Tražili ste, gledajte

Veliki trud vlasti usmeren ka stalnom iritiranju i antagonizovanju intelektualne javnosti daje sjajne rezultate, najbolje u modernoj istoriji. Na javnoj sceni gotovo da nema nijednog intelektualca od ugleda i imena koji će jasno stati na stranu vlasti. Ali to je nepravda - uprkos razumljivom nezadovoljstvu većine intelektualaca, postoji deo javnosti koji bi morao biti zadovoljan politikom vlade. Reč je o ekonomskoj eliti čiji su ključni saveti, propagirani poslednjih dvadeset godina, zdušno prihvaćeni od strane vladajućih političkih struktura. Koalicija SNS-a i SPS-a je dolaskom na vlast napravila takav zaokret u vođenju ekonomske politike, da sam tu promenu, te 2012, ironično nazvao radikalnim zaokretom od 360 stepeni. Sve što su dotadašnje vlasti radile, aktuelna vlast je nastavila da radi jače, brže i bolje. Podsetimo se najvažnijih stavova koje su uticajni domaći ekonomisti, nevladine organizacije, strani savetnici i institucije promovisali (i promovišu) na javnoj sceni. Ključni stav je da su strane investicije najvažniji pokretač razvoja tranzicionih država. „Naučno“ objašnjenje polazi od toga da se investicije mogu finansirati samo iz štednje, jer svaki drugi način tobože vodi u hiperinflaciju. Kako je domaća štednja mala, potrebni su strani izvori finansiranja bilo u vidu inokredita, ili bolje, u vidu stranih direktnih investicija. Strane investicije će podići zaposlenost i produktivnost i time obezbediti dinamičan rast bruto domaćeg proizvoda (BDP). I ne samo to - doći će i do transfera tehnologije, unapređenja tehnološkog i upravljačkog znanja, i do svakakvih drugih čudesa. Iako glorifikovanje stranih investicija nema utemeljenje u iskustvu, ovaj narativ je bezrezervno prihvaćen i u Srbiji. Istina, tu i tamo pominjale su se i domaće investicije, ali samo usputno i tek reda radi. Zanemarivanje domaćih investicija i domaćih privrednika se „naučno“ pravdalo time da je u stvari nebitno da li su vlasnici preduzeća i resursa stranci ili domaći preduzetnici, nebitno je da li su banke ili trgovinski lanci u domaćim ili stranim rukama, nebitno je ko izvodi investicione radove - strana ili domaća preduzeća. Ili, kako je predsednik Srbije to radikalnije objasnio i jasno presudio - stranci sve znaju bolje. Na istoj doktrinarnoj liniji je i stav da država ne treba da bude vlasnik privrednih preduzeća i da ih zato sve treba privatizovati, uključujući tu i državne monopole. Poziv za privatizaciju državnih monopola je samo kodirana poruka da ih treba prodati strancima, budući da nema domaćih preduzetnika koji imaju novac za tako velike poduhvate. Kako bi strane investicije došle potrebno je unaprediti poslovni ambijent i popraviti poziciju Srbije na listi lakoće poslovanja (tzv. Duing biznis lista). Mesto na toj listi je sintetički pokazatelj kvaliteta poslovnog ambijenta. Do juče se tvrdilo i da strani kapital (simbol vrline) ne ide tamo gde je korupcija visoka, gde nema vladavine prava i da je to razlog što strane investicije nisu hrlile u Srbiju. U okviru iste „naučne“ matrice insistira se da je uravnoteženi budžet preduslov za ubrzani, održivi razvoj. Javna potrošnja zato mora biti što manja i veliki deo onoga što država radi treba dati efikasnom privatnom sektoru. Na liniji takve argumentacije je i forsiranje empirijski potpuno diskreditovanog modela javno-privatnog partnerstva. Rečju, država treba da bude što manja, treba da uređuje ambijent, ali ne treba da se meša u privredne tokove koje treba prepustiti slobodnom tržištu. U tom