Tamo gde je rat i počeo

Na talasu oduševljenja uspešnom akcijom u kojoj je ubijen Abu Bakr al-Bagdadi, američki predsednik Donald Tramp objavio je da će najavljeno povlačenje vojske ipak biti nešto drugačije nego što je obećao. Reč je, naravno, o nafti, o poljima koje treba „čuvati“ ili, kao je to Tramp slikovito objasnio rečima – „da uđemo tamo i raspodelimo bogatstvo“. Oni koji su se nadali da bi ovo mogao zaista da bude kraj američkog angažovanja i da bi vojnici mogli Novu godinu da dočekaju kod kuće, brzo su izračunali da bi za ovu akciju bilo potrebno i više vojnika nego što ih je bilo kada je Tramp došao na mesto predsednika i obećao da će završiti „večiti rat“ i povući američke snage. Sada se ispostavlja da će za „čuvanje nafte“, kako je rečeno, biti potrebno više snaga nego što ih sada ima. Mada zvaničnih podataka još nema, iz saopštenja koja govore šta će sve biti potrebno, uključujući i tenkove, može se zaključiti da će biti neophodna dodatna vojska, moguće i dvostruko više ljudi nego što ih je sada ostalo. Tom računicom broj vojnika sa najavljenih 200, koliko je trebalo da se zadrži na sirijskom tlu, naglo raste na gotovo 2.000, koliko bi zaista moglo da se nađe na naftnim poljima. Od Trampovih političkih protivnika, preko analitičara do pravnika i stručnjaka - svi se slažu da je ova ideja neetička, najverovatnije i nelegalna, a sigurno skandalozna, kako je mnogi doživljavaju. Da apsurd bude potpun, neki će se vratiti u iste baze koje su, koji dan pre toga, napustili - u istočnu oblast Dejr el Zor, gde su najveća nalazišta. Nimalo slučajno baš tu je i započeo rat, tu gde je trećina sirijskih zaliha nafte. Pobunjenici su uspeli da zadrže ovu oblast ili preciznije da ona nikada ne padne u ruke snaga Bašara al-Asada, iako su se pobunjeničke grupe menjale, raspadale i ponovo stvarale. Uz američku podršku, što direktnu, što posrednu, sve vreme se i trgovalo naftom. Islamska država poremetila je sve, kada je 2014. preuzela polja i nastavila trgovinu na crnom tržištu. Procene govore da su tako inkasirali oko 40 miliona dolara mesečno. Kada su uništeni, Asadove snage i dalje nisu imale pristup. Rat je ipak učinio svoje, kako je procenio MMF, sa nekadašnjih 385.000 barela dnevno, pre početka sukoba 2011, spalo se na jedva 40.000, ali to nije sve. Dejr el Zor važan je na više načina. Važan je jer je dobar izgovor da se ostane u Siriji, a šta bi to sve moglo da znači da se naslutiti i iz reakcije Moskve. Rusija je već upozoravala da je američko uplitanje u trgovinu naftom nezakonito i da je njihovo prisustvo na sirijskoj teritoriji nelegalno, na šta je iz Vašingtona stigao odgovor da će braniti naftna polja i neće dozvoliti Asadovim ili ruskim snagama da im priđu. Da li je Pentagon, kako se spekuliše, naftu iskoristio kao razlog da Trampa privoli da odustane od povlačenja ili je sam rešio da se ne odriče ni nafte ni pozicija u Siriji, tek ovaj je potez doneo nove nemire, od Moskve, Teherana, Istanbula i Damaska do Vašingtona. Sirijskoj priči nema kraja, u ratu ili u miru to ostaje mesto na kome se lome koplja ne samo oko nafte, već oko nečeg malo opasnijeg, oko moći i uticaja na ceo region.