Uzbunjivanje u ime vlasti

Konačno smo dobili dokaz da vlast nema ništa protiv uzbunjivača. Čim je uhvatila jednog koji joj je po volji i odokativnom metodom mu dala status „pravog uzbunjivača“, upregla je i predsednika i pola Vlade da rade na tom slučaju. Naravno, svi na svojim radnim mestima: u televizijskim studijima sa nacionalnom pokrivenošću. Potresna ispovest reketaša koji je deo novca gurnuo u sopstveni džep i zbog toga bio mučen od strane glavnog „kuma“ (optuženi Marko Bastać mu je i venčani a ne samo hijerarhijski kum), toliko je rastužila ceo vrh vlasti da je uglas zavapio da „tužilaštvo i sud moraju odmah da reaguju“. A u baš vatrenom govoru Aleksandra Vulina, čuli smo i ovo: „Ovo će ili zaustaviti tužilaštvo i sud ili neće niko. To je poslednja prilika. Bastać je predviđen za gradonačelnika Beograda, predsednik je gradskog odbora Đilasove stranke. Šta bi bilo da su na vlasti?!“ A šta bi bilo kada bi ti koji su na vlasti poštovali zakone ove zemlje, kada bi uzbunjivači mogli da budu i oni koji vide korupciju mimo Đilasa i njegove stranke i kada bi pravosudni organi radili svoj a ne partijski posao? U tom slučaju bi Vulinova izjava mogla da zvuči i ovako: „Ovo će ili zaustaviti tužilaštvo i sud ili neće niko. To je poslednja prilika. Stefanović je ministar policije i potpredsednik Vlade, član je predsedništva vladajuće partije i predsednik je gradskog odbora Vučićeve stranke. Nedopustivo je da to radi neko ko je na vlasti!“ Naravno, ni takvu a ni sličnu izjavu nismo čuli ni na jednom mediju koji kontroliše vlast. Samim tim mnogi nisu ni saznali da u Valjevu postoji uzbunjivač Aleksandar Obradović koji je ukazao na nezakonitosti u vojnoj fabrici Krušik, umešanost oca Nebojše Stefanovića u trgovinu oružjem i upletenost državnog vrha u isisavanje novca iz vojnih fabrika. Da je Vučić mogao da se bar jednom suzdrži i ne kaže pred novinarima baš sve, recimo da Stefanovićev otac nije kriv, devedeset odsto stanovnika Srbije ne bi imalo pojma ni da postoji sumnja u suprotno. Ali zato su svi morali da budu obavešteni o onome što je imao da saopšti „državni uzbunjivač“ Lazar Lešnjak: od toga da je Bastać plastičnim kaiševima „koji baš stežu“ privezao tri odrasla čoveka, zatim ih mučio, šamarao, udarao pesnicama, i da je na kraju čak tražio od Lešnjaka da nekog oralno zadovolji, ali je Lešnjak tu podvukao crtu i rekao ne. Jedino još nije objašnjeno kako je tako opasnom Bastaću uspeo da kaže ne i izvuče živu glavu, a nije mogao da izgovori ne kada mu je rečeno da uzima reket od investitora koji su bespravno gradili na Starom gradu. Mada i ne postoji potreba za dodatnim saznanjima imajući u vidu da je Vučić već presudio (a sud voli njegove presude) da Lešnjak govori istinu (nijedan muškarac ne bi slagao tako nešto). Naravno, dodao je da time što tvrdi da je to istina „ne vrši pritisak“, već da samo traži od pravosudnih organa da potvrde tu istinu. I gle čuda, tužilaštvo je reagovalo već sutradan i to ne na osnovu prijave već po „službenoj dužnosti“. A portparolka tužilaštva Irena Bjeloš je pojasnila: „Mi proveravamo ono što je neko izneo u javnost. To je sistem rada javnog tužilaštva kome su ti navodi orijentir za dalje postupanje. Prikupljamo podatke, činjenice i dokaze da bismo proverili istinitost tih tvrdnji.