Rđavi čuvari kulturnog blaga

Pročitavši tekst u NIN-u koji potpisuje Asja Drača Muntean, pomoćnica ministra u Ministarstvu kulture Srbije, stiče se utisak da je imao za cilj da opravda i odbrani odluke Vlade Republike Srbije da se za jednu stranicu Miroslavljevog jevanđelja, koja se decenijama nalazi u St. Peterburgu, pokloni sedam radova poznatog i cenjenog ruskog slikara, pisca, filozofa i teozofa, pozorišnog i baletskog scenografa i kostimografa za čuveni Ruski balet, i poznate svetske ličnosti Nikolaja Konstantinoviča Reriha. Ovaj gest svakako ne može biti okarakterisan kao uspeh srpske diplomatije, niti prijateljski čin dveju vlada već je reč o razmeni neravnopravnih strana učesnica u pregovorima. Mehanizmi kojima se u zemlje porekla vraćaju predmeti kulturne baštine su različiti, ali se najčešće svode na diplomatske aktivnosti koje se od slučaja do slučaja oslanjaju ili na međunarodne pravne norme i okvire, ili na vršenje pritisaka na zemlje koje su u posedu spornih predmeta. Najčešće se uz mehanizme tzv. meke moći vrše apeli na savest i dobru volju, jačanje kulturnih spona i prijateljstva među narodima. Kada se zahtevi za povraćaj reše uspešno to gotovo nikada nije na štetu zemlje koja je predmet potraživala i ne slabi i ne osiromašuje njene funduse. Svedoci smo naopakog pokušaja da se poraz kulturne diplomatije u Srbiji veliča kao svojevrsni uspeh. O kakvom je ovde kulturno-diplomatskom činu prijateljstva reč? Ovo je po Srbiju pogodba neravnopravnih aktera, gde naša zemlja sebe svesno stavlja u poziciju ne samo rđavog pregovarača već i neodgovornog čuvara predmeta kulture koje treba da vide i poseduju pokolenja. Loše je što u Srbiji svaka nepovoljnost i de facto neuspeh mora dobiti i svoju propagandno-populističku odbranu bez obzira na činjenice; pitanja zauvek ostaju bez odgovora, osiromašujemo u svakom smislu, ali najtragičnije i sa dugoročnim posledicama osiromašujemo intelektualno, uvereni da dnevna politika može da zameni i potisne dugoročne nacionalne interese i prosperitet. Odustati od potraživanja stranice Jevanđelja koja nedostaje i koja je najverovatnije nasilno otrgnuta bi u jednakoj meri bilo neodgovorno prema pokolenjima kao i dobrovoljno iseljavanje slika vrhunskog ruskog majstora koje poseduje Narodni muzej u Beogradu i koja su u Srbiju došla legalnim putem. U ovakvom aranžmanu Srbija je na višestrukom gubitku - moralno, civilizacijski i ekonomski. Da li je vlast u Beogradu procenila da ruska strana nikada ne bi dobrovoljno i bez računa vratila otuđenu stranicu? O kakvom je onda prijateljskom gestu reč? Pre se čini da je ovde na delu kolonijalni imperijalistički mentalitet i situacija koja savršeno odgovara starom geslu da jaki čine ono što hoće, a slabi trpe ono što moraju, kako je genijalno primetio još Tukidid u kapitalnom delu Istorija Peloponeskih ratova u 4. veku pre nove ere, a još uvek je naizgled nejasno našem širem auditorijumu. Pomoćnica ministra kao primer zahteva za povraćaj kulturne baštine navodi međunarodno dobro poznat slučaj skulptura sa Partenona tzv. Elginovih mermera koji se od 1816. godine nalaze u sklopu zbirke Britanskog muzeja u Londonu, a koje Grčka potražuje još od sticanja nezavisnosti 1833. godine. Grčka nastupa kao apsolutno nepokolebljiva (nesumnjivo oštećena) strana koja nikada ni u jednom trenutku svoje turbulentne istorije nije licitirala s onim što smatra svojom kulturnom baštinom i sa delovima spomenika kulture najvišeg reda koji je kao takav prepoznatljivi simbol čitave zapadne civilizacije, evropske civilizacije kojoj i Srbija nesumnjivo pripada. Kao i Partenon, Miroslavljevo jevanđelje je pretrpelo veliku štetu i skrnavljenje. Godine 1845. Hilandar je posetila ruska duhovna misija sa Porfirijem Uspenskim, kasnijim episkopom kijevskim. Porfirije, kao veliki ljubitelj umetnosti i kolekcionar rukopisa, prisvojio je 166. list Miroslavljevog jevanđelja i odneo ga sa sobom. Po jednoj, najčešće prihvaćenoj školi mišljenja Porfirije je neovlašćeno prisvojio taj list, međutim po nekim drugim tvrdnjama ovaj list su mu poklonili monasi u znak zahvalnosti za materijalnu pomoć koju je pružio manastiru. List je prenet 1883. godine u Nacionalnu biblioteku u Sankt Peterburgu gde se i danas nalazi. Prilikom januarske posete predsednika Rusije Vladimira Putina Beogradu, pomenut je i povratak 166. stranice jevanđelja u Srbiju, a tokom najnovije posete premijera Dmitrija Medvedeva, potpisan je i sporazum koji detaljno uređuje ovaj aranžman. Dakle, ovaj međudržavni sporazum predviđa razmenu kulturnih dobara a ne povraćaj, odnosno repatrijaciju oduzetog, jer dok je za Srbiju ovo