Trnovit put do katarze

Godina je 1972. i Areta Frenklin je na vrhuncu slave. Sa 20 albuma iza sebe i osvojenim Gremijima, vlasnica moćnog glasa odlučuje da se vrati svojim korenima - muzici crkve kojoj pripada. Odabravši neke od najlepših gospel numera i prilagodivši ih svom muzičkom stilu, vokalnoj tehnici i tada aktuelnim trendovima, Areta Frenklin svojoj ideji priključuje crkveni hor velečasnog DŽejmsa Klivlenda i, tokom dva januarska dana u crkvi NJu templ mišionari baptist, snima album na čijem će vrhuncu biti pesma koja se na srpski prevodi kao Prekrasna milost, dok je u originalu poznata i voljena kao – Amazing Grace. NJena jedanaestominutna verzija bila je i ostala vrhunac te dvodnevne transcendentalne ceremonije, tokom koje je čuveni album bio snimljen. No, to nije bilo sve. Moćni holivudski studio Vorner bros odobrava Sidniju Polaku, reditelju osobene filmske poetike – tada u fokusu zahvaljujući uspehu filma I konje ubijaju, zar ne? za koji osvaja prvu nominaciju za Oskara - da tokom ta dva dana snimi dokumentarac o nastanku tog ambicioznog albuma kraljice soula. Ali taj film, naslovljen baš kao i album, ugledao je svetlost dana tek prošle godine, zahvaljujući producentu i velikom muzičkom entuzijasti Alanu Eliotu. Šta se zapravo dogodilo? U ekskluzivnom i kratkom razgovoru za NIN, Eliot otkriva da je zapravo čitav zastoj sedamdesetih nastao najpre iz tehničkih razloga. Film je sniman na 16 mm traci, sa nekoliko kamera, ali tokom snimanja nisu korišćene filmske klape! Jednostavno govoreći, filmska tehnologija tog doba bila je takva da je to onemogućilo okončanje filma u postprodukciji: „Sidni Polak i njegova ekipa nisu mogli da sinhronizuju filmsku sliku i zvuk“, kaže Alan Eliot. „Te 1972. godine to je značilo da je bilo nemoguće završiti film! Da su mogli da sinhronizuju i finalizuju film, on bi bio prikazan tada. Iz današnje perspektive, to izgleda kao ne toliko zahtevan proces, zahvaljujući tehnologiji koja je uznapredovala. Ali sedamdesetih godina, sinhronizacija filma i zvuka bila je izuzetno osetljiv proces, koji je zahtevao neverovatnu preciznost.“ Da li je Sidni Polak zaboravio da koristi klapu na snimanju - što je gotovo neverovatno s obzirom na njegovo dotadašnje iskustvo u radu na filmovima - ili jednostavno nije hteo da prekida i ometa proces nastanka muzičkog albuma Arete Frenklin, ostalo je pod velom tajne no, kada je i tehnika uznapredovala dovoljno da se film kompletira, tu nije bio kraj problemima oko njegove realizacije. Kako je ostavio za sobom sate i sate filmske trake i snimljenog zvuka, Sidni Polak 2007. godine, već oboleo od kancera, daje odobrenje da Vorner proda taj materijal muzičkom producentu Alanu Eliotu, koji istog trenutka angažuje novu ekipu kako bi, uz pomoć sada digitalne tehnologije, kompletirali film. I kada je konačno bio završen 2011. godine, usledio je novi problem. Areta Frenklin je smatrala da film ne treba da bude prikazan kada već nije u vreme njegovog nastanka, te pokreće tužbu protiv Eliota zbog korišćenja materijala bez njenog odobrenja. Tako je uspela da spreči već zakazanu premijeru filma na filmskog festivalu u Torontu te godine. Tek nakon njene smrti, 2018. godine, Eliot prikazuje film njenoj porodici, i njena nećaka Sabrina Ovens doživljava, kako kažu, emocionalnu katarzu gledajući ga, te ustupa Eliotu sva dalja prava na ovo, po svemu specifično ostvarenje. Konačno, film Amazing Grace započinje festivalsku turneju na festivalu u NJujorku, da bi nakon Berlinala i drugih svetskih festivala stigao i do Slobodne zone prošle nedelje, koju je svečano i otvorio. I publika u Kombank dvorani te večeri osetila je taj religiozni trans kroz koji su prošli prisutni u crkvi te zime 1972. Ali za Alana Eliota svako prikazivanje filma je događaj za sebe, s obzirom na njegovu istrajnost da to delo ipak mora da živi: „Izuzetno volim taj album, tako da sam se najpre zakleo sebi da će film izgledati kao njegovo najprirodnije proširenje“, kaže Eliot. „Način na koji smo strukturirali film izveden je iz strukture brodvejskog mjuzikla. Imamo dva čina, sa velikim muzičkim numerama na kraju prvog i drugog dela. Tu su i pesme I Wish, sa kojom počinje film kada hor ulazi u crkvu, i pesma 11 o’clock s kojom se završava. Upravo je dramaturška konstrukcija brodvejskih predstava omogućila da film mnogo više deluje kao „šou“ nego kao dokumentarac, jer omogućuje gledaocu da bude uvučen u emocije i da oseća kao da je zapravo u tom trenutku u prostoru u kome se radnja nekada dešavala.“ Ali to je samo jedan od razloga zbog kojih je Eliot insistirao na filmu. No o kraljici soula nije želeo da govori mnogo, ali je siguran da su ovaj film, baš kao i taj album, kruna njenih postignuća. „Želeli smo da napravimo dokumentarac koji ne liči ni na jedan drugi. Kada imate pevača koji izvodi predstavu uživo i u potpunosti, to vam pruža drugačije iskustvo od onih na koje smo navikli gledajući dokumentarce“, kaže nam Eliot. „Bilo je stoga izuzetno važno da se ta muzika proizvede na nekoliko različitih nivoa. Srećom imali smo DŽimija Daglasa koji je miksovao album tada kada je bio veoma mlad, a koji danas radi za DŽej Zija, DŽastina Timberlejka i druge – što je bilo izuzetno značajno, jer on ima kontinuitet od 1972. do danas. Verujući u to da je muzika dovoljna, nisam želeo da radim intervjue zarad nekih „pojašnjenja“. I zaista, nakon svega, siguran sam da će publika da sluša, gleda i da se prepusti Areti, velečasnom Klivlendu, horu, grupi, i konačno - samoj muzici! Ono što je u biti ovog filma jeste zajedništvo u crkvi, u ritualu i njegovoj transcendenciji. U veri, ljubavi, harmoniji i zabavi, koji se sjedinjuju na jedinstven način“, kaže nam Eliot. Ali i pored toga, njegova želja je bila da i sećanje na velikog Sidnija Polaka „uskrsne“ ovim ostvarenjem. „Baš sam pre neko veče ponovo gledao Tutsi... Sidnijev rad na tom filmu ali i više od toga - ono što je ostavio i kao glumac i kao režiser - za mene su istinska monumentalna dela.“