Autoritarizam je noćna mora Srbije

Dvanaestogodišnje iskustvo diplomatskog rada na Balkanu, uključujući i područja zahvaćena ratom, kao i činjenica da je bio zamenik šefa misije OEBS na Kosovu do 2012. godine, Edvarda DŽozefa, profesora na „DŽon Hopkins“ univerzitetu u Vašingtonu čine jednim od najboljih stranih poznavalaca prilika u regionu. DŽofez upravo ovih dana boravi u Beogradu, na poziv Evropskog fonda za Balkan, gde će učestvovati na konferenciji „Beograd, Priština i Zapad - Ubrzavanje istorije?“ U intervjuu za NIN, između ostalog, govorio je o rešenju kosovskog problema, odnosu Evropske unije prema Zapadnom Balkanu, ali i o autoritarnoj prirodi srpske vlasti. Specijalni izaslanik SAD za Balkan, Metju Palmer, tokom posete Prištini i Beogradu rekao je da se za Ameriku ne postavlja pitanje kosovske državnosti i nezavisnosti i da je to nepovratan proces, kao i da normalizacija odnosa mora biti postignuta dijalogom sporazumom. Kako bi Srbija mogla da reaguje na ovakav stav? Jedna strana izjave gospodina Palmera jasna je; druga baš i nije. Palmer iznosi jasan i dugotrajan stav SAD – od kosovske deklaracije nezavisnosti iz 2008. ne može se natrag. Štaviše, predsednik Vučić je u nekoliko enigmatičnih izjava o Kosovu dao znak da počinje uvažavati činjenicu da se ponešto jednostavno ne može promeniti. Nije, međutim, izvesno da li Palmer pomenuti stav konkretizuje. Nedavno je rekao da je američko rešenje za Kosovo uzajamno priznanje. Potom se učinilo da je od toga odstupio. Moj utisak je da najavljuje oštriji stav o rešenju kosovskog problema, ali ne mogu da budem potpuno siguran u to. Zašto bi Srbija pristala na rešenje kojim zapravo dobija ništa s obzirom na to da je evropska perspektiva prilično neizvesna? Reakcija Srbije na takav stav – odlučnije usmeren na uzajamno priznavanje – trebalo bi da bude da zastane i da razmotri prednosti i mane svog trenutnog položaja. Srbija se ponaša kao da je status kvo prihvatljiv, kao da je joj je glavni cilj da Kosovu pravi probleme sprečavajući ga da se učlani u međunarodne organizacije. To je klasičan balkanski inat, klasično „neka komšiji crkne krava“. Srbija svako opozvano priznanje nezavisnosti predstavlja kao veliku pobedu. Ali šta tim „pobedama“ dobija? Hoće li se Kosovo „predati“, odustati od nezavisnosti i ponovo pridružiti Srbiji? Odustati od drugih suštinskih aspekata nezavisnosti? Teško. U međuvremenu nekih 50.000 Srba svake godine napusti zemlju. Osamdeset pet odsto mladih Srba želi na Zapad. Da li status kvo onda Srbiji pomaže? Ili je još jedan teret zemlji kojoj novi tereti zaista nisu potrebni? Kako vidite ulogu specijalnog izaslanika američkog predsednika, Ričarda Grenela? Nedavno ste izjavili da upravo Grenel može ubediti Nemačku da pristane na razmenu teritorija? Pre svega, nisam rekao da bi Grenel mogao da ubedi Nemačku da prihvati razmenu teritorija. Rekao sam da je ambasador u Nemačkoj, te da dobro shvata nemačku zabrinutost, Drugo, Nemci su u pravu – razmena teritorija ne bi rešila ništa. Samo bi zakomplikovala odnose Srbije i Kosova, jer bi Srbi južno od Ibra otišli, a ključna srpska zaostavština, Dečani i Gračanica, bila bi ugrožena. Osim toga, razmena bi podstakla zahteve za etno-teritorijalna rešenja i drugde. Najpre u Bosni, ali ne samo u njoj. Makedonski predsednik Stevo Pendarovski rekao je da je razmena teritorija „najgluplja ideja koju je ikada čuo“. Grenelova uloga nije jasna. Mogla bi da bude pritisak u smeru teritorijalne pogodbe, ali postoje izveštaji da to nije bila njegova poruka tokom sastanka sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem Očekujete li da će se dijalog nastaviti i da li će se promeniti format? Kako on može da izgleda kada se ne zna da li će novo kosovsko rukovodstvo ukinuti takse na robu iz Srbije, a Beograd odustati od blokade članstva Kosova u međunarodnim institucijama? Očekujem