Sirotinja sa sindromom bahatih milionera

Citiramo: „Fudbalski stadion ima sistem grejanja terena, muzej i besprekornu kliniku... U istoj zemlji najveća javna bolnica propada. Pre nekoliko noći u ženskom toaletu urgentnog centra nije bilo sapuna, a u muškom nije radio nijedan pisoar. Dvoje doktora pokušavalo je da se izbori sa lavinom pacijenata... Bleštavi fudbalski stadioni. Bolnice koje se raspadaju. Kontrast odražava prioritete... Zemlja se survala na rang-listi evropskog zdravstva, i mnogi doktori su je napustili...“ Jeste dobar opis, ali još nije opis Srbije. Reč je o uvodu teksta o Mađarskoj, koji je nedavno objavio NJujork tajms. Istina je da između mađarske i srpske gradnje stadiona ima razlika. Mađarska je, recimo, pomamnija, pa je – prema opozicionom portalu „444“ – od 2014. izgradila i rekonstruisala 17 stadiona, a planira da do kraja sledeće godine podigne i rekonstruiše još 15. No ako Srbija na proleće počne da gradi stadione u Vranju, Zaječaru, Kraljevu, Leskovcu, Loznici i Subotici – svaki po najvišim UEFA standardima, svaki sa oko 8.000 mesta – neki lenjivac iz NJujork tajmsa mogao bi samo da promeni nekoliko imena i toponima, i ponovo preda pomenuti članak. Priča o gradnji šest stadiona iz republičkog budžeta daleko je složenija, naravno, i „dižemo stadione, a bolnice se ruše“ samo je prvi, očigledan argument protiv te ideje. „Gledamo iz fiskalnog ugla – da li država ima para za investicije i šta su prioriteti sa stanovišta privrednog rasta i života? Vidimo da nedostaju pruge, putevi, investicije u zdravstvu, školstvu i pogotovo u komunalnoj infrastrukturi. Kada je reč o vodovodu, o kanalizaciji, o deponijama, prema raznim pokazateljima na nivou smo afričkih zemalja. Beograd je nedavno bio među najzagađenijim gradovima sveta“, podseća za NIN Vladimir Vučković iz Fiskalnog saveta Republike Srbije. Aleksandar Vučić je prošlog meseca u Leskovcu rekao da bi svaki stadion trebalo da košta oko 20 miliona evra, a Vučković kaže da para za rasipanje nema, jer su za prioritete potrebne milijarde. „Prema projekcijama Fiskalnog saveta, sredstva su ograničena čak i za nesumnjive prioritete, i ne preostaje ih za druge ambicije. Prvo ide civilizacijsko uređenje države; nema smisla da manji grad dobije stadion, a da se pored njega izliva kanalizacija, ili da je nema uopšte.“ Ali rekosmo – to je samo prva linija napada. I sam Vučković dodaje da stadioni mogu „u budućnosti da donesu korist“. Čuveni Dilojt je u maju objavio da evropsko fudbalsko tržište vredi više od 28 milijardi evra. Ozbiljnog fudbala, dakle i ozbiljne dobiti, nema bez ozbiljne infrastrukture, to je jasno. Međutim, to što je fudbal najprofitabilniji evropski sport – zapravo jedini profitabilan evropski sport, primetio bi neko – ima i zlehudu pratnju u vidu ogromnih rashoda. Kada govorimo o novim stadionima, troškovi se ne završavaju pobadanjem korner zastavica u ćoškove terena; treba ih i održavati. Kako izgleda zanemaren stadion, čitalac je, sasvim moguće, već video u svom gradu. U Beogradu je dovoljno prošetati se do Omladinskog stadiona na Karaburmi, doma slavnog OFK Beograd i jednog od istorijski najznačajnijih sportskih objekata glavnog grada, sada haosa popucalog betona, odronjene zemlje i polomljene plastike, u kome je samo jedna od četiri tribine dovoljno bezbedna i otvorena za navijače. Šta će se desiti ako održavanje novih stadiona padne na grbaču lokalnih samouprava? „One u proseku ne stoje baš najbolje. Imaju mnogo veće probleme u vidu javnih komunalnih preduzeća i druge infrastrukture na svojoj teritoriji, a dobar deo lokalnih resursa mogao bi da bude usmeren ka stadionima; govorimo i o administraciji i o ljudstvu. Lokalne samouprave ni sada nemaju kapacitet da funkcionišu kako treba, a ovo je dodatna briga koja bi ih odvratila od većih problema – od prevoza, vrtića, groblja, apoteka koje duguju...