Hajde da legalizujemo korupciju!

Iako pominjem Marka Bastaća, nemam nameru da pišem o dnevnoj politici i aferama. Na prvi pogled „slučaj Bastać“ je drugorazredna afera koja će biti potpuno zaboravljena pre prvog snega. Sa tom razlikom što je u ovoj drugozrednoj aferi nehotično iznet dokaz za krivično delo koje ni vlast ni opozicija ne žele da bude procesuirano. Elem, afera je trebalo da bude Bastaćevo navodno vezivanje i šamaranje kuma. Zvuči benigno u zemlji toliko naviknutoj na nasilje, gde i ubadanje nožem ministar okarakteriše kao „tradicionalnu srpsku svađu među prijateljima“. I potencijal afere nije u nasilju, već u povodu za nasilje, a to je, po tvrdnjama Bastaćevog kuma, zadržavanje dela mita od investitora koji nelegalno grade. Nelegalna gradnja i mito su nam svakodnevica, i više nego nasilje, što je verovatno i razlog fokusa afere usmerenog na, manje nam prihvatljivo, nasilje. Iako uobičajeni - kao dilovanje deviza i prodaja goriva na ulici devedesetih - i nelegalna gradnja i mito su krivična dela. Uprkos tome, u prethodnih pedeset godina smo izgradili gotovo dva miliona nelegalnih objekata, bez razlike i nekažnjeno podmićujući sve funkcionere, od opštine do Republike, od Titovog do Vučićevog vremena. Stvorili smo koruptivan sistem koji svi prećutno prihvatamo kao normalan. Zato i ne čudi potreba kompletne korumpirane elite, i pozicione i opozicione, da slučaj korupcije povezan sa nelegalnom gradnjom bude zaboravljen. Istraživanjem povezanosti mita i nelegalne gradnje, pa makar za to bio optužen i jedan opozicioni političar, otvorila bi se Pandorina kutija sa nesagledivim posledicama po postojeće stanje stvari u Srbiji. Koruptivni sistem funkcioniše na veri hiljada činovnika i funkcionera da nikada neće biti kažnjeni za korupciju, kao što nisu kažnjeni ni oni pre njih. A i svakoj novoj vlasti je draži mir sa svima i novac u džepu nego opšti rat na sopstvenu štetu. Zbog toga nam se izbori svode na biranje manjeg zla, onih koji kraduckaju a ne kradu i onih koji šamaraju a ne pesniče. Vlast je funkcionisanje posto­jećeg koruptivnog sistema dovela do perfekcije i dobila tihe saveznike u najvećem delu ekonomske elite. Za investitore su jasna pravila igre najvažnija, pa makar ona uključivala i mito od deset evra po kvadratu za brzo dobijanje građevinske dozvole ili povećanje kapaciteta lokacije. Kada mito stvara veliku dodatnu vrednost, u vidu dodatnih kvadrata ili uštede vremena, a ne stvara nelojalnu konkurenciju jer je isti za sve, postaje čak i poželjna karakteristika sistema. Postojeći koruptivni sistem nikad nije bolje funkcionisao za prethodnih dvadeset godina, i teško da bolje od ovog može da funkcioniše. Samim tim došli smo do granica postojećeg sistema, i samo je pitanje ko i kada će nam „prodati“ novi sistem. Novi sistem treba da donese nova pravila igre, od početka da bude barem isto efikasan i da ne izaziva strah od posledica zbog dosadašnjih prestupa. Bolji je i nakaradan sistem koji funkcioniše od nefunkcionalnog sistema. Ne može biti sankcija za dosadašnju nelegalnu gradnju i mito, jer je broj prekršilaca toliki da ih nije moguće sankcionisati sve, a selektivna pravda bi se svela na politički revanšizam. Umesto lustracije i bavljenja prošlošću - amnestija i bavljenje budućnošću. Jasna pravila u opštem interesu koje dosledno sprovodimo od sada, umesto subjektivne svađe oko onog što smo radili ranije. U bilo kom drugom slučaju opšta subjektivnost će nam blokirati promene. Svi isključivo subjektivno gledamo istu, objektivno lošu utakmicu, gde jedni navijaju da njihov tim pobedi, drugi da protivnički tim izgubi, a svi zaboravljaju na interes da gledaju kvalitetniji meč. Da bi reforma uspela