Nema novog Obame

S priličnom sigurnošću se može tvrditi da je za Devala Patrika čuo malo ko izvan Sjedinjenih Država, kao i to da ko je on ne zna ni ogromna većina njegovih sunarodnika. To samo po sebi nije problem; problem - za Patrika, ne za Ameriku i ostatak sveta - jeste to što će po svoj prilici tako i ostati. U svetu američke politike, Patrik ipak nije potpuni anonimus. Osam godina proveo je na mestu guvernera savezne države Masačusets, pre toga je služio u administraciji predsednika Bila Klintona, a blizak je i s bivšim predsednikom Barakom Obamom. Ali kada je - pošto je sredinom novembra obznanio nameru da se, s velikim zakašnjenjem, uključi u nadmetanje za izbor predsedničkog kandidata Demokratske stranke - prošle sedmice trebalo da, po pozivu jedne studentske organizacije, bude gost tribine na Morhaus koledžu u Atlanti, na događaj je došlo... dvoje ljudi. Patrik je uradio ono što je jedino mogao i otkazao nastup; no, zasad nema naznaka da će ga ovo otrežnjujuće iskustvo navesti da odustane od kandidature, iako bi najbolje bilo da to učini pre nego što je najveći deo Amerike i primetio da se uključio u trku. Kako god, izvan profesionalnih krugova poslovično slabo obaveštenim Amerikancima ne bi trebalo zameriti ako se (pod uslovom da ih to, pogotovo u ovoj fazi predizborne kampanje, uopšte zanima) ne snalaze baš najbolje u pokušaju da pohvataju ko sve učestvuje u nadmetanju za predsedničku nominaciju demokrata. Lista pretendenata je i dalje apsurdno dugačka i, umesto da se, na nešto manje od godinu dana do izbora, polako skraćuje, na njoj su se ovog meseca našla dodatna imena: nakon Patrika, prošlog vikenda je, posle dužeg premišljanja, kandidaturu objavio i Majkl Blumberg, bivši gradonačelnik NJujorka i osnivač medijske imperije koja nosi njegovo ime. I Patrik i Blumberg su, pritom, kao glavni razlog za ulazak u trku, ponudili isto obrazloženje: da među odranije poznatim kandidatima nema figure za koju bi se sa visokom verovatnoćom moglo reći da će narednog novembra pobediti aktuelnog predsednika Donalda Trampa, koji na republikanskoj strani nema izazivača - barem ne ozbiljnog - i kampanju za reizbor može neometano da vodi. Ali ako je postavljena dijagnoza tačna, a jeste, to ne znači da je i terapija koju novajlije u trci predlažu - u stilu „drugi kandidati nisu dovoljno dobri, ja sam taj koji će sigurno pobediti Trampa“ - ispravna. O Patrikovim izgledima rečito govori i navedena anegdota. Blumberga pak što se tiče, bilo bi, čak i za inače visoke američke standarde političkog cinizma, previše poverovati kako najbolje izglede da porazi 73-godišnjeg njujorškog tajkuna i aktera televizijskih rijaliti programa koji je u prošlosti podržavao demokrate ima 77-godišnji njujorški multimilijarder i medijski mogul koji je u prošlosti podržavao republikance. Kad smo već kod godina - i uz rizik da autor ovog teksta bude optužen za ono što se na engleskom zove „ejdžizam“, tj. stereotipan ili diskriminatorski odnos prema starijima: kako je došlo dotle da američki predsednički izbori počnu da liče na zasedanje Politbiroa KP SSSR? Troje vodećih pretendenata na predsedničku nominaciju demokrata - Berni Sanders, DŽozef Bajden i Elizabet Voren - imaju, redom, 78, 77, odnosno 70 godina; sada je tu još jedan senior, Blumberg; malo-malo, pa krenu glasine da bi i Hilari Klinton (73) - koja, izgleda, nije izvukla nikakve pouke iz debakla 2016. - mogla da se reaktivira. U vreme izbora svi će oni biti još za po godinu dana stariji; ne bi li im, rekao bi cinik, pametnije bilo da više vremena provode s unucima? Ovo se čini kao neprimereno zanovetanje, ali je daleko od toga. I površan uvid u komentare i analize prilika na demokratskom polu američke politike dovoljan je da se registruje