Opasna dijagnoza

Koju nedelju pre nego što će se održati NATO samit, zakazan za prve dane decembra u Londonu, na kome će se obeležiti sedamdeset godina postojanja Alijanse, francuski predsednik Emanuel Makron izjavio je ni manje ni više nego da je „ono što i sada proživljavamo moždana smrt NATO“. Nije prvi put da Pariz ovako uznemiri duhove. Posle prošlogodišnjeg obeležavanja stogodišnjice završetka Prvog svetskog rata Donald Tramp oštro je reagovao na francusku ideju da Evropa osnuje sopstvenu vojsku i sama se zaštiti. Na Tviteru je ubrzo osvanula poruka: „Emanuel Makron predlaže da Evropa formira sopstvenu vojsku kako bi se zaštitila od Amerike, Kine i Rusije. Ali Nemačka je ta koja je učestvovala u Prvom i Drugom svetskom ratu - šta je Francuska imala od toga? Počeli su da uče nemački u Parizu pre nego što su stigli Amerikanci. Platite za NATO ili ne!“ Zatim su usledili tvitovi o prodaji američkog vina i visokim evropskim porezima. Makron se, međutim, nije mnogo osvrtao na ove opaske, niti je odustao. Sada je, u prošlonedeljnom intervjuu britanskom Ekonomistu, bio sasvim direktan, upozoravajući evropske članice da ne računaju previše na Vašington, koji ionako povlači poteze ne obazirući se na interese drugih. Prema odredbi o kolektivnoj odbrani, NATO bi trebalo da štiti sve članice, u čuvenom članu 5. navodi se da je napad na jednu članicu isto što i napad na sve druge. Do sada je, istina, aktiviran samo jednom, 11. septembra 2001, kada su izvršeni teroristički napadi na Ameriku. Od tada se dogodilo štošta, a ratovi koji su usledili, uključujući i sirijski doneli su neslaganja, sve veće razlike i sve manje poverenja unutar saveza. Makron ne misli da bi Evropska unija više mogla da se osloni na Vašington. To se, prema njegovim rečima sasvim jasno pokazalo upravo u Siriji, gde je Amerika samostalno donosila odluke, ne pitajući druge članice. Tako su NATO trupe povučene sa severa zemlje bez ikakvih konsultacija, što je otvorilo novi prostor za raspored zaraćenih snaga koji je odgovarao Vašingtonu. „Ne postoji koordinacija između SAD i saveznika u NATO u donošenju strateških odluka” , rekao je Makron, a na pitanje da li veruje u zajedničku odbranu, odgovorio je prosto : „Ja ne znam”. Ali nema konsenzusa ni među evropskim članicama. Iz Nemačke je na Makronove reči stigla reakcija u kojoj se navodi da su njegove reči grube. „Ne mislim tako o saradnji u okviru NATO-a“, rekla je Angela Merkel, opominjući da je to „kamen temeljac naše bezbednosti”. Savez je, smatra ona, neophodan iako bi EU trebalo da preuzme svoju sudbinu u svoje ruke. Francuska ideja ne nailazi na podršku u istočnoevropskim zemljama, posebno baltičkim, koje žele da ostanu u zoni odbrane NATO, koji im, kako osećaju, garantuje bezbednost. Pozivajući se uvek na svoja posleratna iskustva sa Moskvom, Vašington im je u toj poziciji najpouzdaniji. Ne žele da zavise od evropskih saveznika, ne misle da je Brisel mesto gde mogu da nađu ono što im nudi NATO, niti da je Makron dovoljno snažan da umiri još uvek goruće frustracije ruskom snagom. Pogled iz Pariza nešto je drugačiji. Makron je za Ekonomist govorio o evropskom suverenitetu i strategijama da se on očuva. U trenutku kada evropska pozicija postaje sve nesigurnija, francusko poverenje u NATO je sve manje i zato se traže rešenja koja bi obezbedila EU u slučaju da se pokaže da su sumnje bile opravdane. „Evropa mora da se probudi“, poručio je francuski predsednik. U tom buđenju može donekle da računa na Nemačku, Belgiju, Španiju, Portugaliju, Holandiju, Dansku i Estoniju, koje su podržale predlog za formiranje vojske za brze intervencije. Ali stvaranje vojske kakvu predlaže nešto je komplikovanije. Francuska ostaje uporna u nameri da se zaštiti. Makron je izjavio da američki predsednik „ne deli našu ideju o evropskom projektu“ i da uprkos svom trudu koji je uložio da sa njim održi dobre odnose, ti odnosi toliko su poremećeni da će biti veoma teško ponovo ih uspostaviti, bez obzira na to ko će da bude pobednik na predstojećim izborima. Za koju nedelju na obeležavanju godišnjice NATO lideri će se opet sresti. Biće to prilika da se podseti šta je sve ovaj savez doneo svojim članicama za sedam decenija, ali i šta se dogodilo sa nekadašnjom idejom savezništva.