Zovem samo Pink i Prvu

Intervju sa Suzanom Vasiljević, presedan je za čitaoce NIN-a. Posle nekoliko godina jedan predstavnik vlasti odazvao se našem pozivu, nakon Vladana Vukosavljevića, Slavice Đukić Dejanović i Branka Ružića, jedinih ministara u sedmogodišnjoj vlasti koalicije SNS-SPS koji su govorili za NIN. Ana Brnabić to nije učinila nikada, a predsednik Srbije je govorio dva puta, poslednji pre pet godina. Zato je prvo pitanje za medijsku savetnicu predsednika, nekadašnju novinarku i dugogodišnju saradnicu za medije u drugim institucijama i ministarstvima, da li je to, po njenom mišljenju, normalan odnos prema najstarijem nedeljniku u zemlji? „Ne mogu da govorim u ime ministara, ali ja sam se vašem pozivu odazvala odmah. Svako ima pravo da odluči gde i za koga želi da govori. Pretpostavljam da političari razmišljaju i o tome kojoj publici se obraćaju. Nisam političarka i meni je u redu da govorim za svakoga. Kada je postao potpredsednik Vlade, Vučić je svoj prvi veliki intervju, 2012, dao za NIN. Drugi, pre pet godina. Ali u nekom trenutku, on je, pretpostavljam, prestao da posmatra NIN kao objektivne novine. Na pitanja novinara NIN-a on odgovara i u smislu dnevnih događaja nikad nije bilo problema, ali odluka o tome da li će dati intervju je njegova, razloge ne znam“, odgovara Suzana Vasiljević, s kojom smo razgovarali u njenom kabinetu u Predsedništvu Srbije. Ako smo stalno u nemogućnosti da dobijemo drugu stranu, naravno da ćemo delovati nedovoljno objektivno. To je problem iz koga se ne izlazi... ...bez pomoći druge strane. Razumem. Političari razmišljaju o tiražnim medijima i o gledanim televizijama zato što oni šalju političku poruku glasačima. On je samo jednom bio na Studiju B, ali zbog toga građani ne percipiraju Studio B kao opozicioni. Hoću da kažem da je možda tiraž jedan od razloga. Ali vi onda potvrđujete da mediji koji nisu provladini - oni koje ste i sami izlistali kao one koji za sebe tvrde da su nezavisni - postoje, ali sa zanemarljivim uticajem. A da su najuticajniji - zapravo režimski. Ne potvrđujem tu tezu. Svoju platformu političari ponekad biraju tako da se obraćaju svojim biračima. Ja ne mogu da kažem da je Informer bolji od NIN-a zato što ima više čitalaca. Samo kažem - šaljete poruku ljudima koji to čitaju. Da li je vaše glasačko telo među čitaocima NIN-a ili Informera, o tome političari odlučuju u skladu sa porukom koju žele da pošalju svojim glasačima. Ja mogu i da savetujem, ali odluka je na njemu. Kako savetujete - da se predsednik obraća svojim biračima ili svim građanima? Savetujem ga kao čoveka koji se obraća svim građanima. Nikada nisam bila član nijedne stranke. Činjenica da me je izabrao za svog najbližeg savetnika i saradnika već vam govori da pokušava da čuje sve strane. Nema problema da odgovara na pitanja na dnevnim konferencijama za štampu, bilo kome. On i ne daje intervjue toliko često. Koliko puta je dao Informeru, najčitanijim dnevnim novinama? Kako odlučujete ko će dobiti mikrofon na konferencijama? Tako što se novinari sami prijavljuju pre konferencije devojkama koje drže mikrofon, a one meni pokazuju ko se prijavio ili novinari sami podignu ruku. Redosledom prijavljivanja? Da. Naravno, uvek idem od važnijih. RTS je jedan od prioriteta. Gledamo da to budu mediji sa nacionalnom frekvencijom, pa ako oni nemaju pitanja, onda