“ Dakle, tužilaštvo po službenoj dužnosti proverava istinitost tvrdnji koje su iznete u javnosti, ali im je samo „promaklo“ ono što je Obradović objavio (dokumenta a ne ličnu ispovest), pa su zaboravili i to da provere. A opet, ako im je promaklo, kako su onda doneli odluku da podignu optužnicu protiv njega zbog odavanja „službene tajne“ i da ga uz impozantnu artiljeriju odmah zatoče? I baš kao što pred tužilaštvom ova dva slučaja nemaju istu težinu, ona se na sasvim drugačiji način tretiraju i kada je u pitanju status uzbunjivača. Kao osnovno pitanje se nameće da li Lešnjak, s obzirom na to da je i sam učestvovao u kriminalnim radnjama (prema sopstvenom priznanju) uopšte ima pravo na status uzbunjivača. Baš i ne, smatra Vladimir Radomirović iz Pištaljke i dodaje: „Uzbunjivači ne učestvuju u krivičnim delima, oni ih samo prijavljuju. Lešnjak može jedino da dobije status svedoka saradnika i da se sa tužilaštvom dogovori da bude izuzet iz krivičnog gonjenja ili da mu bude umanjena kazna zbog informacija koje je dao.” Međutim, Nebojša Stefanović, za koga je tesno vezana afera „Krušik“, tvrdi da je Lešnjaku odobren status uzbunjivača jer se „obratio nadležnom organu“. Kom organu i kada – nije izneo, a tužilaštvo je odbilo da potvrdi njegove navode. Što se Obradovićevog statusa tiče, ministar se nije izjašnjavao, ali su taj posao za njega obavile stranačke kolege i došle do zaključka da Obradović nije uzbunjivač jer je preskočio korake uzbunjivanja i direktno izašao u javnost. „Na osnovu onoga što do sada znam i jedan i drugi su se prvo obratili javnosti i nigde nisam videla dokaze da je Lešnjak pre toga obavestio poslodavce ili nadležne organe o tome da je lično izvršio krivično delo pri preuzimanju novca za izdavanje dozvola. Kod nas postoji zakonska mogućnost da se prekrši pravilo unutrašnjeg i spoljašnjeg uzbunjivanja ako postoji neposredna opasnost od uništenja dokaza. U slučaju Obradovića ona je postojala, a pritom nije bio u mogućnosti da izvrši ni unutrašnje ni spoljno uzbunjivanje. Da se obrati poslodavcu koji učestvuje u onome zbog čega se vrši uzbunjivanje? I šta bi mu rekao što on već ne zna? Spoljno uzbunjivanje bi bilo isto toliko besmisleno: on tužilaštvu ukazuje na radnje ministra koji je nadležan da sprovede istragu o tome da li je izvršio radnje na koje je uzbunjivač ukazao. U slučaju Lešnjaka nemamo takvu situaciju jer ništa ne ukazuje da bi dokazi bili uništeni da je slučaj prijavljen tužilaštvu ili policiji. Tužilaštvo pokreće postupak protiv Obradovića zbog odavanja službene tajne a ne pokreće ga protiv onog na koga je Obradović ukazao, dok u drugom slučaju ne pokreće postupak protiv Lešnjaka koji je priznao krivično delo već protiv onoga na koga je ukazao kao saučesnika u njemu. Pritom političari na vlasti, pre odluke pravosuđa, tvrde da je Obradović počinio krivično delo (u slučaju Lešnjaka ih se to uopšte ne tiče), a i u jednom i u drugom se krši pretpostavka nevinosti: u prvom slučaju u odnosu na onoga ko je obavestio javnost, u drugom slučaju u odnosu na onoga kog je uzbunjivač, ako je uopšte uzbunjivač, optužio“, kaže Vida Petrović Škero, bivša predsednica Vrhovnog suda Srbije. Da se o radi o dvostrukim standardima potvrdila je i Transparentnost Srbija. Ona je ukazala na činjenicu da Obradović ne može da bude uzbunjivač jer zvaničnici tvrde da nije poštovao proceduru uzbunjivanja, a pritom ne pominju da Lešnjak govori o događajima koji su se odigrali u maju 2018. godine i ranije. „Prema Zakonu o zaštiti uzbunjivača, zaštita se pruža u slučaju da se uzbunjivanje vrši ’u roku od jedne godine od dana saznanja za izvršenu radnju zbog koje se vrši uzbunjivanje’, tako da je Lešnjak propustio priliku da sebi obezbedi zaštitu na osnovu ovog zakona, ukoliko je tek sada progovorio o zloupotrebama. Očigledno je da državni funkcioneri u zavisnosti od toga šta im odgovara u konkretnom slučaju, pojam uzbunjivača tumače čas na jedan, čas na drugi način“, ističe se u saopštenju. Ipak, za najveću polarizaciju u tretiranju građana je, kao i uvek, zadužen predsednik svih građana. Za njega je Lešnjakov iskaz „suviše teška i krupna stvar da bi bila zataškana“ i mora biti ispitana, dok u vezi sa Obradovićem nema takva očekivanja. A možda i nije u pitanju diskriminacija nepodobnog uzbunjivača, već Vučićeva vrhunska pravna presuda da nema krivičnog dela kada državni vrh isisava novac iz državnih firmi za lične potrebe.