povraćaj otuđenog u punom smislu te reči, za rusku stranu realizacija ovog sporazuma znači nabavku, odnosno prvi put dolazak u posed navedenih dela Nikolaja Reriha. U NIN-u od 31. oktobra istovremeno se prikazuje naš tobožnji trijumf i spominje slučaj skulptura sa Partenona, koji eto nikako da se okonča. Netačno je da Grčka 20 godina bezuspešno potražuje skulpture; naime Grčka je prvi put jasno formulisala zahtev za repatrijaciju svih skulpturalnih delova iz Londona još davne 1835. godine a apele je obnavljala i po završetku Drugog svetskog rata, zatim pred Uneskom osamdesetih godina prošlog veka, kao i sve učestalije u poslednjoj deceniji u svim nadležnim evropskim institucijama. Na primeru Grčke bismo mogli da naučimo da se nijednog trenutka od zahteva nije odustajalo, ali i da se nacionalnim blagom koje se nalazi na teritoriji druge države ne licitira i da se ne prave politički aranžmani razmene koji bi samo dodatno osiromašili ukupan fundus kulturne baštine ili trajno smanjili ukupan broj predmeta u muzejskim zbirkama i kolekcijama, jer ovde se ne radi o muzejskoj pozajmici. Najvažnije od svega, izbegava se svako slabljenje pozicije moralno superiorne i nepravedno oštećene strane u kulturno-diplomatskim sporovima. Vredi navesti nekoliko primera kada su kulturno-diplomatske aktivnosti direktno dovele do uspešnog povraćaja predmeta od nacionalnog značaja, dakle ne razmene kao što je slučaj sada kod nas. Luj Godar, italijanski profesor arheologije i vrsni poznavalac ove tematike je 2003. godine uticao na tadašnjeg italijanskog predsednika Karla Ćampija da se sretne sa tadašnjim grčkim ministrom kulture Evangelosom Venizelosom i da tom prilikom bude ugovoren povraćaj fragmenta sa Partenona koji se nalazio u Italiji. Godine 2008. ceremonijalno je vraćen fragment koji prikazuje boginju lova Artemidu, vrhunsko delo čuvenog vajara Fidije. U sličnom duhu, i kao istinski prijateljski gest je bio i povraćaj fragmenata iz Gregorijanskog etrurskog muzeja u Vatikanu, kao i fragmenta iz Hajdelburškog univerzitetskog muzeja. Francuski predsednik Emanuel Makron je prošlog meseca u sklopu aktivnosti jačanja grčko-francuskog prijateljstva najavio dugoročnu pozajmicu Atini fragmenta sa Partenona koji se nalazi u Luvru. Ovo su primeri kako aktivnosti posvećenih pojedinaca, uz punu podršku institucija, mogu dovesti do izvanrednih i neočekivano dobrih rezultata kada je reč o povraćaju kulturne baštine. Jedina paralela koja bi za kraj mogla da se povuče je da su Miroslavljevo jevanđelje i čitav kompleks hramova atinskog Akropolja od nacionalnog značaja za srpski, odnosno grčki narod, i da se stanovnici Srbije, odnosno Grčke, u jednakoj meri poistovećuju sa delima koja su u genijalnom nadahnuću stvorili njihovi preci. Osećanje pravde, osećanje nacionalne svesti, osećaj elementarne pravičnosti i civilizacijska potreba ljudi da im lepa umetnička ostvarenja predaka budu dostupna, moraju biti impuls i podsticaj za neprekidne aktivnosti u oblasti povraćaja onog što se zove kulturna vrednost i kulturno dobro. Srbija je po ko zna koji put zaključila nepovoljan sporazum na štetu svih nas. Svi projekti koji se tiču zahteva za povraćaj kulturnih dobara zahtevaju dublju analizu, stručnost, staloženost i strpljenje i nikada ne smeju biti u funkciji senzacionalističkih vesti i lakih poena. To je zadatak koji vlade i njihovi pregovarači moraju dobro da urade ukoliko zaista žele fer rešenja. Ovo je nesumnjivo najpragmatičniji deo svakog diskursa o kulturnom dobru najveće vrednosti, ali je neraskidivo vezan sa pitanjima estetske i moralne prirode. Evidentno je da se pitanja povraćaja kulturne baštine, kroz istoriju, često zloupotrebljavaju u političke svrhe, kao i da se predmeti neretko nalaze u sklopu političkih paketa i obećanja, i da se koriste kao instrument političkog delovanja. Politizacija kulture je važna tema i kao društvo o tome moramo govoriti otvorenije i dalekosežno sagledavati implikacije svake politike, i ponešto korisno naučiti od drugih i to primeniti u praksi. Treba napomenuti i da od više desetina muzeja u svetu koji poseduju Rerihove slike i umetničke predmete, od NJujorka, Moskve, St. Peterburga, Sofijskog muzeja u Bugarskoj, itd. jedino je srpska nacionalna institucija, Narodni muzej u Beogradu, sebi dozvolila luksuz da se olako odrekne ovog umetničkog blaga, zarad nespretnih političkih aranžmana. Srbija je ovim sporazumom sa Rusijom jednostavno digla ruke od svih napora da stranicu jevanđelja povrati a da za to debelo ne plati. To nije trijumf kulturne diplomatije, to je narodski rečeno trampa, a moglo je da bude drugačije i bolje po nas.