Identitet otpora

Šira javnost je za njega čula i upamtila njegov rad kada je 2015. godine predstavljao Srbiju na 56. likovnom bijenalu u Veneciji. NJegovo delo Ujedinjene mrtve nacije izazvalo je veliku pažnju, iako je već godinama pre toga Ivan Grubanov (43) bio veoma uvažen likovni umetnik na savremenoj umetničkoj sceni. Ovih dana, u salonu Savremene galerije u Zrenjaninu, tačnije do 5. decembra, traje njegova izložba pod nazivom Zli slikar. Mletački spisi potvrđuju da su Grubanovi u 15. veku bili naseljeni u Skadru. Neposredno pre seobe Srba pod Čarnojevićima oni su se preselili u Grocku, da bi potom prešli Dunav i ostali u Pančevu, sa malim izletima po drugom banatskim krajevima. Sagovornik NIN-a je rođen u Beogradu, ali je živeo u Pančevu, gde je završio gimnaziju u kojoj je stekao široko i kvalitetno znanje na svakom planu. Tako je upisao Elektrotehnički fakultet i Likovnu akademiju, jer je mogao da bira i jer je položio oba prijemna. Bio je sjajan fizičar i matematičar, ali bio je i talentovan slikar. I, trebalo je odlučiti, sam ili na nagovor roditelja: „Ja sam od malih nogu bio toliko bandoglav da su roditelji digli ruke i niko nije pokušavao da utiče na mene u bilo kom smislu. Završio sam prvu godinu elektrotehnike, i shvatio da mi je ipak zanimljivije da ostanem na Likovnoj akademiji. Od osnovne škole ja sam crtao i slikao, to je bila moja intimna sfera u kojoj sam se osećao dobro i gde sam mogao da istražujem bez ikakvih uslovljavanja. Javnost je saznala za vas još dok ste bili student? Brzo sam počeo da izlažem, osim crteža i slika zanimala me je i video- umetnost, pravio sam i filmove, pa je sve to nekako relativno brzo došlo do pažnje javnosti. Ipak, to nije bilo vreme u kome se blagonaklono gledalo da studenta koji pokazuje sve to što radi. Smatralo se da najpre treba završiti školu, sve naučiti pa onda pokazati to što si naučio. Ja sam bio u tom pogledu malo atipičan i to kao da nije prijalo mom neposrednom okruženju. Vaših pet godina studija bilo je obeleženo velikim političkim događajima u Srbiji? Bilo je to pet godina velikog diskontinuiteta i turbulencije. Bio sam svakog dana na ulici kad god su bili protesti tokom 1996/97. godine. Moje političko sazrevanje se dogodilo zapravo 9. marta 1991. godine. Budući da sam rođen 9. marta, ja sam tada napunio tačno 15 godina i sa ocem sam bio učesnik studentskih protesta na Terazijama. Za mene kao adolescenta, stvari su bile kristalno jasne: došao sam iz jednog sistema vrednosti koji nije bio idealan, ali sam imao veoma srećno detinjstvo i adolescenciju koja je bila veoma otvorena za brojne kulturne uticaje. Tako sam upijao različiti broj kulturnih sadržaja odrastajući na kvalitetnoj muzici, kvalitetnoj literaturi, kvalitetnom likovnom životu. Ja sam kao gimnazijalac znao klasike ali i moderniste, bilo mi je važno da budem u toku sa svim onim što se događa u kulturi. Tokom turbulentnih devedesetih nisam dobio na studijama ono što sam očekivao, tačnije bio sam prilično nezadovoljan onim što sam tokom studija saznao. Posle bombardovanja 1999. završilo se jedno veliko poglavlje mog života i moje nacionalne i opšte istorije, osećao sam se na neki način praznim. Ipak, preokret je nastao kada ste dobili stipendiju za najprestižnije postdiplomske studije pri Kraljevskoj akademiji umetnosti u Amsterdamu? To je bila prva prava afirmacija da sam na dobrom putu. Jer, ja sam tokom devedesetih stekao takozvani rezistentni identitet, a to je identitet otpora, gde vi znate nasuprot čega stojite. A nemate projektni identitet, što znači da ne znate za šta ste. Svojim delima ste vrlo brzo pokazali za šta ste? Moj intimni cilj je bio da osmislim svoj umetnički rad, da mu dam smisao. Da dam smisao svim okolnostima, vrlo problematičnim, koje su pratile moje odrastanje. A to su bili građanski rat, uspostavljanje nacije kao jedine definišuće kategorije. Raspad zemlje kao raspad jednog sistema vrednosti bitna je tačka u vašem radu? To je za mene jedna izvorišna tačka, a sasvim sigurno je to tačka traume o kojoj većinski izbegavamo da se obratimo u javnoj sferi, pa i u svojim ličnim životima. Ta nacionalna matrica koja je ponovo uspostavljena, ona je u svojoj prirodi isključiva: ili jesi pripadnik nacije, ili nisi pripadnik nacije, nema slaganja ili neslaganja sa njenim sadržajem. Veoma je teško osmisliti sopstveni identitet van nacionalne matrice. Ona vam zapravo to ne dopušta jer je tako konstituisana. Ovde je teško čoveku da pređe u onaj viši nivo izjašnjavanja koji bi ga definisao samo kao građanina. U jednom trenutku se učinilo da je ta mogućnost u povoju, ali