Čari prepoznavanja

Čim se pojavio, roman Dragoslava Mihailovića Kad su cvetale tikve je opravdano dočekan kao malo remek-delo, koje efektno uvodi u svet literature život beogradske periferije iz prvih poratnih godina, onaj fini, mračni talog jednog vremena tako često prikazivanog samo sa svetlije, herojske strane. Sada, s dramom i predstavom koje su sačinjene prema motivima iz njega, dobijamo onu vrstu širokoj publici toliko dragog pozorišta čija verodostojnost i efektnost, izvorna dramatičnost i snaga delovanja ne potiču toliko otuda što je pred nama dovršena, izbalansirana umetnička celina koliko odatle što se zbivanja na sceni prirodno nadovezuju na naše uspomene u kojima je konzervirana slika jednog autentičnog ambijenta, miris jedne autentične atmosfere. Ali ova predstava koja egzistira na granici gde počinje verizam, sva istkana od parčića sirovog života, usredsređena na to da nam prikaže ovlašne portrete naših nekadašnjih poznanika s beogradskih ulica, ima i jaku notu patetike, jaku dozu dramatike, nešto što je čini pozorišnom u najdubljem smislu te reči. NJena je patetika u stvari patetika koja je u stanju da proizvede moderno realističko pozorište u svojim najplodonosnijim, najznačajnijim trenucima: ona je direktna posledica toga što nam je na pozornici život jedne grupe ljudi, kao što je to uostalom slučaj s našim, prikazan kao niz instinktivnih, impulsivnih, neposrednih reagovanja na zadate situacije, kao dramatičan sukob između naše nagonske prirode i humanog reda stvari na kome počiva, ili bi bar morala da se zasniva svaka ljudska zajednica. Ta veza po analogiji između iskustva svakog gledaoca i sudbine dramskih junaka, koji u početku stoje pred nama potpuno neuobličeni, neartikulisani, otvoreni za sve mogućnosti, a na kraju deluju kao tužne marionete programirane socijalnim okolnostima, čini osnovu našeg patetičnog doživljaja, dramatizuje osećanje koje imamo dok gledamo kako se iz sekunda u sekund uobličava i troši, realizuje i slama sudbina nekoliko ljudskih bića, nekoliko malih beočuga besa, bola i patnje. Samo, ni lista mana ove predstave nije mala. Zamišljena kao svojevrsna kombinacija psiholoških detalja i autentičnih atrakcija, kao serija labavo povezanih isečaka iz života, ona je često spajala verističko sa simboličkim što je dovodilo do poništavanja jednog drugim. Zato isečci s kojima su se služili autor i reditelj nisu uvek imali životnu gustinu, čak su delovali kao puka imitacija složenih, dubokih vibracija i stvarnog života. U njoj je povremeno prazna spoljna buka dobijala prevagu nad unutrašnjim zbivanjima, sentimentalan ton je potiskivao u pozadinu surovu istinu, a ritam su kidale intervencije komentatora intonirane za nijansu melodramskije nego što je to bilo neophodno. Ipak, još gore je što se u predstavi malo osećalo da se na jednom unutrašnjem, skrivenijem planu neprestano priprema ubistvo u kome treba da kulminira drama glavnog junaka, što je izostala ona fina kulminacija osećanja i emocionalnih pritisaka koja dovodi do konačne eksplozije. S druge strane, ova predstava je imala atmosferu i boju našeg podneblja, dimenziju grubog humora, dramske klimakse neslućenog intenziteta, neku primarnu pozorišnu očiglednost. U njenom središtu je stajao glumac sa svojim očima i telom, sa svojom celokupnom psihofizičkom aparaturom; reč je ovde vrlo često bila ono što je sporedno, a pokret u kome progovara ljudska duša ono što je glavno. Zasluga za to, naravno, pripada u prvom redu reditelju Bori Draškoviću. Razume se da reditelj ne bi stvorio jednu ovako uspelu predstavu da nije radio s glumcima, koji su umeli da prikažu i ono što u likovima predstavlja tipsko obeležje i ono što spada u njihovu intimnu, privatnu sferu. Toj vrsti delikatne i dragocene ravnoteže su se najviše približavali Miša Janketić, Mihajlo Kostić, LJuba Tadić, LJubiša Jovanović, LJiljana Krstić i Ivan Bekjarev. Pomoću takvih postupaka, oni su uspeli da nam dočaraju svu složenost jednog malog paklenog kruga života što egzistira na samoj ivici moralne tuposti, umeli su da nas prisile da u likovima na sceni prepoznajemo svoje nekadašnje poznanike iz stvarnog sveta. Neki od njih su postigli i više od toga: prikrivali su nedostatke komada, skrivali su mane režije. LJubi Tadiću, tako, pošlo je za rukom da ublaži sladunjavost s kojom je naslikan Stari, LJubiša Jovanović je umeo da sa svega dva-tri poteza prikaže kako život slama čoveka iznutra, a Miša Janketić je s mnogo pronicljivosti prikazao nepripremljeni čin ubistva kao neku vrstu iracionalnog akta u kome glavni junak svodi svoj životni račun. I još nešto. Napor reditelja i ansambla je krunisala neobično impresivna scena ubistva na samom kraju predstave. Antologijska po vrednosti, ova scena je na grandiozan način spajala sliku i zvuk, sintetizovala reč i gest, i na surov, sugestivan način nas prisiljavala da se u čudu i sa strahom pitamo: ko smo, šta smo, kuda idemo. (NIN, 12. oktobar 1969)