trebalo bi da krene od specifičnosti postojećeg sistema, da ih menja ciljano i planski. Korupcija je sveopšta, i jedino je primena radikalne prisile može iskoreniti u ovakvom sistemu. Kako ne živimo u 1945. to nije moguće, pa deo današnje korupcije koji pomaže funkcionisanju sistema moramo legalizovati. Naime, primer je da korupcija kod dobijanja dozvola - na koje inače imate pravo - od malih poklona na šalteru do mita funkcionerima, omogućuje i ubrzava proces. Suštinski je dobra, jer za relativno malo novca dobijete veću korist u uštedi vremena. Predlažem da je legalizujemo! Uvedimo dva načina dobijanja svih dozvola i saglasnosti – prioritetni i normalni. Kod prioritetnog rešavanja bi podnosioci plaćali dodatni novac samo ukoliko dozvolu dobiju u roku kraćem od zakonskog. Cena bi bila transparentno određena u zavisnosti od veličine ili vrednosti projekta, s tim što bi se ukupna nagrada regresivno povećavala – što veća vrednost to niži procenat, s tim što ukupan iznos nagrade regresivno raste. Nagrada bi se delila svim radnicima službe koja dozvolu izdaje i nadležnim funkcionerima, zavisno od plate ili koeficijenta, s tim što bi sa rastom plate ili koeficijenta i procenat nagrade progresivno rastao - raspon u nagradama bi bio mnogo veći nego raspon u platama. Administracija bi najviše uzimala do određenog iznosa, odnosno od malih projekata, a funkcioneri najviše nakon određenog iznosa, odnosno od velikih projekata. Ovim bi čitav javni sektor imao motiv da sve prioritetne predmete reši u roku kraćem od zakonskog, s tim što bi najvrednije projekte, gde je i nagrada najveća, uvek prve radili. Sa ovim bi svim zaposlenim u državnoj službi i funkcionerima u potpunosti uskladili lične i opšte interese, sa sistemom nagrađivanja kakav imaju i najuspešnije međunarodne firme. U tom slučaju bi svakog direktora u javnom sektoru ili funkcionera u administraciji direktno koštao nesposobni rođak koji nije u stanju da posao završi u zadatom roku i time i sebi i onom ko ga je zaposlio obezbedi bolju zaradu. Može se očekivati i da predmeti po normalnoj proceduri nikada ne budu ili vrlo sporo budu procesuirani - nešto kao dobijanje građevinskih dozvola bez korupcije danas. Svi ćemo plaćati prioritetno rešavanje svojih predmeta da bi se oni uopšte i rešili, suštinski, nastavićemo da plaćamo mito, samo ćemo ga legalizovati. Legalno primanje mita, to jest nagrada, za preduzetni i dobar rad bi izveo najveći deo administracije iz korupcije u kojoj je sada. Pošto je primanje mita - iako uobičajeno kod nas - kriminal, svi zaposleni koji su deo koruptivnog sistema su deo organizovane kriminalne grupe, pa jedni druge moraju da štite, glasaju po nalogu ili budu primorani da čine i prestupe koje inače ne bi. NJegovom legalizacijom bi se jasno istakao pravi kriminal, a to je nelegalna gradnja i plaćanje mita za stvari na koje nemate pravo. Javni sektor bi imao interes da se bori za legalnu gradnju, jer kolege koje ne sprečavaju nelegalnu gradnju njih „zakidaju“ za nagrade. Ovo bi značilo i mnogo manje prljavog novca i mnogo manje ljudi koji ne žive u skladu sa svojim primanjima, što bi ih učinilo vidljivijim i lakšim za otkrivanje. Sistem više ne bi bio koruptivan i prava borba protiv korupcije bi konačno mogla da počne. Opozicija bi trebalo da uvidi da sa sadašnjim pravilima igre nije moguće pobediti postojeću vlast, i morala bi da primora vlast da postojeći sistem promeni. Da stvori novi sistem u kojem administracija neće biti organizovana kriminalna grupa, oslobođena tereta konstantnog kršenja zakona koji može a i ne mora da se toleriše. Ponudite nam pravi srpski san, da možemo da živimo i radimo u Srbiji, a da ne moramo da kršimo zakon.