smislu, bilo kakav oblik državnog intervencionizma je nepotreban, i još gore, štetan. A kako država ne treba da se meša, domaći ekonomisti strogo vode računa da slučajno ne predlože kakve konkretne, upotrebljive razvojne mere koje bi vlasti mogle da koriste u vođenju ekonomske politike. Želeo to neko da prizna ili ne, aktuelna vlast se odlučno držala ključnih doktrinarnih saveta i sprovela ih u delo. Aleksandar Vučić je prvi premijer koji je jasno rekao da ekonomski put Srbije treba da vodi kroz tesna, neoliberalna vrata, te da je za Srbiju najbolje da sledi baltičke uzore. I bi tako. Baltičkim putem se krenulo krajem 2014. kada je vlada smanjila i penzije i plate u javnom sektoru, jer eto, takva politika je bila nužna i nije imala alternativu. Smanjivanje javne potrošnje ekonomisti su podržali sa velikim entuzijazmom, ne obazirući se na teške socijalne posledice koje to izaziva i koje traju i do danas. Tvrdilo se i da smanjivanje javne potrošnje ne samo da neće ugroziti privredni rast, već će dovesti do njegovog ubrzanja. Istovremeno, vlada je energično radila na dovođenju stranih preduzeća i uspela je da postane ne samo regionalni, već i globalni lider u privlačenju stranih investicija. Na listi lakoće poslovanja Srbija je sa 88. mesta 2012. skočila na 48. Srbija je danas na toj listi ispred svih svojih suseda i zaostaje samo za titanima ekonomskih reformi i simbolima ekonomskog uspeha - Severnom Makedonijom i samozvanom državom Kosovo. Učešće javnog duga u BDP-u je značajno smanjeno, zaposlenost je porasla, inflacija je drastično oborena, kamatne stope su pale, dinar je ojačao, otvoreni su novi auto-putevi. Gledano iz ugla prihvaćene doktrine i njenih ciljeva, Srbija je postigla značajne ekonomske uspehe. Ne iznenađuje da su ovim uspesima ushićeni svi relevantni međunarodni faktori - MMF, Svetska banka, EU institucije. Začudo, domaći ekonomisti ne aplaudiraju vladi i nastavljaju da gunđaju. Istina, kritika je pre svega okrenuta načinu na koji srpski zvaničnici promovišu svoje rezultate. Najčešće se kritikuju iskazi po kojima Srbija neprestano obara nekakve istorijske rekorde i prednjači u regionu, pa i u vasceloj Evropi. Predmet naročite poruge je i tvrdnja da Srbija ulazi u „zlatno doba“ i da upravo počinje da sustiže države koje su ispred nje. Kada je o faktografiji reč, kritika ekonomskih rezultata vezana je za činjenicu da je prosečan rast BDP-a u poslednjih sedam godina bio manji od dva procenta, da je to drugi najniži rast u širem regionu, a da obećanih 500 evra prosečne plate nikako da stigne. Ostali uspesi se relativizuju tvrdnjama - tačnim - da su se svetske kamatne stope stabilizovale na najnižem nivou u istoriji i da su zato troškovi servisiranja spoljnih i unutrašnjih dugova mnogo niži, da su pozitivni statistički pokazatelji ulepšani precenjenim kursom dinara, da je stopa nezaposlenosti smanjena jer građani masovno napuštaju Srbiju, itd. Druga linija kritike tiče se optužbi za korupciju, voluntarizam i nesposobnost vlasti da projekte završava u roku i po planiranoj ceni. Ostavimo po strani činjenicu da sve to nije počelo 2012. i pogledajmo efekte ovih poraznih fenomena iz malo bizarnijeg ugla. Paradoksalno jeste, ali i korupcija i nesposobnost, bar kratkoročno, pomažu povećanju BDP-a. Nekompetentnost, kada se isti poslovi rade po dva-tri puta i zato koštaju mnogo više, podiže BDP iako se radi o neproduktivnom trošenju. Korupcija, kada se cene projekata uvećavaju ugrađenim provizijama, podiže vrednost radova, a time i BDP. Cinik bi rekao