“, podseća Vučković. Ne može se reći da država uopšte nije razmišljala o održivosti pola tuceta novih stadiona. Idejno rešenje Energoprojekta za onaj kraljevački uvažava, čini se, da stadion mora da doprinese sopstvenom izdržavanju, te predviđa niz pratećih sadržaja u rasponu od ugostiteljskih objekata, preko kuglane i sale za stoni tenis, do muzeja i prodavnice suvenira. U već pomenutoj septembarskoj poseti Leskovcu Vučić je pomenuo da će stadion za suseda imati „velelepni tržni centar“, i da će se sve to skupa transformisati u „nov centar grada“. Obećao je takođe da će – čim stadioni 2021. budu gotovi – utakmicu u Leskovcu odigrati i reprezentacija. Nevolja je, međutim, u tome što na stadione neko treba da dolazi i kada reprezentativni cirkus ode. Zato moramo ukratko da se osvrnemo na klubove koji će tamo igrati. Nijednom se od njih, dakako, ne treba podsmevati. Svi imaju mesto u istoriji ovdašnjeg fudbala. Subotički Spartak je, kako se obično kaže, „stabilan superligaš“. FK Loznica ove godine postaje stogodišnjak. U kraljevačkoj Slogi seniorsku karijeru je počeo aktuelni reprezentativac i miljenik partizanovaca Nemanja Miletić. Međutim, od šest klubova koji će igrati na novim stadionima, samo se Spartak takmiči u najvišem rangu, ove sezone nazvanom Linglong tajer superliga po kineskom sponzoru. Dinamo iz Vranja nastupa u Prvoj ligi, na drugom nivou domaćeg fudbala. Kraljevačka Sloga i FK Loznica igraju na trećoj lestvici, u Srpskoj ligi „Zapad“, kao i leskovačka Dubočica, koja je članica Srpske lige „Istok“. Zaječarski Timok je četvrtoligaš, u Zoni „Istok“. Čitalac ne mora da zna previše o srpskom fudbalu kako bi pretpostavio koliko publike privuku niže lige, no evo šta o poseti na nedavnim utakmicama u šest pomenutih gradova kažu lokalni i sportski mediji. Portal Info Vranjske objavio je da je Dinamo protiv Radničkog iz Pirota 13. oktobra kod kuće gledalo oko 2.000 ljudi, što i ne zvuči tako loše, mada sadašnji stadion Jumko može da primi 5.000 gledalaca. Dubočicu je protiv Radana iz Lebana 26. oktobra bodrilo oko 1.000 navijača, tvrdi portal Jugpress, što je još prihvatljivo uzimajući u obzir nivo takmičenja. Avaj, po Sportskom žurnalu – a slično sugerišu i snimci mečeva – istog 26. oktobra dvoboj Sloge i čačanskog Borca zainteresovao je sto pedeset Kraljevčana, a gostovanje Mokre Gore u Loznici pratilo je dve stotine gledalaca. Trista do četiristo ljudi gledalo je i nekoliko poslednjih utakmica Timoka u Zaječaru, kaže lokalni Radio Magnum. Kao vrhunac, Spartakov superligaški meč protiv Mačve 30. oktobra takođe je pratilo svega dvesta ljudi, sudeći po sajtu Subotica.info, a i po snimku. Svaki od ovih klubova, podsetimo, treba da dobije stadion sa oko 8.000 sedišta. Optimisti bi odgovorili da će gradnja biti odskočna daska i za posetu i za sportski uspeh (koji bi takođe povećao posetu). Grad Leskovac je u julu čak i na zvaničnom veb-sajtu objavio da „očekuje ulazak u Prvu ligu Srbije“ i da je „konačan cilj ulazak u Superligu“. Dubočica, međutim, ove sezone pre deluje kao kandidat za ispadanje u zonsku ligu, budući da je trenutno dvanaesta od šesnaest učesnika Srpske lige „Istok“. Da ne komplikujemo novim detaljnim prikazom, sezona je dobrano odmakla, a tabele kažu da nijedan od šest pomenutih klubova nije očigledan kandidat za plasman u viši rang. No čak i ako pretpostavimo da bi neki od njih mogao spojiti dobru infrastrukturu i dobre rezultate, treba se podsetiti primera Radnika iz Surdulice. Taj klub je 2013. prvi put u istoriji postao drugoligaš, a već 2015. i superligaš. Do danas zadržava superligaški status bez većih problema, a nakon plasmana u Prvu ligu počeo je i da rekonstruiše i dograđuje stadion. Objekat i dalje nije velik – 3.312 mesta – ali je dovoljno moderan da se na njemu igra finale Kupa Srbije (2018). Surdulica je, dakle, u prethodne četiri godine dobila istorijski uspeh, stalna gostovanja najboljih klubova Srbije, praktično nov sportski objekt, pa ipak pre desetak dana ni gostovanje Crvene zvezde nije bilo dovoljno da