svedoci smo da se pravo na građanstvo nije oformilo kao jedna široka platforma za identifikaciju. Raspad SFRJ je bio prelomna tačka za moje odrastanje i razvoj, to je osnovna problematika koju sam ja pokušao da načnem i da razrešim kroz svoj umetnički rad. Prvi veliki korak u tom smislu bilo je suđenje Slobodanu Miloševiću u Hagu kojem ste prisustvovali jer ste u to vreme bili na stipendiji? Ja sam u Holandiju otišao odavde kao liberal, demokrata, aktivista, pacifista... Taj program na koji sam primljen bio je vanserijski dobar i kvalitetan. Godišnje je organizovan susret sa pedesetak najbitnijih umova, najvećih imena iz sveta savremene likovne umetnosti, kritike, filozofije, likovnih umetnika. I samo što sam došao, Slobodan Milošević je doveden u zatvorsku jedinicu u Sheveningenu. Cela javna atmosfera koja je stvorena oko njega je bila takva da sam ja, kao neko ko dolazi iz Srbije, zapravo bio zločinac. To je za mene bila nemoguća situacija ako se zna da sam svih godina pre toga bio sa druge strane barikade. U sklopu tako neobičnog razvoja događaja, otišao sam u Tribunal jer sam odlučio da prisustvujem suđenju. Poneo sam blok i olovku, samo to je bilo dozvoljeno, i počeo sam da pratim suđenje. Kako ste se osećali? Taj prvi dan je bio neverovatno intenzivan doživljaj za mene jer sam sedeo samo nekoliko metara od čoveka koji je proteklih godina oblikovao moj život. Počeo sam da koristim svoj notes kao belešku kako bih tom beleškom kasnije sebi dao smisao tim okolnostima u kojima sam se našao. Nezgrapno pravim prvu skicu Miloševića, potom skice svih ostalih učesnika u sali, beležim sve podatke za koje znam da će mi kasnije trebati – broj sedišta u sali, raspored sedenja... Sutradan donosim novi notes i na njemu pravim skice, a to me vraća u situaciju večernjeg likovnog akta kada smo na akademiji pravili krokije po živim modelima koji se pomeraju. Dve godine sam kontinuirano odlazio u sudnicu, iz dana u dan sam beležio situaciju u sudnici. Nisam bio siguran šta predstavlja to što sam radio, pretpostavljao sam da jeste umetničko delo, ali izvesno je to bilo simbolično sredstvo da se mapiraju događaji i moja emotivna investicija u te događaje. Sve te crteže sam kasnije skupio u knjigu koju je objavio Muzej savremene umetnosti u Beogradu saradnji sa Muzejom savremene umetnosti u Bernu. Kako ste došli do Zlog umetnika slikara kojeg danas predstavljate? Nakon stasavanja u ovdašnjem ambijentu, otišao sam u taj širi, međunarodni, evropski kontekst gde sam brzo video šta je prva linija percepcije mene i moje aktivnosti. Ta spoznaja je prouzrokovala bolnu tačku u mom umetničkom razvoju koju sam držao u sebi kao nerešivu. U takvim okolnostima drugačije se nije moglo. Potom sam shvatio da čitavo ovo naše područje, geografski, politički i istorijski, predstavlja jednu apstrakciju, jednu drugost, a mi dobijamo vrlo malo mogućnosti da tu našu geografsku, istorijsku i političku specifičnost racionalno objasnimo. Ta specifičnost ima svoje uzroke, ima svoje posledice, ali mi smo iz centralne javne sfere jednostavno prebačeni na podijum apstraktnog, neobjašnjivog, iracionalnog. I mi u tome nismo usamljeni, to se dešava sa gotovo čitavim, uslovno rečeno bivšim trećim svetom, pogotovu u onim njegovim delovima koji su i dalje problematični u očima ove centralizovane matrice koja je eurocentrična po svojoj prirodi. Ne osećate se dobro kao ovdašnji umetnik tamo? Meni se čini da ja tamo nastupam kao jedan iz drugosti koji zapravo ne može da iskaže svu specifičnost svoje pozicije koristeći racionalne, argumentovane i utemeljene kategorije. Jer, snaga etiketa kojima smo etiketirani je takva da ne možete ništa da kažete a da ne završite u domenu potpunog ekstremizma. Jer, vi ste drugost. Kako je moguće da vi imate spoznaju o zlom slikaru, ako se ima u vidu da su vam vrata mnogih svetskih galerija otvorena, da ste uspešni bez obzira na to što dolazite odavde? Poslednjih godina umetnost se više vezuje za domen zabave, nego za nekakav analitički segment ljudskih aktivnosti koji pokušava da na intuitivan način dopre do izvesne istine. Kroz njenu savremenu interpretaciju, mi smo umetnost udaljili od istine. Vi ste u pravu kada kažete da sam ja stekao privilegovanu poziciju u okviru međunarodnog sistema. Kroz svoje aktivnosti, i kroz svoj način života i rada, ja pripadam privilegovanom segmentu i po tamošnjoj skali sistema vrednosti. Međutim, ja sam reprezent nečega, jer dolazim odavde. Radeći, intimno verujem da ne radim samo za sebe, već da stvaram i za sve drage ljude odavde, koji nikada nisu dobili priliku da iskažu šta misle i osećaju.