Nuklearni reaktor drugi put među Srbima

Dok je proevropski deo vlasti, ili bar onaj koji se tako predstavlja, pokorno nudio Nemcima sve (od belog roblja do danka u krvi) za fabriku Folksvagen, rusofilski je lagodno sklopio posao veka: Rusija će nam za tričavih 300 miliona evra izgraditi nuklearni reaktor, a zauzvrat će dozvoliti uvoz naših čarapa. Nakon takve pogodbe stvarno bi bilo neumesno pitati – šta će nam reaktor kada u zemlji nemamo stručnjake osposobljene da na njemu rade? Sasvim je dovoljno što imamo stručnjake za nešto (recimo za kaldrmu), pa će ako nešto krene po zlu ili uspešno rotirati reaktor ili ćemo svi svetleti i štedeti na novogodišnjoj rasveti. Ali, ako na trenutak ostavimo po strani opravdanu paniku koju izaziva pomisao da će postojeći graditelji, sa zavidnom dozom nesposobnosti da asfaltiraju dva metra puta, pristupiti gradnji Centra za nuklearne nauke, tehnologije i inovacije i pogledamo ugovoreni posao, osvedočićemo se da smo u problemu. Radi se o ogromnim parama koje će na krajnje netransparentan način, mimo stručne rasprave i studije ekonomske isplativosti (baš kao kada je u pitanju izgradnja stadiona ili gondole), biti uložene u nešto za šta ne znamo da li nam je uopšte potrebno i ako jeste da li je potrebnije od izgradnje bolnice za infektivne bolesti ili kanalizacije. „To će biti najmoderniji nuklearni istraživački centar u ovom delu Evrope. U njemu će se sprovoditi naučna istraživanja u oblasti upotrebe nuklearne energije u mirnodopske svrhe, pre svega u medicini, poljoprivredi, industriji, razvoju novih materijala. Gradićemo ga u partnerstvu sa ruskom državnom korporacijom Rosatom. Ovo je prvi put u istoriji da Rosatom ima takav aranžman sa bilo kojom državom“, slavodobitno je objavio ministar za tehnološke inovacije Nenad Popović, idejni tvorac sporazuma. Dobro zvuči, pompezno, populistički i apsolutno netačno. Tvrdnja da ruska državna korporacija za atomsku energiju to čini „prvi put u istoriji“ samo je prilog za otrcanu tezu o Srbiji kao miljenici moćne Rusije, imajući u vidu da je Rosatom u ekspanziji i da na dnevnom nivou potpisuje slične ugovore s kim god stigne. Istog dana, 15. maj 2018, kada su sa Popovićem na kongresu Atomexpo u Sočiju potpisali izjavu o načelima rusko-srpske saradnje u inovacijama i tehnološkom razvoju u oblasti mirnodopske upotrebe nuklearne energije, slične sporazume su potpisali sa još 11 zemalja. Prilikom nedavne posete Medvedeva, sa njim je došao i generalni direktor ruske državne korporacije Rosatom Aleksej Lihačov da bi potpisao sporazum o izgradnji Centra za nuklearnu nauku, ali takav centar Rosatom već gradi u Etiopiji, a u njegovom sklopu i nuklearnu elektranu. Naravno, reaktor koji košta 300 miliona evra nije zanemarljiv, ali postoje i daleko skuplji, a od 58 koji se upravo grade u svetu za 42 je zadužen Rosatom. Dakle, ili nismo tako posebni ili se gradi nešto što je posebno, samo nam nije saopšteno šta. Tekst sporazuma, za razliku od prethodnih, nije objavljen na sajtu Popovićevog kabineta, a nemoguće ga je naći ni u mnogo detaljnijem izveštaju na sajtu ruske vlade. Iz zajedničkog saopštenja Nenada Popovića i Alekseja Lihovčeva vidimo da će se „poštovati postojeći zakoni“ zemalja koje su potpisnice sporazuma, što bi trebalo da bude garancija da se u Srbiji neće graditi nuklearna elektrana. Postojeći zakoni su vrlo rigorozni: zabranjuje se čak i izrada tehničke dokumentacije za nuklearne elektrane i postrojenja za proizvodnju ili preradu nuklearnih goriva za nuklearne elektrane, a jedino što je dozvoljeno su naučnoistraživački radovi, rudarsko-geološka istraživanja i obrazovanje kadrova. U jedinom do sada javno objavljenom dokumentu, Sporazumu između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o saradnji u oblasti upotrebe nuklearne energije u mirnodopske svrhe na osnovu potvrđenih i inovacionih tehnologija, potpisanog u januaru ove godine, to uglavnom i piše. Međutim, u članu 3. tački 2. se navodi da će ruska strana pružiti uslugu u „projektovanju, izgradnji i modernizaciji“ istraživačkih reaktora, što znači da nije u pitanju jedan reaktor već više njih. Kako je već objavljeno da će „prvi“ imati snagu od 20 megavata, što je daleko jače nego što je potrebno za naučna