Четири цента. Због толиког поскупљења карата за метро су житељи Сантијага, престонице Чилеа, пре месец и кусур дана покренули кампању „Избегни“ којом су позивали суграђане да беже локалним „риџованима“. Недељу дана касније, кампања се омасовила и из подземних тунела пренела на улице. Полиција је на прве инциденте реаговала сузавцем, гуменим мецима и воденим топовима. До данас је уништено седамдесет од 136 метро станицa, запаљено је на десетине аутобуса, а бројне су продавнице опљачкане. За сада је потврђена 21 смрт, око 2.500 људи је повређено, а више од 5.000 ухапшено. Председник Чилеа Себастијан Пињера је ни недељу дана пре инцидената ову земљу назвао „оазом просперитета“ – и заиста, споља гледано, Чиле је најснажнија економија Латинске Америке с годишњим растом БДП-а од 3,5 до 4 одсто – а недуго по омасовљењу протеста је театрално изјавио: „Држава је у рату.“ Побуњени грађани су, схвативши да су власти признале своје право на насиље, заоштрили позиције, да би крајем октобра извели највећи ненасилни марш у Чилеу, још од демонстрација које су 1990. с политичке сцене склониле крволока Аугуста Пиночеа. Његов дух је, међутим, остао, баш као и Устав из његовог времена. Пињеро је вратио цене карата на старо, а потом је обећао да ће предложити уставне реформе. Чини се да је закаснио, као и сви чилеански владари пре њега.