Kako me varao ministrov otac

NJegomir Kilibarda tvrdi da je na prevaru ostao bez svog hotela Šumadija. Kupio ga je, kaže, za oko 2,8 miliona evra, a na licitaciji je prodat za svega 280.000 evra. Za ovakav epilog smatrao je odgovornim oca ministra policije Branka Stefanovića, koga je naveo kao jednog od ljudi koji su „učestvovali u prevari“. Nakon što je za Birn izneo optužbe, usledila je tužba Branka Stefanovića, a održano je i prvo ročište. U intervjuu za NIN NJegomir Kilibarda kaže da ga je otac ministra policije tužio za „povredu ugleda i duševnu bol“ i da traži milion dinara. „Kaže da sam izneo neistinite tvrdnje u vezi sa demoliranjem hotela Šumadija. Kaže da nije bio zainteresovan za kupovinu hotela i da nije vlasnik restorana Maksim u kome smo se sretali, da nije istina da je u rancu nosio 300.000 evra, jer kako se navodi u tužbi on je ’skroman čovek i živi časno’. Na pripremnom ročištu sud je dao rok da se prvostepeno suđenje završi za 18 meseci, u osam ročišta, a mi smo dali predloge dokaza. Branko Stefanović se nije pojavio na ovom ročištu, ali mora da dođe na početak suđenja 27. januara 2020, koje će biti održano u Drugom osnovnom sudu u Beogradu.“ Vratimo se na početak, kako je sve počelo, kada ste i kako kupili hotel Šumadija? Ja sam u toku svog radnog veka izgradio najviše hotela u bivšoj Jugoslaviji. Bio sam generalni direktor Mladost turista 25 godina. Privatizaciju sam završio tako što je radnicima pripalo 98 odsto i onda sam, negde krajem decembra 2004, pod veoma teškim uslovima, kupio hotel Šumadija na licitaciji. Kolika je bila cena? Početna cena je bila 90 miliona dinara, a platio sam ga 220.000.000 dinara, na šest godišnjih rata. To je bilo oko 2,8 miliona evra. Odakle vam novac da platite? Imao sam akcije Mladost turista i hotela M, koje sam prodao. Dao sam 600.000 evra za prvu ratu. Za drugu ratu sam podigao kredit zalažući svu svoju imovinu. Sve ostale rate su plaćene iz dobiti hotela Šumadija. Hotel je bio u izuzetnom lošem stanju. Preko tri miliona evra sam uložio. Samo je ostao betonski skelet, sve ostalo je promenjeno. Pa kreveti su bili iz 1970. godine. Kako ste platili renoviranje? Uzeo sam kredit od oko 3,3 miliona evra i imao sam dve godine grejs perioda jer sam menjao banke. Pokrio sam tim kreditom raniji dug Šumadije od 400.000 evra. Nijednog radnika nisam otpustio i napravio sam jedan od najboljih hotela u Beogradu. Sa statusa prenoćišta postao je hotel sa četiri zvezdice. Zbog sve većeg broja gostiju još 2010. se javila potreba da se radi nadogradnja hotela, sa novim sobama, kongresnom salom i garažama. Ali tada su iskočili novi problemi. Nije se znalo čija je parcela na koju bi se hotel proširio, ali se na kraju ispostavilo da je hotelska. Uspeo sam da izdejstvujem podelu parcele gde bi se izgradile garaže. Urađen je projekat, i bila mi je potrebna investicija. Ko su bili investitori koji su se javljali, šta su nudili? Javljali su se investitori koji su bili zainteresovani da finansiraju dogradnju, ali od toga na kraju nije bilo ništa. A onda se javio advokat Dejan Čogurić koji je rekao da je zainteresovan za ulaganje od milion evra preko svoje firme. I prebacio je samo 200.000 evra. Zbog čega je nastao spor oko tih para? To je bio predmet spora između nas. Dobio je početkom 2018. pravosnažnu presudu da naplati tih 200.000. sa kamatom, ukupno 300.000 