tihi očaj u krugovima demokrata i njihovih pristalica zbog onog što smatraju fatalnim slabostima praktično svakog od pretendenata na nominaciju. Sanders, Bajden i Vorenova su u očima mnogih prestari; Bajden je, iako i dalje važi za favorita, pride i potrošen političar, sklon gafovima i često nesuvisao u javnim nastupima. Pit Butidžidž (37), gradonačelnik Saut Benda u Indijani, koji se zahvaljujući dopadljivim iako ispraznim, navežbanim nastupima zasad dobro drži u anketama, premlad je i neiskusan, a nema ni nikakvu podršku među afroameričkim biračima, koji bi dogodine mogli da imaju ključnu ulogu u tome ko će dobiti izbore. Osim što su u godinama, Sandersu i Vorenovoj se zamera i to što su, za američka shvatanja, otišli isuviše ulevo (na stranu sad to što je Sandersovo višedecenijsko levičarenje autentično, dok se Vorenova, koliko god se radikalnim činila neka njena aktuelna zalaganja, u dobroj meri pretvara): rezonuje se da zbog toga mnogi birači, od kojih većina gravitira političkom centru, zbog toga ne bi bili spremni da glasaju za nekog od njih dvoje u slučaju da izbore nominaciju, i da bi tako Trampu pobeda bila servirana na poslužavniku. I tako redom, do kraja spiska kandidata... Bojazan da bi navodno ideološko zastranjivanje moglo da odbije birače i Trampu obezbedi još četiri godine u Ovalnom kabinetu među demokratama je tolika da se ovog meseca oglasio i sam Obama, čiji je autoritet u stranci u međuvremenu oslabio u većoj meri nego što bi se možda očekivalo (bilo je televizijskih debata u kojima su kandidati maltene više vremena trošili na distanciranje od njega nego na napade na Trampa). On je pretendente upozorio da se klone politike koja „nije utemeljena na realnosti“, jer većina birača „ne misli da treba potpuno da rasturimo sistem da bismo ga ponovo sastavili“ i prosto „ne želi lude stvari“. Upozorenje nije bilo upućeno nikom poimence, ali je bilo sasvim jasno da je namenjeno pre svega Sandersu i Vorenovoj; i ma koliko imalo osnova - jasna većina Amerikanaca ne želi Trampov ostanak na vlasti, ali to ne znači da su spremni da glasaju za bilo koga ko se nađe na suprotnoj strani - s razočaranjem je primljeno u progresivnim krugovima u SAD, jer je bivši predsednik, nekad doživljavan kao vesnik velikih promena, iznova demonstrirao da je zapravo oduvek bio političar srednje struje koji ne veruje u to da je postojeći sistem istinski moguće promeniti. Ironija, naravno, leži u činjenici da je ono što demokratama vapijuće nedostaje upravo ličnost poput Obame: neko bi mogao da probudi entuzijazam, pokrene široku biračku bazu, pošalje jasnu poruku i tako motiviše ljude da naredne jeseni u velikom broju izađu na glasanje, jer je to jedini način da se Tramp najuri s vlasti (budući da, zbog odnosa snaga u Senatu, gornjem domu američkog Kongresa, nema nikakvih izgleda da tekuća procedura impičmenta bude okončana izglasavanjem njegove smene). Ali demokrate takvog kandidata za ovu izbornu trku nemaju - kao što nemaju ni jasnu ideju vodilju oko koje bi u sve diverzifikovanijoj, kompleksnijoj Americi okupili većinu. „Demokrate još rovare u potrazi za nekom porukom; biti protiv Trampa prosto nije dovoljno“, kaže DŽon Zogbi, jedan od vodećih američkih istraživača javnog mnjenja. Zbog svega ovoga već neko vreme se čini sasvim realnim da, ma koliko besprizoran, nekompetentan i korumpiran bio - i ma koliko to bilo očigledno i mnogima u republikanskim redovima - Tramp iduće godine glatko pobedi, prosto zato što su njegovi birači motivisaniji i što su dobro raspoređeni u nekim od saveznih država koje tradicionalno imaju presudni uticaj na ishod glasanja na nacionalnom nivou. Bio bi to istinski tragičan epilog po Ameriku i svet - ali epilog na koji se treba blagovremeno pripremati.