Društvo nas uvek tera na buku

Već od otvaranja sa dugo najavljivanim i očekivanim filmom Areta Frenklin, publiku 15. Slobodne zone čeka pregršt kvalitetnih naslova koji se i dalje oslanjaju tematski na društvene, političke i kulturološke promene u svetu, u različitim aspektima. Ovogodišnji program obeležiće ostvarenja koja se bave alarmantnim porastom nasilja i desnog ekstremizma, etničkim i socijalnim tenzijama ali i aktivizmom i načinima borbe protiv nedemokratskih režima, paralelnih kriminalnih struktura i nezajažljivosti liberalnog kapitalizma… Jedan gost biće posebno u centru pažnje. Ne zato što njegovi filmovi pokazuju stvarnost iz drugog ugla, već i zato što je sa mikrobudžetima kojima raspolaže već napravio zavidnu karijeru i osvojio prestiže festivale, kao što su Berlinale i Lokarno. U pitanju je kanadski sineasta Denis Kote, čija će čak četiri filma biti prikazana na festivalu, a on sam će govoriti o njima pojedinačno i o svom radu. Dva filma su „sveža“, iz ovogodišnje produkcije - igrani Antologija gradova koji nestaju i eksperimentalni Vilkoks. U dogovoru sa selektorom Slobodne zone Ivanom Bakračem, Denis Kote je odlučio da predstavi svoj rad kroz ostvarenja koja su rađena sa znatnim budžetima i svoja mala eksperimentalna dela. Tako će sem ova dva sveža, biti prikazani i dokumentarni Otpad iz 2009. i celovečernji film Karling iz 2010. Vaš poslednji film Vilkoks je eksperimentalni. Da li vam se čini da se autori danas boje da uđu u taj domen filma? Ne mislim da se iko boji. Ali mislim da većina režisera, sa godinama, dobija na ambicijama i da vole da rade u zoni komfora. Lično volim da mislim da sam, iako sam proizveo 12 igranih filmova, i dalje u mogućnosti da budem tvrdoglavo nezavisan i da snimam filmove sa 8.000 evra. Vaši filmovi bave se usamljenošću i ličnim strahovima. Zbog čega? Da li su to ključne teme današnjice? Moji filmovi obično govore o ljudima koji su izmešteni iz ovog sveta. Ponekad, oni izgledaju pomalo paranoično i odbijaju svet takav kakav je. Oni kreiraju svoje lično intimno okruženje, nadajući se da niko neće doći i ugroziti tu njihovu rutinu. Sklon sam da me takvi ljudi dirnu. Jer, ispostaviće se, oni ipak ne mogu da žive u sopstvenim utopijama. U mojim filmovima, želim da ih slavim, ali takođe da ih izložim opasnosti istovremeno. Oni nisu u konekciji sa svetom. Stvarni svet je mnogo bučan, svako vrišti svoje mišljenje na svakih trideset sekundi, naročito u virtuelnom svetu. Volim da pravim filmove sa drugim pogledom na mir i tišinu, čak iako se društvo uvek okreće protiv nas, proganja nas i tera na buku. Često eksperimentišete žanrom i jezikom filma. Da li biste to mogli da uradite u Americi ili drugde? Dugo me nosi ideja da bih mogao da pravim pristupačnije filmove, filmove za svakoga. Ali onda mi bude drago kada čujem ili pročitam da su moji filmovi pre svega „festivalski“. Ja sam ljubitelj filma, čovek kinoteke, alergičan sam na konvencije i klišee. Samim tim, imam ozbiljan problem sa komercijalnim i zabavnim filmom. I tako sam sklopio primirje sa samim sobom i sa svojim stilom. Želim da se sukobljavam sa sobom i da preispitujem filmski jezik, i da snimam filmove za ljude kojima se to sviđa. Sa 45 godina i 12 filmova kakve sam snimio, ne čekam više „holivudsku šansu“, to je sigurno! Kako izgleda vaš proces rada na filmu, u različitim fazama rada? Svemu pristupam sa strašću. I sve kontrolišem od početka do kraja. Možda sam manijak kontrole. Veliki