idemo na druge. Ili ako neko unapred najavi da ima važno pitanje, damo i njima prednost. Imaju pravo na potpitanja, samo što ih mi molimo da ne drže mikrofon, jer nije fer da postavljate 20 pitanja na konferenciji. Često dobijem komentare da je neko drugi postavio dva pitanja. Ko sam ja da kažem ko valja, a ko ne valja. Moje je da pružim mogućnost svakome da postavi pitanje na kulturan i pristojan način. Ništa drugo nisam tražila od novinara. A na N1 se podigla kampanja posle mog gostovanja na Pinku, iz koga su, profesionalno pod znacima navoda, izvukli nekoliko rečenica. Nije tema bila da li je gospodin Sovilj postavio pitanje, on ga nije postavio, on je gurnuo predsedniku telefon u lice. Ne postoji problem da postavite koje god hoćete pitanje, samo poštujte instituciju predsednika, bez obzira na to koju političku opciju podržavate. Šta znači da to više nećete dozvoliti? Da se novinari više neće toliko približavati predsedniku, da se pitanja neće postavljati u neposrednoj komunikaciji...? Da se ne približavaju na toj razdaljini. Ukoliko je konferencija za novinare, zna se ko se gde nalazi, ukoliko su dnevni događaji, molim samo da imamo distancu kakvu imaju drugi predsednici, čije obezbeđenje ne dozvoljava novinarima fizički kontakt sa predsednikom. Da li je Vučić pristao na to? Dogovor je da će tako biti ili ćemo se rastati. Ili ćemo imati kulturnu i normalnu komunikaciju ili nećemo sarađivati. Ja ne želim da budem odgovorna za bilo kakav incident koji može da nastupi. Da li će on prestati da oslovljava novinare imenom, nadimcima, majstorima? Nadam se da ćemo obostrano promeniti način komunikacije. Da li vi mislite da je predsednik doprineo takvoj atmosferi? Nije, jer nikada nikoga nije lično uvredio. Majstore, možda nije primereno, ali nije uvreda... Ali jeste ološ, što se odnosilo na novinare RTS, kod slučaja Prlainović. Ne treba da pretpostavljamo šta je tada mislio. Da li je davao karakteristike o medijima da su ovakvi ili onakvi, jeste. Da li je to bilo primereno? Možda i nije sa njegove funkcije. Ali on nikada nije lično uvredio novinara, niti ga izbacio sa konferencije, niti je zabranio da mu postavlja pitanja. A znamo za primere iz prošlosti, bila sam i u toj vladi, kad je Boris Tadić bio predsednik. Novinari su se fizički udaljavali sa konferencija. Tad nisu smeli da se bune, jer bi dobili otkaz, a svako ko jeste, završio je sa svojom radnom knjižicom. Vučić je često predmet vrlo agresivnih i neutemeljenih napada nekih takozvanih nezavisnih novinara na Tviteru. Jedna od koleginica predsednika naziva ološem, pederom, stokom. Ali, Tviter nije medij. Zašto se na konferencijama za novinare ponekad stiče utisak da se predsednik raspravlja sa Tviterom? Ne raspavlja se, nego je Tviter postao Tanjug. Glavni portal sa koga novinari prikupljaju informacije. Opozicioni političari i oni iz vladajuće garniture tako šalju poruke javnosti. Hiljadu puta sam rekla da se na to ne odgovara, ali predsednik kaže da želi da odgovori na svako pitanje. Ako novinar citira Tviter kao svoj glavni izvor i na konferenciji to formuliše kao pitanje, nema prostora da se to ignoriše. Posle gostovanja na Pinku su mi kolege rekle da me razvlače na Tviteru, a ja to nisam pogledala. Bolje bi mi bilo da svako jutro pozovem Đilasa i pitam šta misli o meni, jer to je tačno to. Ali razumem i