da se dijalog Srbije i Kosova nastavi. To je u interesu obe strane, mada interesi nisu isti. Beograd mora da pokaže da se trudi. Što se tiče Prištine, Aljbin Kurti je potpuno drugačiji političar od onih sa kojima se Srbija do sada suočavala. To Srbiji donosi i prilike i neprilike. Sposobne evropske i američke diplomate rade na tome, i verujem da će naći način da se pregovori nastave. Nije to najteži međunarodni problem sa kojim su se suočili. Postoji, međutim, jednako važan dijalog koji nikada nije ni počeo – unutrašnji dijalog kosovskih Srba, koji je predsednik Vučić tražio 2017. Vučić je bio u pravu kada je govorio o potrebi da se odbaci „mitološki pristup“ Kosovu, ali ništa na tom planu nije učinjeno. I Vučić nije jedini krivac. Zašto drugi političari, akademici, trustovi mozgova, nevladine organizacije, nisu počeli taj dijalog? Zašto se ne istražuje ozbiljno nedavna kosovska istorija, koja nije počela bombardovanjem 1999, već ukidanjem kosovske autonomije 1989? Znaju li Srbi šta se na Kosovu događalo od 1987. ili 1989. do 1996? Čini se da su ljudi svesni 1997. i kasnijih godina, ali ničega ranijeg. Da li je nemoguće suočiti se sa prošlošću, sa pravom istinom? Ne verujem da je tako. Grčka i Severna Makedonija dokazale su to. Dokazale su da hrabre vođe mogu da se izbore sa teškim istinama, sa vrlo osetljivim prilikama, sa bolom – čak i ako rezultat nije najpopularniji. Koliko je opasna i destimulišuća odluka EU da ne otvori pristupne pregovore s Albanijom i Severnom Makedonijom? Francuski veto na otvaranje pregovora sa Severnom Makedonijom i Albanijom bio je potpuno neodgovoran, a u svetlu potonjih opaski predsednika Makrona o NATO – potpuno licemeran, čak i farsičan. Makron kaže da Evropa više ne može da računa na NATO, koji je u komi, i da više ne može da računa na SAD. Makron kaže da Evropa mora da razvije sopstvenu i nezavisnu bezbednosnu arhitekturu. Kakva besmislica. Sam Makron je prepreka da se reši bezbednosni problem koji Evropa ne uspeva da reši – Balkan. Naročito je sramotan odnos prema Severnoj Makedoniji, koja je izuzetno mnogo rizikovala da bi sa Grčkom postigla Prespanski sporazum. I Grci i Makedonci su ogorčeni, a ostatak regiona, uključujući i Beograd, to će upamtiti. Kao što je rekao Met Palmer, odluka Francuske „istorijska je greška“. I da – moguće posledice veoma su ozbiljne. Makron treba da odluči šta on i Francuska zaista hoće. Situacija na Zapadnom Balkanu je prilično napeta. Na primer, Savet ministara u BiH još nije formiran. Kako je, po vašem mišljenju, moguće stabilizovati situaciju? Prespanski sporazum dao je regionu mnogo nade. SAD i Evropa su se iza scene trudile da do tog sporazuma dođe. Rusija je bila veliki gubitnik – u Skoplju, u Atini i u Podgorici. Te tri zemlje sa pravoslavnom većinom ili jesu članice NATO ili će uskoro biti, uprkos ruskim naporima da to ometu. Balkanu je potreban novi znak da u svetu postoji stabilnost, da SAD i Evropa sarađuju, i da imaju strategiju za region. Istovremeno, Bosni je potrebna potpuno nova, daleko stvarnija strategija. Uobičajena pristupna politika EU tu nije dovoljna. Evropa mora da zahteva da Bosna bude funkcionalna ako želi da napreduje ka EU. Naposletku, kako vam izgleda politička situacija u samoj Srbiji? Voleo bih da od samih Srba čujem šta misle. Meni pokret „1 od 5 miliona“ sugeriše duboko nezadovoljstvo smerom u kome zemlja ide, gubitkom prava, brigama zbog autoritarne vladavine. Te su brige veoma važne. Ako građani žele da žive u slobodnom društvu, da imaju pravo da misle, govore i deluju slobodno – nenasilno i zakonito – onda te slobode moraju i da štite. Autoritarizam je noćna mora – ranjivi ste kada god zvaničnik zaključi da ste nekakva pretnja. Napredak tehnologije, prepoznavanje lica, kontrola podataka, olakšaće vladama da love „neprijatelje“. Biće gore nego u Rankovićevim danima.