Isto, samo malo gore

Dugo je izgledalo da je Iberijsko poluostrvo nekako imuno na panevropski fenomen uspona što populističke, što ekstremne desnice - za Portugaliju to i dan-danas važi: potvrdili su to i rezultati prošlomesečnih izbora - ali Španija toj infekciji na kraju nije odolela. Voks, partija koju su osnovali bivši pripadnici krajnje desnog krila konzervativne Narodne partije (PP) i koja do pre šest godina nije ni postojala, a u parlament je prvi put ušla tek ovog aprila, posle ponovljenog glasanja 10. novembra - neizbežnog nakon propasti svih pokušaja vladajućih socijalista (PSOE) premijera Pedra Sančesa da nekako sastave novu vladu - osvojiće, najavljuju ankete, skoro dvostruko veći broj poslaničkih mandata od trenutnog, pa time i važnije mesto u španskoj politici. Tim pre što na saradnju s njom ni dosad gadljive nisu bile ni PP, ni - sudeći po tmurnim predizbornim prognozama, u međuvremenu već prilično zgasla - svojevremena nova zvezda desnog centra, partija Sijudadanos (Građani): pokazuju to zimušnji primer iz Andaluzije i letošnji iz Madrida, gde Voks obezbeđuje većinu ovim dvema strankama, ne učestvujući i sama u vlasti. PSOE, koja je na aprilskim izborima znatno ojačala, i ovog puta će osvojiti pojedinačno najviše poslaničkih mandata u 350-članom Kongresu, donjem domu; ali opet ni izbliza dovoljno da bi samostalno vladala, što znači da će se ponovo naći tamo gde je bila - u potrazi za koalicionim partnerom, kakvog ne može da nađe. Da je mogla, već bi ga imala u levičarskom Podemosu, u sadašnjoj konstelaciji jedinom prirodnom savezniku na nacionalnom nivou (podrška regionalnih stranaka iz Katalonije i Baskije, na koju socijalisti mogu da računaju, druga je priča), i ponavljanja izbora ne bi ni bilo. Predstojeće glasanje, četvrto u poslednje četiri godine, posledica je upravo toga što PSOE i unutrašnjim podelama opterećeni Podemos nisu uspeli da se dogovore o formiranju saveza. To će više koštati Podemos, kome se predviđa dalje osipanje popularnosti, mada ne tako veliki pad poput onog aprilskog, kada je izgubio baš mnogo u odnosu na izbore 2016. Gubitak socijalista bi, pak, trebalo da budu minimalan; PSOE je prošli put dobila 28,7 a sada joj se daje 27 odsto, što bi trebalo da joj donese oko 120 mandata, tu negde. Ono što je značajno drugačije u odnosu na situaciju s proleća jesu izgledi PP i Sijudadanosa. Narodnjaci više ne zaostaju dramatično za PSOE i prilično će ojačati svoju poziciju u odnosu na katastrofalni aprilski učinak; trenutno su na 21 odsto, što bi trebalo da im donese devedesetak, ako ne i više mesta, u odnosu na sadašnjih 66. Sa Građanima stvari stoje suprotno: oni su na sigurnom putu da budu najveći gubitnici ovih izbora, pošto se očekuje da s trenutnih 57 poslanika padnu na manje od 20. Sve u svemu, ako se sve ove procene obistine, to bi značilo da su, posle razbijanja duopola PSOE i PP i posledične fragmentacije španske političke scene - procesa koji je tokom protekle decenije zahvatio i tolike druge zemlje širom kontinenta - stvari krenule drugačijim tokom: u najvećim problemima sada su upravo stranke koje su taj duopol razbile, Podemos i Sijudadanos. S tim da se u međuvremenu nametnuo i peti relevantni akter, u vidu Voksa - partije koja okuplja nacionaliste, klerikalce i druge mračnjake opšte prakse, i koja jednim delom baštini nasleđe najgore verzije Španije: one frankističke. A senka fašističkog diktatora se, sticajem okolnosti, toliko vremena nakon ponovnog uspostavljanja demokratije, (ne)očekivano nadvija nad ovim izborima. U drugoj polovini oktobra konačno je realizovana stara ideja socijalista o ekshumaciji posmrtnih ostataka Franciska Franka iz mauzoleja u Dolini palih, nedaleko od Madrida, i njihovom prebacivanju u porodičnu grobnicu u prestonici. To je među Frankovim poštovaocima, kojih u Španiji i dalje ima u nezanemarljivom broju, dočekano s velikim nezadovoljstvom; i odmah se pozitivno odrazilo na rejting Voksa. Kao što se osnovano može pretpostaviti da su u izrazito konzervativnim, unitarističkim i monarhističkim krugovima španskog društva popularnost ove stranke podigla i poslednja dramatična zbivanja u Kataloniji i oko nje. Dok su širom Evrope mnogi bili šokirani visinom kazni u oktobru izrečenih bivšim katalonskim zvaničnicima i aktivistima - njih devetoro su osuđeni na zatvor od devet do 13 godina zbog uloge koju su imali u organizovanju referenduma o nezavisnosti Katalonije 2017. (referenduma po definiciji nezakonitog, jer španski ustav organizovanje takvih izjašnjavanja ne dopušta) - Voks je predvodio one besne što optuženima nije suđeno za teže krivično delo, pobunu, i što samim tim nisu osuđeni na još mnogo duže zatvorske kazne. Mnogo je, naravno, više Španaca koji ni pitanje statusa Katalonije, a kamoli izmeštanje diktatorovih kostiju, ne vide kao toliko važna za zemlju u celini: kao i birače širom sveta, i njih prvenstveno interesuje kako će sutra živeti. Da bi o tome imali nešto jasniju sliku, moraju, međutim, da konačno dobiju novu vladu; a kako se stvari razvijaju, pitanje je da li će im ishod ovih izbora omogućiti da je u razumnom roku i dobiju.