Pogled u pakao

Južnokorejski film Bong DŽun-Hoa Parazit najbolji je film dosadašnjeg toka 25. festivala autorskog filma. Ovogodišnje izdanje, koje je ujednačenije nego nekoliko prethodnih godina, nudi mnoštvo dobrih naslova u nekoliko veoma dobro osmišljenih programskih celina. Tako se beogradskoj publici pruža mogućnost da ne samo komunicira s tokovima savremenog filma već i da se retrospektivno osvrne na nedavno preminulog Dušana Makavejeva, podseti na kratkometražne stvaralačke vrhunce Predraga Golubovića i potvrdi ili ospori antologijski izbor filmova prikazanih na prethodnim festivalima. Viđeno je nekoliko dobrih ili vrlo dobrih filmova, ali pre ma kog razmatranja o vrednostima samih filmova, postoji nešto što se nameće kao njihov nesumnjivi zajednički sadržalac, a to je nasilje. Dijagnostifikovanje problema i neuralgičnih tačaka savremenog sveta, bar što se filmova tiče, otpočinje i završava u nasilju. Ukoliko je ovogodišnji izbor filmova reprezentacijski okvir za kritičko promišljanje savremenosti, a on to uistinu jeste, onda smo svi u problemu koji, manje ili više uspešno, mimikriramo estetikom. Gotovo da nema značajnijeg filma ovogodišnjeg festivalskog izdanja koji nije nasilju dao znatan prostor, a u pojedinim ostvarenjima (Sloboda Alberta Sere) nasilje je svojevrsno larpurlartističko pitanje i ono se sprovodi i vrši mimo limita estetike ali i etike. Bolje ili manje efektne artikulacije nasilja, odnosno (dis)funkcije nasilja u službi određenih narativa, otpočinju upravo apostrofiranim filmom Parazit. Kroz priču o jednoj siromašnoj porodici koja se infiltrira u kuću aristokratske porodice Park, Bong DŽun-Ho optimalizuje konfliktnu klasnu situaciju u kojoj je nasilje jedino ishodište. Ovaj film kultnog korejskog reditelja (Sećanja za ubistvo, Majka), inače ovenčan kanskom Zlatnom palmom, primer je egzibicionog (skupog) filma, maestralno režiranog, vešto glumački vođenog, vizuelno rafiniranog i toliko preciznog u svojoj arhitektonici da ne znamo čemu se pre divimo. Kompoziciji Bongovog kadra, nadrealističkoj perspektivi koja izranja iz jedne hiperrealističke situacije, bravuroznoj scenografiji koja asocira na duh Stenlija Kjubrika iz filma Isijavanje svojim lavirintskim referiranjima… Još eksplicitnije je nasilju pristupio stari beogradski znanac Mendoka Filjo (Akvarijum) u brazilskom Bakurau. NJegov film, inače ubojita parabola koja moderni svet prevodi iz stanja delirijuma u stanje groteske, govori o grupi američkih turista koja dolazi u brazilsko selo kako bi učestvovala u lovu na ljude! Bakurau je dobro režiran, scenaristički prilično konzistentan film, možda previše agresivan kad je u pitanju alarm koji njegov tvorac aktivira. Ove reke krvi nalazimo i u sjajnom kineskom filmu Jezero divljih gusaka reditelja Diao Jinana, gde se puna dva časa jedan odbegli ranjeni gangster dovija da preživi ali, suočen s porazom, gubi u retko viđenoj masakričnoj inscenaciji, u kojoj estetika ružnog zadobija svoju punu afirmaciju. Ni Korneliju Porumboju, proslavljeni rumunski reditelj nije odoleo, te njegov film Zviždači, ponešto precenjeni film džejmsbondovskog ugođaja, cinično denuncira političku spiralu nasilja, u kojoj se viši politički interesi čime se samo fingira pitanje legalnosti, prepliću sa izmanipulisanim pojedincem, koji pokušava da osmisli strategiju u kojoj bi nadmudrio sistem. U ovako postavljenoj perspektivi koja se nasiljem hrani kao globalnim porivom, nekoliko je filmova koji su odoleli. Neki od njih, manje zapaženi no što bi trebalo, nude jednu potpunu drugačiju optiku, drugačiju vrstu autorskog kreda, i njihov filmski svet ili ono što ti filmovi deriviraju je jedna vrsta asertivnosti, koja je ne samo u defanzivi već je gotovo na zalasku. U takve filmove spada portugalski film Vitalina Varela, kultnog reditelja Pedra Košte, najprijatnije iznenađenje festivala, te albanski film Otvorena vrata. Ova dva naslova, inače polarizovana svojim estetikama, vode nas u jedan intimistički prostor koji nešto smirenije sagledava perspektive humaniteta. Otvorena vrata je roud movi, priča o dve sestre, od kojih jedna pomaže drugoj, zatrudneloj pa ostavljenoj u Italiji, da slažu patrijarhalnog oca. Ovo delo reditelja Florenca Papasa je mali film, koji najpre eksponira izvanrednu glumicu Luli Butri, i pleni vrhunskom jednostavnošću ali nikada ne skliznuvši u banalnost, i ne lišivši se nepatvorene emocije. Vitalina Varela je film majstorskog ugođaja, antologijski režiranih scena a njegovo osvetljenje, koje toliko duguje velikim slikarskim platnima, stvara sasvim poseban ugođaj. Istu tu, imanentno filmsku situaciju, ne samo kada je osvetljenje u pitanju, nalazimo u sjajnom ruskom filmu Pritka Kantemira Balagova. Nezaboravna stilizovana fotografija, neophodna u dočaravanju atmosfere Lenjingrada nakon Drugog svetskog rata, već je nagoveštaj drame. Balagov je očito inspirisan uticajima svojih velikih ruskih prethodnika, Tarkovskog i Sokurova, ali tamo gde se njegov film uistinu račva je teren prigušene ili ispoljene seksualnosti. Za svaku je pohvalu što FAF daje prostor i srpskim filmovima. Među nekoliko premijera, najveću pažnju je izazvala dugoočekivana Asimetrija Maše Nešković, koji je po mnogim mišljenjima ne samo uspeo film no svojevrsni pomak u srpskom igranom filmu. Festivalu autorskog filma valja uputiti niz komplimenata. Filmovima su prisutna mnoga važna i velika imena. FAF znalački i kompetentno korespondira sa tokovima savremenog filma. To što se ovaj festival pretvara u ogledalo savremenog sveta može biti samo dobrodošlo, pa čak ako je slika o tom svetu uistinu deprimirajuća. Što reče jedan od epizodista u filmu Bakurau: „LJude danas pamte po lošim, a ne po dobrim delima!“