Lečenje robijom

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić „ne plaši se nikog iz opozicije“, niti izbora, ne boji se ni „da ide na Kosovo“, ni kritika Zapada što šuruje sa Kinom i Rusijom, on ne strepi „ni od samog straha“.., ali ga veoma straši jedna obična građanka Bogatića. I to bolesna. Stoga je 49-godišnju Aleksandru Janković Aranitović „lično strpao u pritvor“, kako tvrdi njen advokat Aleksandar Olenik, i to zbog uvrede koju je predsedniku uputila preko Tvitera. NJene je, istina, morbidne psovke koje su potkačile i njegovu decu, proglasio pretnjom po sopstvenu bezbednost. I zato je Aleksandra „jedini politički zatvorenik“ u Centralnom zatvoru u Beogradu, kako njen četvoromesečni pritvor tumači Olenik. Iako je slučaj mogao da se reši odmah po Aleksandrinom priznanju, a posebno s obzirom na praksu da su za ugrožavanje života Ilije Vučevića, počinioci teškog krivičnog dela iz mržnje uslovno osuđeni za svega 12 sati, ova žena čami u ćeliji, da bi bila primer ostalim tviterašima. Jer, strahovlada je oblik rukovođenja državom kojim se Vučić ističe, dok su društvene mreže – jedine slobodne teritorije. Aleksandrino političko stradanje počelo je 24. jula ove godine. „Tek se vratila iz Beča, gde je bila u poseti rodbini, i gde se ozledila“, objašnjava njena majka Vinka Janković. Zbog povrede su je zbrinuli lekari bečke Hitne pomoći, ali i psihijatri sanirali maničnu fazu bipolarnog poremećaja, od čega Aleksandra decenijama boluje. I otpustili je iz bolnice, smatrajući da hospitalizacija nije potrebna, te da će je smiriti terapija medikamentima. Baš kao što su je, i ranije, tretirali njeni lekari u Šapcu. Po povratku u Srbiju, pokušala je da naplati osiguranje za medicinske pretrage izvršene u Beču, ali bez uspeha, iako je polisu uplatila. Kivna na sistem, naletela je na Vučićev samohvalospev na Tviteru: „Ovo je jako važan dan za nas, za Srbiju, Smederevo, za radnike koji ovde rade, jer su Kinezi ovom novom investicijom potvrdili da žele da ostanu ovde, da ulažu i veruju u uspeh Železare“. I tada je impulsivno reagovala „ružnim psovkama, nažalost svojstvenim dobrom delu Srbije“, kako primećuje Olenik. Da bi ubrzo bila uhapšena. „Aleksandru su pozvali u policiju da kao građanka da izjavu. Kako je odmah priznala šta je uradila, postala je osumnjičena, kada je po zakonu policija bila dužna da joj saopšti promenu statusa i da joj kaže da ima pravo na advokata“, Olenik objašnjava prvu zloupotrebu pravosuđa. Priznajući krivicu, Aleksandra je insistirala na činjenici da su u pitanju bile uvrede, a ne pretnja za bezbednost predsednika Srbije, za šta su je zapravo teretili. I zbog čega su mere njegove zaštite podignute „na najviši nivo“, po predlogu Vojnobezbednosne agencije. „Ona nije pozivala na demonstracije, niti da se ljudi organizuju, uzmu oružje i napadnu ga, niti je imala 500 vojnika, niti avione...“, Olenik tumači apsurd optužnice. „Aleksandra je mogla da povredi samo sujetu predsednika, što je i učinila, a to se ne prašta“, on dodaje. Za počinjeno delo, koga „zapravo nema“, zamenik javnog tužioca Dragan Danilović predložio je kaznu od pet godina zatvora, što je maksimum za delo ugrožavanje sigurnosti. Da ima reda i zakona, da bi joj uopšte bilo suđeno, trebalo je da lično Vučić podnese krivičnu tužbu, kako naglašava Olenik. Ali, to je, naravno, ispod časti predsednika i mogućnosti da kontroliše pravosuđe. Uz navedeno, na osnovu veštačenja psihijatara iz CZ-a, Danilović insistira na lečenju zatvorenog tipa, ili narodski rečeno – u ludnici. Time se potire dijagnoza bečkih stručnjaka, kao i šabačke psihijatrije, ali se i ponovo manipuliše zakonima. Jer, ukoliko je Aleksandra delo, pa čak i ono