istraživanja (sa dvadeset puta slabijim Srbija nije znala šta će), nameće se pitanje – čemu? Čemu toliki reaktor i čemu još neki koji bi mogao naknadno da iznikne iz sporazuma? Kada se tome pridoda i ono što piše u tački 14. - da će se obavljati i drugi vidovi saradnje koje dve strane u pisanoj formi ugovore (pa šta se dogovore), nije čudno što je u javnosti već otvorena rasprava da li se radi samo o istraživačkom centru ili će uz reaktor spontano iznići i nuklearna elektrana. Uz to su se pojavili i anonimni „insajderi“ koji tvrde da su „izabrane“ (podobne) firme već dobile uputstva za izgradnju nuklearke, ali u to je ipak teško poverovati. Zakon je veoma precizan i u njemu se kao krivično delo tretira čak i izrada projektne dokumentacije, a u članu 267. aktuelnog Krivičnog zakonika piše: „Ko protivno propisima odobri ili pristupi izgradnji nuklearne elektrane, postrojenja za proizvodnju nuklearnog goriva ili postrojenja za preradu isluženog nuklearnog otpada, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.“ Sumnju da neko nakon moratorijuma na nuklearke koji datira od katastrofe u Černobilju pokušava da na mala vrata ponovo uvede nuklearni program, dodatno budi ne samo netransparentnost već i besmisao nedavno sklopljenog sporazuma. U Srbiji već postoji naučnoistraživački nuklearni centar koji samo što nije zarastao u korov zbog neulaganja i pogrešne državne politike, koji se zove Institut za nuklearne nauke Vinča. Tačno je da je od njega ostalo samo ime jer je 2009. iz njega izdvojeno državno preduzeće Nuklearni objekti Srbije (udvojena je administracija, ali je ve-ce ostao zajednički), ali da je bilo volje da se ulaže u nauku i te kako je mogao da radi. Tako da činjenica da je posedovao čak dva naučna reaktora ne znači ništa - 30 godina sa njima nije imao šta da radi. „Onda nam se pojavio Popović i rekao – sada ćemo da gradimo novi“, kaže NIN-ov izvor iz Vinče. Napominje da je još 2017. Popović imao sastanak sa stručnjacima u vezi s poslovima manjeg obima, da se takođe raspitivao za novi reaktor i da mu je predočeno da su imali dva sa kojima nisu znali šta će, tako da tek ne znaju šta bi sa novim. Veći je ugašen još 1982, pre nekoliko godina je konačno izmešten, ali je za njim ostalo brdo radioaktivnog đubreta koje nije očišćeno. I neće biti jer kako kaže - nema novca. Ostao je manji reaktor koji bi mogao da radi kada bi postojao iko ko ima licencu. Danas se koristi kao eksponat koji jednom godišnje dođu da vide studenti. Naravno, i novi reaktor bi proizvodio radioaktivni otpad, a to bi baš bila dobra vest za naslage đubreta koje su već na zavidnom nivou. U krugu Vinče, u hangaru starom pola veka, već je uskladišten na krajnje nezadovoljavajući način radioaktivni otpad za koji se i ne zna koliko je tačno opasan, jer je Međunarodna agencija za atomsku energiju, zbog uslova u kojima se otpad nalazi, ustanovila da je nemoguće izvršiti inspekciju. Pre dve godine je prepakovan u džakove i iznet na livadu, ali je vraćen nakon što su se u javnosti pojavile fotografije. Zbog sumnje da je autor fotografija tada je otpušten tehničar Aleksandar Panić, a v.d. direktora Dalibor Arbutina je protiv njega podneo krivičnu prijavu za „odavanje službene tajne“. Uz to je postojao zakon iz 2009. po kom je Srbija imala rok da ukloni sporni otpad do kraja 2019, ali je po hitnom postupku prošle godine zamenjen novim (Zakon o zaštiti od jonizujućih zračenja i o nuklearnoj sigurnosti) u kom se ne propisuje nikakav rok. „Svaka priča o gradnji reaktora kome se ne zna svrha je isključivo propaganda za šaku rubalja. Bez obzira na to što se uklanjaju kadrovi koji bilo šta znaju, što je karakteristika današnje vlasti, ne verujem da će to ići baš jednostavno. Morate imati evropske dozvole (Evropske atomske agencije) i u toj oblasti stvari ne idu baš lako, tako da meni to više deluje kao propaganda - sada ćemo mi imati ruski nuklearni centar. Skraćeno - ideja ne ide dalje od Centra za vanredne situacije u Nišu, i tim povodom je utvrđena i `mapa puta`, što je uglavnom i sadržaj sporazuma: kako, u kojim oblastima, na koji način i po kojim protokolima se odvija saradnja i `zajednička koordinacija` na poslovima koje i inače radi (ili je radila) Vinča. Uz to se u Vinči dogodilo