da ovde nije reč o neznanju i lopovluku, već o ekonomskom patriotizmu i plemenitom pokušaju da se na najbrži način uveća BDP. Sledeći istu ironičnu liniju moglo bi se reći i da je vlast našla efikasan način da privatizuje državna preduzeća i tako ispuni još jedan važan zahtev domaćih ekonomista. Taj način počiva na čerupanju državnih preduzeća u korist podobnih, dobro povezanih partijskih biznismena. Metod jeste malo zaobilazan, ali funkcioniše. Kada se proces prvobitne akumulacije kapitala konačno završi, propala preduzeća će biti prodata u bescenje i privatna preduzeća će imati apsolutnu dominaciju na domaćem tržištu. Ne treba zaboraviti i da su prihodi od prostitucije i trgovine drogom komponenta srpskog (i ne samo srpskog) BDP-a. Otuda promovisanje seksualnih radnica na televizijama koje podržavaju vlast, kao i neobično blizak odnos vlasti i navijačkih grupa (za koje se sumnja da trguju drogom) treba razumeti kao rad u pravcu povećavanja BDP-a, a ne kao tragično društveno posrnuće. Ostavimo ironiju po strani i uđimo za trenutak u imaginarni političi svet. Zamislimo da se vlast, umesto neukusnih preterivanja, drži samo činjenica i da njima ne manipuliše. Zamislimo da medijski nastupi predsednika države nisu psihodrame, zamislimo da se kritičari uvažavaju i da se sa njima vodi civilizovani dijalog. Šta bi u tom slučaju ekonomisti mogli da prebace vlastima? Koji od ključnih saveta, na kojima počiva vladajuća ekonomska doktrina, vlasti nisu poslušale? Da li su prethodne vlasti vodile drugačiju i/ili bolju ekonomsku politiku? To nas dovodi do ključnog pitanja - ako strane investicije kuljaju u Srbiju, ako je budžet u ravnoteži, ako je sve veći deo privrede u privatnim rukama, zašto BDP anemično raste, zašto su plate među najnižim u Evropi i zašto je Srbija prikovana za evropsko dno? Postoje samo dva odgovora. Prvi, da je potrebno da prođe još neko vreme kako bi se efekti reformske politike videli u punom sjaju i kako bi se ukazala vrata na kojima piše: „Zlatno doba“. Ako je tako, vlast je u pravu i samo je malo poranila sa objavom radosnih vesti. Druga mogućnost je sumornija. Efekti se neće videti ni posle par godina, ekonomska struktura je kolonijalna i vodi ka vratima, doduše udaljenim, na kojima piše: „Klopka srednje razvijenosti“. Ali ako je tako, onda su saveti koje su uticajni ekonomisti davali vlastima bili promašeni, neutemeljeni i ideološki. Ako je tako, nije kriva samo vlast, već i oni koji decenijama promovišu pogrešnu ekonomsku politiku, pa se zato svaka kritika vlasti vraća kao bumerang. Verovatnoća da će ekonomisti priznati zablude (ako je samo o zabludama reč) je nikakva. Previše karijera je investirano u doktrinu, previše truda je uloženo kako bi se doktrina promovisala. Na zabludama će se zato istrajavati stalnim uvođenjem novih opravdanja kojima se tumači neuspeh doktrine. Npr. doktrina je ispravna, ali nije dosledno sprovedena, mere su parcijalne, arbitrarne i deformišu tržište, javna potrošnja i javni sektor su i dalje preveliki. Ekonomisti će se čak setiti i domaćih investicija i objasniti da one ne rastu jer je privredni ambijent loš. Ekonomska drama Srbije, njeno tužno mesto na dnu Evrope, siromaštvo, ogromna zaduženost, veliki rast nejednakosti, beznađe i ubrzana emigracija, posledica su kako nesrećnih istorijskih okolnosti, tako i loše izabranog razvojnog modela koji počiva na neoliberalnoj frazeologiji. Ako to juče nije bilo vidljivo i jasno, danas bi moralo biti. Hoće li se srpski ekonomisti suočiti sa ovom surovom činjenicom?