filmovi se mnogo pripremaju, dok su mali filmovi vrlo instinktivni i često prepušteni improvizaciji. Montaža je verovatno moj omiljeni deo rada na filmu, jer tu mogu da prepravim film i da ga ponovo preispitam. Imam sve manje i manje strpljenja sa snimanjima. To me malo brine, za budućnost. A pisanje je uvek bilo nešto najteže i tako će i ostati. Ipak, uspeli ste da preživite kao nezavisni filmadžija. Kako? Finansijski gledano, preživeo sam jer uvek imam novi projekat. Uvek nešto razvijam, tako da uspevam da nađem sredstva za snimanje. Produktivnost donosi tu sigurnost. A u umetničkom smislu, ne mislim da sam snimao neverovatna remek-dela, ali festivalske zajednice su me uvek podržavale i prepoznale moje rediteljske osobenosti. I to je dovoljno da budem srećan. Šta jedna priča treba da sadrži da bi vas zaintrigirala? Vrlo vam se razlikuju zapleti… Mislim da su pričama neophodni vazduh i rupe. Uvek se trudim da ostavim mnogo otvorenog prostora u mojim pričama. Ne želim da odgovaram na svako postavljeno pitanje. I uvek sam vrlo sumnjičav prema onima koji ponavljaju da scenario mora da bude jasan i čvrst. Za mene to znači da je film „zaključan“ i da drži gledaoce kao zatočenike narativa. Moje priče su labave, ponekad i pomalo prljave. Uvek vam dajem taj prostor dok gledate moje filmove. Ponekad to može biti i dosadno, ukoliko se ne povežete sa njima. Ali barem niste zatočenik zabave. Volim da moji filmovi konektuju i diskonektuju publiku od stvarnog sveta, istovremeno. Sviđa mi se boja vaših filmova. Izgledaju snoliko. Da li verujete da vizuelnost filma vodi ka transcedentalnom iskustvu? Vremenom, sve sam manje i manje zainteresovan za društveno realistični film. To naravno ne znači da me interesuje fantazija ili čist eskapizam, ali jednostavno mrzim da „kopiram život“. Volim da moji filmovi izgledaju kao stvarnost, ali isto tako moraju da budu kontaminirani apstrakcijom, ponekad i nečim natprirodnim, ili da sadrže kratke trenutke apsurda. Ukoliko gledate moje filmove, voleo bih da čujem kako kažete - „ovo bi moglo da se desi u životu, odnosno, pa ne, ne bi moglo baš, zapravo ne znam. Ne bi!“ (smeh) Kakve filmove lično volite da gledate? Filmove koji me čine slobodnim da mislim o onome o čemu želim! One nakon kojih se upitam - šta sam ovo zapravo gledao? I volim kada primetim da reditelj voli film, a ne „pričanje priče“. Da li mislite da će film proći kroz novu evoluciju sa striming platformama? Ne želim da sudim kako ljudi treba da gledaju filmove. Ne želim ni da razmišljam kao stari reakcionari među režiserima, koji tvrde da svi moraju da gledaju filmove na velikom platnu. Ukoliko ste ljubitelj filma i ukoliko striming servisi zadovoljavaju vašu strast, to je dobro! Ali ono što mene čini tužnim, jeste to što su ljudi postali lenji vremenom. Sada su svi ubeđeni da je sve dostupno onlajn. I oni koji tvrde da smo mnogo izgubili neodlaskom u bioskope zapravo su u pravu, jer se tako ne srećemo sa drugim ljudima koji dele našu strast. Iskustvo je tako zauvek izgubljeno. Održaćete i master-čas u Beogradu. O čemu ćete govoriti? Uvek se nadam da će doći mnogo studenata filma. Oni su najčešće opsednuti novcem, budžetom i kako da uđu u industriju. Želim da ih motivišem i da im kažem da se ne boje pravila, budućnosti filma i svega drugog. Videće da sam normalan momak koji je uspeo da snimi 12 filmova za 14 godina. I istovremeno videće da se ne bavim magijom i da nisam milijarder. To ih obično motiviše.