predsednika, a razumem i novinare. Rekli ste da vam je žao što niste pustili krnju informaciju - pretučen je Lešnjak - da biste time pokazali da bi reakcija bila učitavanje optužbi na račun vlasti. Da li to inače radite? Nikad. Znam da će se sada misliti da to nije tačno, ali ja ne radim ništa na Tviteru. Svoj nalog otvorim jednom u šest meseci, kad imam neku lepu vest ili neki inetrvju za strane medije i to podelim. Imam osam ljudi u kancelariji, koji rade Instagram, Fejsbuk i Tviter nalog predsednik.rs i koji na dnevnom nivou pišu saopštenja i organizuju događaje. Ja nemam vremena da se bavim Tviterom. Ali mi je žao što, u toj situaciji, nisam testirala tu takozvanu demokratsku zajednicu na Tviteru da vidimo kako bi išla percepcija Lešnjaka u tom slučaju. Mi smo za to čuli iz medija. Čitaoci će teško poverovati da to niste znali pre medija. Jer se Vučić pojavljuje kao čovek koji odlučuje o svemu, koji se stavlja u tu ulogu… Ja ne znam baš da li sam sebe stavlja ili ga drugi stavljaju... ..Neka je i polovično, u toj je ulozi... On na poziv dolazi i govori. Ne kaže - doći ću da rešim problem, jer ste vi nesposobni. Mnogo putuje po Srbiji i s građanima razgovara o njihovim problemima. Za razliku od drugih političara koji, kad dođu na vlast, prestaju da komuniciraju s narodom, on je čovek kome nije teško da, kao u subotu, 16 sati bude na terenu. Opozicija to ne razume, pa kaže: samo nam dajte medije i mi ćemo pobediti. Nećete, ljudi, nećete. Ja sam radila i sa Dačićem i sa Koštunicom, znam sve ministre od 2004. i niko nema ovu energiju i ovu želju da nešto uradi. Kad imate čoveka koga ne mrzi da uđe u kuću svakog seljaka koji ga pozove, da sedne i sa svakim popriča kao drug, ne kao predsednik, ne birokratski. NJemu na Instagram pišu kad imaju problem i ne znaju kome da se obrate. Onda mi prosledimo zahtev resornim ministarstvima, uz molbu da nam pomognu da se građaninu odgovori. Dobijem nerazumljiv odgovor na 14 strana – tačke i članovi zakona, samo nabrojani. I onda vas ne čudi zašto ljudi od njega traže pomoć. Radi li kancelarija za prijem građana? Stižu zahtevi, ali građani ne dolaze u Predsedništvo. On je rekao da će to jednog dana vratiti, dok se teški problemi, poput kosovskog, srede. Savetujete li ga da ne daje obećanja koja ne može da ispuni? Problem je što nije uvek sve do tebe. On govori sa svoje tačke gledišta. Ja sam spreman, država je spremna, imamo novca, može da se počne i to bih voleo da bude, a onda nastanu problemi. Ne postoji namera da se obmane javnost, nego samo prevelika želja. Kažete - ko sam ja da ocenjujem ko valja. Televiziju N1 otvoreno kritikujete... ...Ne kritikujem uopšte. Kritikovala sam ponašanje jednog novinara. Kako ne, ako kažete da su neprofesionalni, pristrasni. Da li, međutim, smatrate da televizija Pink radi profesionalno? Predsednik Vučić je bio gost N1 na inauguraciji Kolinde Grabar Kitarović. U Sarajevu je bio gost sa Bakirom Izetbegovićem. Znate da ona ne bi radila u Srbiji da država nije dala garancije. Prvi razgovor su ljudi iz Junajted grupe, tačnije Brent Sadler, imali sa Vučićem. Bili smo na usluzi televiziji N1, a ja je tretiram identično kao što tretiram RTS, Pink i bilo koju drugu televiziju. Zašto se Vučić bavio time da obezbedi jednoj televiziji dozvolu? Bavila se država, ne on. Zašto se takvim sastancima daje prednost