evra. Međutim, ja taj novac više nisam imao. Hteo sam da prodam hotel da to ne bi radio javni izvršitelj na licitaciji. Kako niste imali tih 300.000 i pored akcija koje ste prodali i novca koji vam je uplatio Čogurić? Dva kredita sam uzeo, plaćali smo garancije banci i kamate, a nismo priveli investiciju nameni. Morao sam da vratim te novce Fondu za razvoj i Ministarstvu za turizam i izgubio sam na kursnim razlikama. A šta ste uradili sa 200.000 evra? Platio sam depozit banci. Pokušavali ste da prodate hotel. Kažete da su vam se javljali posrednici. Ko su oni bili? Došao je jedan Kinez marta 2018, sa kojim sam ugovorio cenu od 5,3 miliona evra. Sastavili smo i ugovor, ali se on više nije javljao. Mislim da je neko izvršio pritisak na njega da odustane. Sada vidim da je neko bio zaintersovan da kupi hotel za malo novca. Početkom oktobra 2018. došao je drugi zainteresovani, Slavko Vukajlov, doveo ga je Miroslav Crnogorac. Crnogorac mi je rekao da iza Vukajlova za kupovinu hotela stoji otac ministra policije. Međutim, tada Branko Stefanović izlazi na naslovnoj strani NIN-a, i Crnogorac mi javlja da se cela stvar odlaže. Do januara 2019, niko se nije javljao. U međuvremenu sam pokušavao i dalje da prodam hotel, ali nije išlo. Kada su vam se opet javili? Vukajlov me zvao i videli smo se krajem januara 2019, baš u danu kada sam završio brakorazvodnu podelu imovine sa bivšom suprugom kojoj je pripala polovina hotela. Ugovorio mi je sastanak sa Brankom Stefanović istog dana. Kako je izgledao taj sastanak sa ocem ministra policije? Našli smo se sami u restoranu Maksim 1 i to je bio nastavak razgovora od oktobra sa posrednicima. Ostavio je utisak da je zainteresovan za kupovinu hotela. Pričao je da ga interesuje ugostiteljstvo i gradnja, a ja sam govorio o problemima sa hotelom i šta je predviđeno biznis planom za njegovo proširenje. Rekao sam mu da ću mu doneti taj plan. Dogovorili smo se da se sastanemo 31. januara na istom mestu. Čuli smo se taj dan i ostalo je zabeleženo na listingu poziva mog operatera da sam ja njega zvao. Zvao sam ga da potvrdim da se vidimo. Šta je bilo na drugom sastanku? Doneo sam mu ceo biznis plan. Morate da razumete da mi je činjenica da se radi o ocu ministra policije ulivala poverenje. I nisam obraćao mnogo pažnje na to što nije bio mnogo iskren. Ja sam bio i više nego što je trebalo. Govorio sam mu o javnoj licitaciji i mom dugu koji je sa kamatama narastao na oko 300.000 evra. Dogovorili smo se da se ponovo vidimo 4. februara u istom restoranu, za istim stolom. U međuvremenu čuli smo se nekoliko puta. Videli ste se i treći put? Po dogovoru, došao sam tačno u 14 časova. Branko Stefanović me je pozvao minut kasnije i rekao da će kasniti. Došao je posle sat vremena sa rancem o ramenu koji je spustio pored sebe. Rekao je da se tu nalazi 300.000 evra koje će mi dati da vratim dug, a ja da mu potpišem ugovor o kreditu za tu pozajmicu i ugovor o zalozi udela u vlasništvu hotela. Za sto prilaze Đorđe Avramović i advokat LJubiša Valjarević. Dali su mi vizitkarte, koje sam sačuvao. Branko je tada rekao da ugovori neće glasiti na njegovo ime već na Avramovićevo, te da će on i poneti torbu sa evrima, a posle uplate novca ja ću mu potpisati ugovore. Branko je pitao Avramovića, ako moj dug bude veći od 300.000 evra, da li će imati da doda, a on je odgovorio da hoće. Avramović je pitao Branka šta ćemo sa 48 sati, a Branko mu je odgovorio: „Pusti to sada.