Moć indoktrinacije

Izborni uslovi u Srbiji ne mogu da se izmene onako kako se to zasad pokušava, pogotovo ne u kratkom vremenu koje za taj delikatni posao stoji na raspolaganju. Najozbiljniji defekt našeg političkog sistema ispoljen je u činjenici da politika dominira gotovo svim oblastima društvenog života - a to je pogubna posledica poslovičnog i naglašeno hroničnog izostanka strukturnih reformi – te onaj ko se domogne vlasti zadobija kontrolu nad zabrinjavajuće velikim brojem radnih mesta i drugih uslova za materijalni opstanak pojedinaca i porodica. Tehnolozi politike našli su načina da putem kontrole nad radnim mestima i novim zapošljavanjem uspostave i kontrolu nad biračima i njihovim glasovima. Stranku koja uspostavi takvu kontrolu nad biračima niko na izborima ne može pobediti. O izbornoj konkurenciji koja bi makar izdaleka bila ravnopravna ne može biti reči. Druga moćna poluga kontrole jeste monopol nad medijima. Direktorijum na vlasti lako nalazi način da biračko telo izloži ubitačnim bujicama smišljeno probranih i promišljeno uobličenih „informacija“, pa veliki deo biračkog tela biva impregniran „jednom jedinom, apsolutno tačnom i neporecivom istinom“. Glasačko telo biva tako onesposobljeno za racionalnu evaluaciju izbornih opcija i za trezvenu procenu ključnih alternativa. Celo društvo biva tako blokirano jednom nesavladivom zamkom u kojoj veliki deo birača biva programiran diktatom nad elementarnim uslovima opstanka, zaposlenjem i dohotkom, a drugi biva indoktriniran tvrdom verom da je postojeća vlast daleko najbolja. Moć indoktrinacije ne sagledava se u punom opsegu: nije loše podsetiti da je u jednom tako obrazovanom i naučno uznapredovalom društvu kakvo je bilo nemačko, nakon Hitlerove pogibije nekih 100.000 Nemaca izvršilo samoubistvo. Zbog neupitne posvemašnje političke dominacije nad velikim delom privrede, a još i više nad drugim oblastima, politički direktorijum koji se nađe na vlasti ima moć da marginalizuje i faktički uništi opoziciju. Tom iskušenju nije na našim prostorima odolevala nijedna vlast, ali su se razne garniture upadljivo razlikovale u pogledu mere u kojoj su išle na uništavanje opozicije. Neke od tih garnitura u ovom pogledu nisu pokazivale nikakvu meru. Tako se dogodilo da nam je opozicija bezmalo uništena. Uništavanje opozicije za našu je zemlju ogromna šteta, čin koji bi mogao da se okvalifikuje kao jedan oblik političkog zločina, Jer, Srbiji treba ne samo efikasna vlast nego i vitalna i jaka opozicija. Bez zdrave opozicije uveliko smo uplovili u jednopartijski sistem, a sa takvim poretkom ova zemlja ne može da se nada izglednoj političkoj budućnosti. A bez dobre politike nema povoljnog razvitka ni u jednoj drugoj oblasti društvenog života. To važi i za privredu: sve bitne odrednice njenog funkcionisanja i razvoja nalaze se daleko izvan same nje same. Približno ravnopravni uslovi za političku konkurenciju - a to je suština i srž demokratskog poretka - mogu da budu uspostavljeni samo ako se ukine monopol aktuelne vlasti nad velikim delom privrede i društva kao celine. A to iziskuje korenite reforme svekolikog institucionalnog poretka. Bez tih reformi normalna politička konkurencija ostaće i dalje nemoguća, društvo će ostati zakovano u svom jednopartijskom formatu, sve grane vlasti ostaće stopljene u nedodirljiv monolit, a javnost će ostati bez mogućnosti da vlast delotvorno kritikuje i celishodno kontroliše. Aktuelni pregovori o unapređivanju izbornih uslova apsolutno ništa ne mogu promeniti u dubokim strukturnim karakteristikama sveukupnog sistema koje iz najdubljih strukturnih slojeva opredeljuju drastično nejednak položaj aktera u izbornom nadmetanju. Nije valjda da iko očekuje da će oni, makar i uz posredovanje EU, doneti ovoj zemlji dugo očekivane i nebrojeno puta obećavane, ali nikako zaokružene i predvidivo neisporučivane strukturne reforme. S obzirom na dubinsku opredeljenost političkih procesa strukturnim svojstvima sveukupnog institucionalnog ustrojstva, i na rezistentost tih svojstava na promene, sledi zaključak u duhu poznate izreke Zlu se nadaj, dobra biti neće.