stranim medijima, i to mahom državnim, nad domaćim? Sa N1 i Juronjuzom se dogovara državni vrh, ali u boljoj poziciji su i Al DŽazira, Sputnjik, Dojče vele, Bi-Bi-Si, Slobodna Evropa... Ne daje se prednost, nego je prosto zakonski okvir drugačiji. Sa Sputnjikom, Al DŽazirom i Bi-Bi-Sijem na srpskom se nikad nismo sreli. Junajted grupa je ovde dolazila kao investitor, a N1 nije bila jedina tema. Sada smo u problemu, jer imamo televiziju koja ne podleže domaćim propisima. Trebalo je da oni te probleme kasnije reše sami. Ali ti sad šta god da uradiš, to će biti napad na televiziju. Zašto vi zazirete od jednake primene zakona na sve? Zato što smo onda optuženi u javnosti za napad na medijske slobode. Evo sad imate da Juronjuz dolazi i rekli su, ovde na sastanku, da hoće da rade pod uslovom da im država obezbedi sve što može. Rekli smo, izvolite. Moj problem sa N1 je taj da vi sve vreme tvrdite da ste nezavisni, a na 24-časovnom programu se izvlači sve što može da se izvuče loše protiv ove vlasti. N1 je produkt strane investicije, a kad gledate vesti svaka investicija je kritikovana. NJima vest nije da se otvara Ikea, nego da su došli neki ljudi da tapšu otvaranju. Evo najnovije tromesečno istraživanje BIRODI-ja, čiji monitoring pokazuje vreme koje je opozicija dobila na svim televizijama sa nacionalnom frekvencijom i N1. Dve trećine tog vremena je na Pinku. To nisu bili neutralni, nego negativni konteksti. Možemo li sad, ipak, dobiti neku ocenu rada Pinka? Amerika ima Si-En-En i Foks, Srbija ima Pink i N1. Oni su za mene dve strane medalje, ali Pink priznaje da je pristrasan, da imaju svog favorita i nisu nikada rekli da su nezavisni. Oni su privatna televizija i njihovo je pravo, kao i N1. Privatna koja koristi javno dobro i ima obavezu da bude nepristrasna u informativnom programu. U kom zakonu to piše? U njihovom elaboratu REM-u, na osnovu koga su dobili frekvenciju, u Zakonu o elektronskim medijima, u Kodeksu novinara... Dobro, ali ja nisam ta koja treba da odlučuje po tom pitanju. Tu je REM. A Pink nije rodio Vučić. Kao ni Informer. Postojali su i u vreme onih koji sad drame i vrište. Da li mislite da i ovaj kabinet doprinosi polarizaciji, stanju za koje sami kažete da je jezivo, što se pokazalo kroz neukusne tvitove povodom predsednikovog zdravstvenog stanja? Osuđujem satanizaciju i korišćenje privatnih podataka u cilju satanizacije bilo koga, ne samo novinara. Ali ko sam ja? Ja ne mogu nikome to da zabranim. Mogu samo da molim svoje bivše kolege i političare da to ne rade. Hoće li Vreme prestati da stavlja na naslovnu stranu predsednikovog sina? Hoće li neko reagovati zbog toga? Neće. Da li su svi reagovali kad je na jednoj naslovnoj bio sin Dragana Bjelogrlića? Jesu. I predsednik bi mogao da se žali Savetu za štampu... Govorim o reakcijama naše demokratske javnosti. Imamo jednu stranu kojoj je sve dozvoljeno - da fizički ugrožava i vređa predsednika, a onda on kaže jedno „majstore“ i od toga nastane da on vređa novinara. Čekajte, ljudi, ponašajte se kao novinari i imaćete takav odgovor sa druge strane. Kad kažete da Dragan J. Vučićević treba da odgovara za uzbunjivanje javnosti u slučaju „državnog udara“, dodajete: ali onda nemojte da se bunite što će da odgovara i Draža Petrović za uvrede. Zašto da ne odgovara svako ko treba da odgovara? To nije moj posao. Vučić se sa