Savet za kreativno zamajavanje

Već više od godinu i po dana, domaća Potemkinova selendra bogatija je za još jednu kičerajsku kulisu kojom se groteskno prikriva kulturni, ekonomski i moralni kolaps Srbije. Tzv. Savet za kreativne industrije, čedo uzbudljivih vizija novopečene članice SNS-a, Ane Brnabić, okupio je, u cilju promovisanja aktuelne srpske naprednosti, mnoge ličnosti koje su, iz raznovrsnih pobuda, prihvatile da budu deo besmislenih propagandnih brošura i video spotova, a neki od njih već mesecima trabunjaju o „dvadesetak inicijativa” kojima je taj kreativni dream team neumorno posvećen. I posle nek zlonamerni kažu da državu nije briga za kulturu, pa još i da se žale na onaj decimalni broj koji počinje nulom, u trenutku kada to ionako nema veze ni sa kakvim nadležnim ministarstvom, a pare za kreativnost pljušte sa svih strana. Tako se u Narodnom pozorištu predstavljaju odela za letenje, putovanja na Mars, samovozeći automobili, AI tehnologije za poljoprivredna domaćinstva, sve uz prisustvo Gerharda Šredera i našeg vrhovnog vođe koji mu, prožet duhom prosvetiteljstva, pred probranim auditorijumom melodramatično prašta što nas je bombardovao. Da ne govorimo o rent-a-izložbi Marine Abramović, takođe uvrštene, mada retroaktivno, u uspeh tima za kreativne industrije, a koja se, baš kao i cirkus World minds švajcarskog biznismena Rolfa Dobelija svodi na iznajmljivanje gotovih komercijalnih sadržaja za pare poreskih obveznika i uzurpiranje značajnih institucija kulture. No dobro, zahvaljujući prilježnom radu Saveta saznali smo, na nedavnoj konferenciji o alternativnim biznis modelima, i to da Srbija prosto cveta od prosperitetnih poslovnih inicijativa - rezultat „velike poresko-pravne reforme”, o kojoj, priznajem, nisam znao baš ništa, kao verovatno ni onih 40.000 građana Srbije koji su, od početka ove godine, u svom neznanju spakovali kofere i otišli da rade bilo gde bilo šta, umesto da u Srbiji otvore start ap kompaniju, ili započnu neki coworking projekat uz fantastične poreske olakšice. Ne znam da li su spomenuti događaji deo onih „dvadesetak inicijativa”, ako jesu, to svakako obećava još mnogo prilika da se izmuze novac iz državnog budžeta radi zadovoljavanja fantazija premijerkinog think tank-a. Planira se i otvaranje „kreativne ambasade” u Londonu, jer kao što naši napredni kapaciteti nadilaze nadležnost Ministarstva kulture, tako su i srpski kulturni centri u svetu sasvim nedovoljni za gabaritnu višeslojnost domaće inventivnosti. Zanimljivo je da ni u Savetu, ni među „kreativnim ambasadorima” na koje je Savet osobito ponosan, uglavnom nema eksplicitnih SNS ulizica, vlasnika stanova u arapskim soliterčinama, uglednih glumaca u spotovima Gorana Vesića, pa ni korisnika milionskih sredstava za proizvodnju mediokritetske kinematografije. Naprotiv, tu su većinom imena kojima se tobože ističe raznovrsnost političkih uverenja, te suštinska apolitičnost Saveta, a poznato je koliko se u okolnostima promovisanog političkog idiotizma uvek insistira na apolitičnosti kulture. Uostalom, nije Srbija, kako primećuje premijerka, tek nekakva „zemlja jeftine radne snage”, pa da sad tu neko kupuje fabrike u bescenje, radnike tretira kao roblje, truje i trajno uništava prirodu i gradove. Naprotiv, kaže Brnabić nadahnuto: biće Srbija „jedan od pobednika četvrte industrijske revolucije”. I saopštivši tu fantastičnu misao pohrli u studio RTS-a da za državne pare snimi novi spot gde se neki naprednjački bizgov raspada u atome, ne bi li se tren kasnije pretvorio u ogromnu picu. I sve bi to bilo tek banalno smešno da nije u pitanju vrhunac licemerja. U državi tabloidnih medija, ucenjenih radnika, rasprodatih intelektualaca, lažnih doktora nauka, državi ogrezloj u laži, kriminalu i korupciji, državi upropašćene poljoprivrede i fabrika-zagađivača na nivou 19. veka... ima li veće potvrde apsolutne vlasti od toga da se njeni izvršioci lagodno i besposledično ljuljuškaju u sopstvenom, samoostvarenom besmislu? A onda je, pre par nedelja, kao obistinjenje nekog strašnog proročanstva, Beograd prekrila otrovna magla. Pričalo se da je reč o dimu zapaljenih deponija, o korovu paljenom iz neznanja i sujeverja, izduvnim gasovima starih, neodržavanih automobila, o bezobzirno i bahato korišćenim industrijskim pogonima. I dok se iz uzoraka magle, koja se tih dana mogla seći nožem, hemijskom analizom dalo ustanoviti prisustvo mnogih patogenih materija, čađi i teških metala, svakome je bilo jasno da je to što smo udisali bila esencija jedne zaparložene i zatrovane države. Beogradski vetar je ćutao.