog razloga saglasila sa nezakonitim radnjama u Studenici i Žiči? Ko će, uopšte, da odgovara za kršenje zakona? I kako objasniti investitoru da mu je objekat na vrhu Kopaonika nelegalan, ako državne institucije nelegalno postupaju sa spomenicima od neprocenjive kulturne vrednosti? Mini-hidroelektrana u Studenici Država ulaže manastir profitira Crkva i država su nerazdvojne u dobru i zlu, pa i po pitanju proizvodnje struje u mini-hidroelektranama, koja se prodaje EPS-u po povlašćenim cenama, većim od tržišnih, kako izveštava Radio Slobodna Evropa. Prema podacima EPS-a, od 2013. do 2018, MHE Studenica je proizvela više od tri miliona kilovat-sati struje, za šta je manastiru EPS uplatio više od 48 miliona dinara, ili oko 413.000 evra. Iako indikativna, ova vest ne bi bila tako zanimljiva bez početka, datiranog u 1986, kada je Studenica proslavljala 800-godišnjicu osnivanja. Od proslave se zaradilo toliko da je tadašnji iguman Jovan, danas mitropolit šumadijski, „novac u banku nosio u kutiji od frižidera“, kako za NIN kažu svedoci. Apetiti su stoga narasli do zidanja kotlarnice i postavljanja radijatora, sa čim se nije složila Marija Jovin, iz RZZSP, zaslužna između ostalih za sanaciju manastira posle zemljotresa na Kopaoniku. Jer, dim od sagorevanja drveta ili uglja garaviće zdanje pod zaštitom Uneska, bio je njen argument. Iguman je ipak uradio po svome, pa se porta Bogorodičine crkve obrela u dimu, a rovokopač presekao srednjovekovni cevovod. Na insistiranje Jovinove, tada pod otkazom zbog želje da zaštiti manastir, a zvanično – zbog „nedela protiv naroda i države“, sazvana je komisija Skupštine, koja je odlučila da se kotlarnica ukine. Kako bi manastir na drugačiji način dobio energiju za grejanje, Jovinova je predložila da se ponovo pokrene MHE, izrađena 30-ih godina prošlog veka, ali je uprava rekla da za to nema novca. Sredstva je pronašla 2011, i to kroz investicije Vlade, norveške ambasade i HE Đerdap, kao dela EPS-a, koji su i MHE uložili 50 miliona dinara, kada je manastir i dobio status povlašćenog proizvođača struje. Zauzvrat, HE Đerdap je odlikovan Ordenom Svetog Save drugog reda. Donacija države u privredne, profitabilne objekte Crkve, umesto ulaganja u sopstvene, može se pripisati „važnoj političkoj odluci“, kako za Radio Slobodna Evropa navodi Petar Đukić, profesor Tehnološko-metalurškog fakulteta u Beogradu. Pitajući se koji li su tu bili državni interesi.