“ Onda sam ja pitao šta je 48 sati, a Branko mi je rekao: „Ma ništa.“ Ostao sam sam sa Brankom i insistirao da mi isplate hotel i da ja izađem iz posla, a on mi je odgovorio: „Penzionisaćemo te.“ Sutradan sam shvatio, kada mi je advokat Valjarević poslao ugovore, da su mi dali rok od 48 sati da vratim tu pozajmicu. U suprotnom stupa na snagu ugovor o zalozi i hotel je njihov. To je bila prevara. Šta ste onda uradili? Valjarević mi se javio da su u dilemi da li da mi daju 48 ili 72 sata da vratim pozajmicu, a ja mu kažem: „Idite vi na aukciju i kupite hotel.“ Mislio sam da sam tako s njima završio. Međutim, sutradan me zove Đorđe Avramović na čije ime je trebalo da glasi ugovor i na čijoj vizitkarti piše da je direktor Jugoelektra. Našli smo se i pitao me je koliko vredi hotel. Odgovaram da je procena banke da vredi šest miliona evra, ali da ću ga prodati za četiri od kojih će se sa polovinom isplatiti kredit, a meni da ostanu dva miliona. Rekao je da misli da je to u redu. Javio se sutradan i rekao da ima zeleno svetlo da mi da milion evra. Kažem - kako milion, obećao si juče dva, daj barem milion i po. Na kraju sam ipak pristao na milion. Dogovorili smo se da se nađemo u hotelu Šumadija. NJegov dolazak su snimile kamere hotela u 15.29 , 7. februara 2018. Sa njim je bio još jedan čovek koji se nije predstavio i pitao me da li imam nešto protiv da mi deo isplate u kešu. Pitao je Avramovića da li može da obezbedi 500.000 evra i on je potvrdio. Oni su otišli, nisu se potom javili, a sutra je počela licitacija za hotel. I šta je bilo na licitaciji? Bilo je devet prijavljenih na licitaciji, ali je samo jedan licitirao - B&B grupa i oni su potvrdili početnu cenu od 280.000, koja je bila ispod svake stvarne vrednosti hotela. To nije bilo dovoljno čak ni da pokrije dug. Zbog te licitacije pokrenuli smo sporove koji do danas nisu gotovi. Na aukciji sam shvatio da sam u režiranom filmu i da su svi igrači postavljeni tako da ja budem prevaren. Čitava igra je krenula još od rušenja prodaje hotela Kinezu. Onda su me zavlačili Branko Stefanović i njegovi saradnici da ne pozajmim negde 300.000 evra, vratim dug i nekom drugom prodam hotel. Kada je preuzet hotel? Nisu preuzeli hotel jer je postojao sudski spor oko procene vrednosti hotela, postupka licitacije i zato što je prodat udeo moje bivše supruge od 50 odsto koji nije bio na prodaju. Međutim, dva puta su pokušavali da uđu u hotel. Prvi put 14. februara, kada su oni zvali policiju koja im je tražila nalog, ali ga nisu imali. Sledećeg dana ponovo su pokušali i ponovo su zvali policiju, koja im je poručila: „Ako nas još jednom zovete, uhapsićemo vas.“ Istog dana uveče oko 15 do 20 ljudi sa maskama i kapuljačama izlupali su dupla sataklena vrata i upali u hotel. Ko su bili maskirani ljudi? Nezvanično sam čuo da su maskirani ljudi bili policajci. Došli su sa njima i uniformisani policajci sa Čukarice. Dolazi ubrzo Miroslav Bilanović, predstavnik B&B grupe, sa svojim obezbeđenjem. Ponašao se agresivno. NJegovi ljudi su ga smirivali. Bile su prisutne moja sadašnja i bivša supruga i moja ćerka. Pokupili smo se posle nekog vremena i otišli. Posle nekoliko dana, 25. februara, pozvao me je Nebojša Radović, koga nisam poznavao, i ponudio mi pomoć oko hotela. Sastali smo se se u restoranu Ser Žil na Banjici. Pridružio nam se čovek koji se predstavio samo kao Aleksandar, tada nisam znao da je u pitanju Aleksandar Papić. Kaže mi: „Čika Branko nije ništa kriv, ja sam s njim razgovarao. Nema nikakve veze oko prodaje hotela i upada u hotel.