rasterivanje ljudi koji nešto znaju. Kada vlast rasteruje stručnjake iz javnih preduzeća koji se bave putevima ili otpadom možda vam se ne čini da je strašno, ali kada to radite u naučno-istraživačkom centru onda je to toliko strašno da ja ne mogu da stavim u jednu rečenicu. Tamo još uvek ima sjajnih ljudi, ali ih niko ne sluša i zbog toga mislim da je neophodno nastaviti moratorijum na nuklearni program, jer je neophodan iz dva razloga: opšteg prezira prema znanju i nepoverenja u stručne ljude koji bi taj posao vodili“, kaže fizičarka i poslanica DS-a Gordana Čomić. Teško je proceniti da li vlast stvarno ima ideju da nakon četiri decenije stagniranja ponovo obnovi nuklearni program i postane „lider u ovom delu Evrope“ bez obzira na to što nemamo novac da se otarasimo ni radioaktivnog đubreta ili otvara još jedan kanal za posao u koji bi na brzinu mogla dobro da se ugradi. Činjenica da je pravnica i predsednica Skupštine Maja Gojković, protiv svih zakona logike, ali i protiv važećih zakona postavljena na čelo UO Direktorata za radijacionu i nuklearnu sigurnost umesto nuklearnog fizičara, da je direktor Nuklearnih objekata Srbije već sedam godina u v.d. stanju i da je vlast izazvala incident nasilnim smenjivanjem direktora Instituta za nuklearne nauke Zlatka Rakočevića, da bi postavila svog čoveka, jasno govori da režim ozbiljno stavlja sve što ima veze sa „nuklearnim“ pod svoju kontrolu. Ali to nije garancija da se priprema zaokret u odnosu prema nuklearnom programu jer se radi o vlasti koja baš voli da sve stavi pod svoju kontrolu i da svoje članove udomi na visokim pozicijama i u upravnim odborima. Uz to su joj čak i njima dragi stručnjaci na okruglom stolu pod nazivom „Trebaju li Srbiji nuklearke“, odgovorili - baš i ne jer je potrebno 20 godina ulaganja da bismo uopšte o tome mogli da razmišljamo. Sve nuklearne nesreće koje su se dogodile, računajući i onu kod nas, uglavnom su pripisane ljudskom faktoru. Da bismo bili bezbedni na reaktoru od 20 megavata koji nam je najavljen, trebalo bi da radi oko 200 ljudi kojima se neće potkrasti greška, a broj onih koji taj posao znaju je jednocifren. Pre 35 godina su na fakultetima ukinute katedre za njihovu obuku, a stari stručnjaci su se ili penzionisali ili otišli van zemlje. „Bojim se da mi nemamo dovoljno ljudi što se tiče broja, a ne znam ni kog su kvaliteta i to ne samo za rad u elektranama već i na naučnim istraživanjima. Čak i kada bismo otvorili katedre i našli profesorski kadar, ne znam koji bi se broj studenata upisivao sa idejom da će za četvrt veka možda imati posao u Srbiji. Mladi gledaju da idu tamo gde će što brže i što lakše naći posao. To znači da bismo morali da uvozimo stručni kadar, a ne znam ko bi došao da radi kod nas? Kako da ikoga motivišemo da dođe ovde i da radi za deset puta manju platu nego, recimo, u Francuskoj“, kaže Slobodan Prvanović sa Instituta za fiziku. Za sada je o tom pitanju, na osnovu izjava ministra Popovića, plan sledeći - nema problema, doći će nam Rusi. Oni će raditi na reaktoru, oni će učiti nove kadrove, a mi ćemo od strane zemlje i stranih stručnjaka godinama zavisiti u ne baš naivnoj oblasti. Naravno da niko nema ništa protiv ruskih stručnjaka i njihovog znanja u oblasti nuklearne fizike, ali bi o pitanju da li baš želimo da im naš atomski potencijal damo na tacni morao da se izjasni još neko osim ministra Popovića i vlade. „Svaki međunarodni sporazum bi morao da prođe kroz skupštinsku proceduru, ali uvek postoji način da se to zaobiđe, a da ostane u okviru zakona. Dovoljno je, recimo, da se to veže u neki ugovor o saradnji koji već imamo sa Rusijom i da se tretira kao nastavak toga. Lično mislim da bi zbog osetljivosti teme moralo da se nađe u Skupštini, ali to ne znači i da hoće“, kaže Gordana Čomić. A možda smo svi postali paranoični i možda nam je vlast ovog puta stvarno ponudila mogućnost da se ne samo obrazujemo već i lečimo, a da ona pristigli novac usmeri ne u svoj džep, već ka nuklearnoj budućnosti Srbije. Uostalom i Ivica Dačić je dao sve od sebe da umiri naciju kada je uzviknuo: „Svuda oko nas vlada antiruska histerija. Hoću da skrenem pažnju na to, da ne govorimo o pravljenju atomske bombe.“ Govorimo samo o reaktoru, poput onog u Fukušimi.