se tih 3.312 mesta ispuni. Gradovi koji treba da dobiju nove stadione jesu daleko mnogoljudniji od Surdulice, ali – rezimirajmo – broj gledalaca je čak i na superligaškim utakmicama skoro bez izuzetka daleko ispod kapaciteta najavljenih stadiona. Na osam, na sedam, na šest hiljada navijača na svojim utakmicama više ne računaju ni Partizan i Crvena zvezda, osim kada igraju međusobno, dočekuju protivnika iz Evrope ili slave titulu državnog prvaka. Zbog svega toga bivši reprezentativac Srbije Ivan Ergić smatra da je gradnja novih stadiona u Srbiji „u ovom trenutku suluda“, mada podvlači, naravno, da se Beograd ne sme favorizovati, i da treba ulagati u sport na nižim nivoima, „iz koga smo svi ponikli“. „Postavlja se pitanje koliko kod nas sport - i fudbal, kao najpopularniji – može da bude profitabilan, odnosno ekonomski samoodrživ, bez subvencija države, direktnih i indirektnih, pa tako i ulaganja u same stadione. U Evropi je većina klubova ozbiljnog kalibra samoodrživa, i to onda više nije političko pitanje, već čisto ekonomsko.“ Gradnja nacionalnog stadiona u Beogradu posebna je priča. Za sada je izvesno da treba da bude podignut u Surčinu, da je planirano da ima više mesta nego bilo koji drugi fudbalski objekat u Srbiji – dakle barem 55.000 – a u raznim prilikama zvaničnici su obećavali da će oko njega nići pravi mali grad. Ministar finansija Siniša Mali u aprilu je, recimo, izjavio da će tamo biti i sajam i koncertni prostor i tehnološki park i poslovne zgrade i stambeni blok. Ministar Mali je takođe najavio da će do 10. maja biti gotova studija opravdanosti takve gradnje, a Transparentnost Srbija je krajem oktobra objavila da joj je Ministarstvo saopštilo da takvu studiju još nema. Bilo kako bilo, čak i ako se surčinsko poljoprivredno zemljište uspešno transformiše u kompleks spreman za organizaciju Svetskog prvenstva, finala Lige šampiona ili barem Lige Evrope, čemu se zvaničnici nadaju, čak i ako se nađe način da se u beogradskom saobraćajnom haosu desetine hiljada ljudi brzo i uredno transportuju na periferiju grada i natrag, za taj će krunski objekat važiti što i za ostale. Reprezentacija u Srbiji igra nekoliko puta godišnje – i plan je, videli smo, da ne igra baš uvek u Beogradu – a na prethodnoj zvaničnoj domaćoj utakmici, 7. septembra, ni dolazak Portugala sa sve Kristijanom Ronaldom nije privukao više od 40.000 gledalaca. Oktobarski prijateljski meč sa Paragvajem, i dolazak reprezentacije u Kruševac posle 13 godina, gledalo je svega pet-šest hiljada ljudi. „Ako se gradi nacionalni stadion, treba da bude maksimalno iskoristiv, multifunkcionalan. Nismo jedini koji bi imali nacionalni stadion, i mislim da je to zaista nužnost danas. To sve zvuči odlično na papiru, ali se bojim da će kao i svaka javna institucija ili preduzeće završiti u aljkavosti i korupciji. To obično postane još jedan paravan za presipanje novca građana u privatne džepove. Treba otići na naše stadione i videti razliku između stanja toaleta i stanja voznog parka pred ložom, i sve je jasno. Nedavno sam čitao reportažu o katastrofalnom stanju stadiona u Grčkoj, izgrađenih povodom Olimpijskih igara. Poenta je da prosperitetnije države tu ekstravaganciju mogu sebi donekle priuštiti, dok države poput Srbije moraju da naprave krajnje racionalnu ekonomsku trijažu“, zaključuje Ivan Ergić. Eh, da, korupcija. Završili smo tekst, a nismo je ni pomenuli. Nećemo optuživati avansno, ali možemo preventivno podsetiti na nesrećnu sudbinu stadiona u Kalinjingradu, podignutog za Svetsko prvenstvo 2018. „Možda tone u močvaru. Kalinjingradska arena je izgrađena na vlažnom močvarnom tlu gde nikada nije bilo velikih građevina. Navodno je trebalo da graditelji podupru temelje peskom, ali su škrtarili na građevinskom materijalu, dok su previše naplatili radove, navele su vlasti. To je dovelo do hapšenja, među ostalima i višeg lokalnog zvaničnika kojem se sada sudi“, objavio je u septembru Radio Slobodna Evropa.