za koje je terete, počinila „bitno smanjene uračunljivosti“, kako se navodi u optužnici, „može joj se odrediti mera lečenja, otvorenog ili zatvorenog tipa, ali to najčešće isključuje kaznu zatvora“, kako tvrdi Slobodan Simić, psihijatar i sudski veštak. Osim ako je neko toliko „opasan“ kao Aleksandra. Zato je Viši sud u Beogradu i odbio nedavni zahtev Olenika za ukidanje pritvora, obrazloživši odluku „dostupnošću računara i interneta, što omogućava da se ponovi krivično delo kojoj se optuženoj stavlja na teret“. Isto je glasio i zahtev tužioca na prvom pretresu, kada je Aleksandri mera pritvora prvi put produžena, iako se izvinila deci predsednika (ali ne i njemu) i uveravala sud da počinjeno nikad ne bi ponovila. Žalbom će se predmet podići na nivo Apelacionog suda u Beogradu, čije će se sudije možda prisetiti mogućnosti kućnog pritvora uz zabranu pristupanja internetu i računarima, što je inače uobičajena praksa. I što je taj isti Viši sud primenio u slučaju uzbunjivača Aleksandra Obradovića, kako navodi Olenik. Na drugom ročištu 13. novembra, optužena se u sudnici pojavila vidno uznemirena. „Inače se ne žali na zatvorske uslove, i tokom poseta, njena tenzija popusti“, kaže majka nezakonito optužene i pritvorene. NJoj zapravo najteže pada „to odugovlačenje, ama bez ikakve potrebe“. „Ali, može im se, kod njih je i nož i pogača“, Vinka narodski opisuje „torturu koju nije ni slutila da će doživeti“. Aleksandra se ne plaši pravde, naglašava Olenik, ali pravda bi značila da za uvrede na društvenoj mreži plati novčanu kaznu. Međutim, pretnja lišavanjem slobode, i to u zatvorskoj psihijatrijskoj ustanovi, zaista je zabrinjava, dok se sam Olenik boji da će se „ponoviti scenario od pre dve godine, kada je jedan tviteraš, osuđen po sličnom osnovu, naprasno umro u zatvorskoj bolnici“. Pozitivnom raspletu suđenja mogao bi da doprinese nezavisni veštak kojeg je angažovao Olenik, a čije će se mišljenje uporediti sa stavom kolege koji se izjasnio o potrebi lečenja Aleksandre zatvorenog tipa. „To su uvek jedni te isti ljudi, koji po pravilu podržavaju optužnice“, tvrdi Olenik za veštake koje sud po pravilu poziva. Osim zbog straha da bi ponovo mogla tvitovanjem ugroziti život predsednika, Aleksandra je iza rešetaka i zbog prethodne krivične odgovornosti, zbog nasilja u porodici. Naime, „kad prekine sa terapijom, Aleksandra pada u depresiju“, kako kaže majka Vinka koja se jednom takvom prilikom požalila njenom doktoru. A on joj preporučio da je prijavi policiji, kako bi njena ćerka bila prinuđena na lečenje. Zbog verbalne agresije, Aleksandra je kažnjena na uslovnu kaznu zatvora od tri meseca, pa se i ta činjenica sada zloupotrebljava, kako ističe Olenik. On se uzda u podršku javnosti, kad je u pitanju konačna presuda Aleksandri, a ona mora biti „oslobađajuća, ili, u najgorem slučaju, uslovna, iako dela iz optužnice nije ni bilo“. Jer, ne postoji zakon koji bi nekog teretio samo zato što je javno rekao – Vučiću, ne bojim te se. Što je upravo učinila ova hrabra žena, makar i u stanju „bitno smanjene uračunljivosti“. Zbog čega je treba lečiti na pravi način, a ne lišavati je prava i slobode. Koliko je domaća pravda selektivna, pokazuje i nedavni slučaj Miše Vacića, lidera Srpske desnice, koji je pozivao na linč gradonačelnika Šapca Nebojše Zelenovića, poručujući mu „da će ga podaviti u Drini“, povodom čega je Osnovno javno tužilaštvo tek pokrenulo predistražni postupak. I tražilo od šabačke policije da „utvrdi“ da li je to Zelenoviću Vacić stvarno pretio. Mlohavost sudstva pripisuje se Vacićevoj zaleđini – predsedniku Srbije. I obrnuto, u slučaju Janković Arnautović, kad efikasnost institucija podgreva njegova sujeta.