Ćulibrkom prepucava oko nekih brojki, ali to je pravo obojice. Međutim, mi imamo situaciju da u četvrtak izađemo na neki događaj i da su prva novinarska pitanja da se prokomentariše nešto što je napisano u nedeljnicima. Nismo mi, nego su novinari diktirali teme. Ako odbije da odgovori, imaćemo protest svih medijskih udruženja. Da li zaustavljate štampu? Nikada. A šta znače drugarski pozivi urednicima s molbom da se ne emituje informacija od interesa za javnost? Jugoslava Ćosića sam pozvala s molbom da ne emituje jeziv snimak prebijanja Andreja Vučića da to ne bi videle njegova majka i ćerka. Jugoslav i ja se godinama znamo, do tada smo se čuli skoro svaki dan. Pitala sam da li imaju snimak, potvrdio je, a onda da li može da ga ne emituje. On kaže: Suzana, bila si novinar, ti znaš da je ovo vrhunska ekskluziva. Kažem - znam, ali ako mogu da te zamolim da ga odložite na dva sata da sklonimo porodicu. On je rekao - u redu. Da li je to, ipak, primeren razgovor? Mislim da jeste - jer da me je Jugoslav zamolio da pozovem drugi medij zbog njegove porodice, ja bih to isto uradila. I bude li me iko ikada molio, opet ću to uraditi. I drugi ljudi imaju porodice, ali nemaju moć da zaustavljaju emitovanja. Nije baš uobičajeno da se druge porodice pojavljuju u takvim snimcima. Moje drugarske molbe do sada su bile tipa - da li bi mogao danas da ubaciš susret predsednika sa ambasadorom Kine, jer nam je Kina važna. A koga to zovete? Kad mi je važno, na primer, Prvu televiziju ili Pink. Na tome se završava. Evo, ja to priznajem. Ako je to vrhunski zločin, kriva sam. Koja je vaša uloga u UO Košarkaškog saveza i Nadzornom odboru Er Srbije i da li za to dobijate neku apanažu? Ne, ne dobijam. Kad je započela saradnja UAE sa Vladom Srbije, određena sam kao osoba koja će se ispred tima premijera baviti medijskom kampanjom saradnje između Etihada i Jata. Pozvana sam da budem deo NO kao osoba koja je, zajedno sa kolegom iz Etihada, izvela celu medijsku strategiju, a i dalje je u funkciji medijske promocije. U KSS su me pozvali Predrag Danilović i Dejan Tomašević. Imali su problema sa dobijanjem sredstava za odlazak na SP u košarci. Kontaktirali su sa mnom da zakažu sastanak sa predsednikom, a nakon razgovora s njim i ministrom Udovičićem novac im je obezbeđen. Isto tako i za osiguranje Bogdana Bogdanovića, a potom me je Tomašević pozvao da budem deo Saveza. Rekla sam da o košarci ne znam ništa, a on da me ne zove da igram nego da pratim tokove novca, pre svega iz države koja je najveći davalac i da vidimo kako njihovu ulogu na SP možemo da iskoristimo za promocije zemlje. Predsednik mi je kazao da je to u redu, ali da se, u slučaju da je funkcija plaćena, a nije, odreknem novca u ime Saveza. Ne mešam se u kadrovsku politiku ni u druga pitanja. Zašto kažete da je afera Krušik nameštena? I da se vi za to spremate, ali kako? Vidite da se nismo spremili. Citirala sam jednog opozicionog lidera iz razgovora sa našim zajedničkim prijateljem, koji je rekao: ja nemam šta da izgubim, znam da ne mogu Vučića da pobedim, ali mogu da ga izludim. To nije trač već istina! Dakle, izlaziće sa aferama, pokušavaće da isprovocira situaciju, kao što je učinjeno sa onim dokumentom, u petak uveče u 10 sati. Objavljen je delovodni broj, jer tad nema mogućnosti da se proveri šta je iza toga. A u celom dokumentu piše da je