“ Ispričao sam im šta se dešavalo i pokazao ugovore koje su mi nudili i vizitkarte koje su mi davali. Rekao sam im i da sam se obratio novinarima. Bila je tu i moja sadašnja supruga. Sutradan me zove Radović i opet se s njim i Papićem sastajemo moja supruga i ja. Papić kaže: „Ja imam zadatak da spasem mog šefa Nebojšu Stefanovića, jer on o ovome ništa nije znao. NJega optužuju za Savamalu, ako se za ovo dozna on mora da podnese ostavku. Zato vas ja molim da stvari vratimo u prvobitno stanje.“ Naveo je da će mi dati 300.000 evra da otkupim akcije hotela Šumadija i još 200.000 evra za štetu, a isplatiće mi i kredit koji je mogao da se otkupi za manje od milion evra. Papić mi je rekao da je moja dobra volja ako ću da mu dam 25 odsto učešća u hotelu. Odgovorio sam da prenoći, ali na njegovo insistiranje postigli smo dogovor i pružili ruke. Ali dogovor nije ostvaren? Nije, i dalje su me zavlačili. Čuli smo se telefonom i obavestio sam ga da je zvala inspektorka Biljana Jovanović da dam izjavu povodom upada u hotel. Ona me je ponovo zvala posle mog razgovora sa Papićem i kaže da je sve otkazano. Nikada više nije zvala. Video sam se sa Papićem 26. februara i nudio mi je 100.000 evra kao sigurnost da će biti ono što smo se dogovorili. Nisam uzeo. Tada me je obavestio i da je on stopirao davanje moje izjave kod inspektorke Jovanović. Papić me zove 1. marta i nudi mi da mi po vozaču pošalje 20.000 evra. Taj razgovor imam snimljen na mobilnom telefonu. To sam odbio i dogovaramo se da se vidimo uveče. Sreli smo se u lokalu 1.0 u Jove Ilića, za koji je on rekao da je njegov. Ubeđivao me je da je cela stvar završena. Zvao me i sutradan da me ubeđuje da nemam šta da brinem. Papić, moja supruga i ja smo se sreli poslednji put 3. marta u restoranu Ser Žil. Rekao je: „Obezbedio sam 300.000 da otkupite sto odsto udela i da se vratite u hotel.“ Naveo je da novac za štetu i kredit nema sada i da su u pitanju njegove pare. Još je rekao: „Poslaćemo vam poruku kakvo pismo treba da napišete B&B grupi za otkup udela“, i to je poslao kasnije. Takođe je rekao: „Napisaćemo vam kakvu izjavu da date u policiji, da bi se slučaj zatvorio“, ali to nije uradio. Shvatio sam da nema ništa i rekao sam mu: „Rasplakaćeš ti mene, pa ću ti još ja pozajmiti pare.“ Završili smo tako razgovor. Poslao mi je pismo za B&B grupu i zvao desetak puta. Zvao me je i Nebojša Radović. Te večeri pored moje kuće stalno su prolazili neki ljudi, a na kolima se stalno palio alarm. Bila je to kritična noć. Sutra sam pozvao Nebojšu Radovića. Razgovor sam snimio. Kažem mu šta se dešavalo, da nema ništa od onoga što mi je Papić obećao i da je jedini razlog sastanka sa njim da ja štitim ministra Stefanovića. Našao sam se s njim, on insistira da uzmem 300.000 evra i da se vratim u hotel i nudio je još 50.000 za štetu. Odgovorio sam: „Ne dolazi u obzir.“ Posle toga više nisam razgovarao ni s njim ni sa Papićem. Branko Stefanović je izajavio: „Bio sam glup jer sam hteo da pomognem.“ Šta ste vi bili? On nije hteo da mi pomogne već da me prevari. Ispao sam naivan jer sam verovao da tako ne može da se ponaša otac jednog ministra.