Ukrajinca na razgovor doveo Petar Crnogorac, to jest da država nema ništa s tim. Znači, oni znaju šta je, ali objavljuju delić i prave haos. I sve vreme se izlazi sa poluinformacijama, izaziva haos na Tviteru, očekuje reakcija predsednika, ma gde se on nalazio, kao što je u petak važnim povodom bio u Novom Sadu, ali novinari su samo to pitali. On ne organizuje konferencije da bi pričao protiv Đilasa, već odgovara na novinarsko pitanje. Dok izgovarate da se prema kriminalu uvek moramo ophoditi isto, u emisiji Hit tvit sedite pored Lazara Lešnjaka, koji je priznao krivično delo i nastupa kao politički analitičar? NJega je Pink pozvao kao učesnika u nekoj radnji koja je predmet razgovora. Ja nisam birala goste, ali nismo mi tu bili ravnopravni sagovornici. Čuvena je priča kako ste o prvoj verziji Briselskog sporazuma glasali u krugu delegacije. U njoj je bila stolica u UN i nije bilo ZSO, a vi ste bili za usvajanje, jer ste kod Koštunice videli kako se Zapad obračunava sa onim ko odbije da podlegne pritisku. Da li biste i sada glasali isto? To, naravno, nije bilo pravo glasanje, nego konsultacija. To je bilo maltretiranje predstavnika države Srbije, kojoj se ne računa ništa dobro što uradi ako nema rešenja za Kosovo. To je bio 16. sat da nismo spavali, jeli smo neke buđave sendviče koje su nam dali, bilo je samo da završimo. Prihvati šta god, da idemo kući. Srećom je Vučić tada bio hrabriji od nas. Kako ste svoje ideološke stavove uskladili sa Vučićevim? Nije bilo potrebe za tim. Kad me je pitao da radim za njega, bila sam iznenađena. Dva meseca smo razgovarali, mislila sam da to ne može na dobro da izađe. Pitao je za moje uslove. To su bili ljudi koji su bili sa mnom u MUP-u, pa u Srbijašumama, snimatelj, nova oprema. I prihvatio je. Tad sam mu rekla da ne može da me zove da klimam glavom i govorim mu da je najbolji i najlepši. Ja to ne mogu, starija sam od njega, ne mogu sa 50 godina da menjam svoje stavove, da ulazim u stranke. Ne mogu da podržavam, recimo, nacionalističke stavove. Smatrao je da ću zbog razlike u stavovima da budem korektivni faktor u kabinetu. Uvek iskreno kažem šta je dobro, a šta loše. Znam da se stranka nije slagala sa mojim imenovanjem i da i sad nisu najsrećniji. Što se ideologije tiče, ja nisam imala šta da menjam. On je želeo zemlju u Evropi, strane investicije ovde. Da li se, kao savetnica najmoćnijeg čoveka u zemlji, osećate odgovornom za to što su incidenti u medijima postali tema, što mediji ispadaju glavni razlog za institucionalnu krizu..? Ne osećam se odgovornom, drago mi je što možemo o tome da razgovaramo. Žao mi je što te teme nisu stavljene na sto pre, što to niko nije potezao do pre nekoliko meseci. Ako je stvarno bilo tako, zašto to niko nije rekao pre četiri godine. Gde su bili Dragan Đilas i Boško Obradović da nam to kažu? Ili novinarska udruženja? To je postalo tema u trenutku kada je trebalo postići politički cilj. Neverovatno je, u tome, licemerno što se i o nasilju nad novinarima ne govori u svim slučjevima. Da vi dignete dramu oko letaka koji su ubačeni u dvorište N1, što je država osudila i sa čim nema veze, a pritom ne kažete reč što svake subote maltretiraju te jadne ljude na RTS. U tom smislu svi treba da budu isti, a gledaoci i čitaoci neka sude o kvalitetu. Gde je upad s testerama u izveštaju Evropske komisije? Nema ga.