Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   12.12.2019. 03:12
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Уводник
Госпођа мама и господин тата

Без обзира на то да ли је глумио или не, Вучић ће остати упамћен као једини председник на свету, а можда и у историји, који се практично извињавао Русији што нас је шпијунирала

Када четири дана након објављивања вести и снимка на коме се види како руски агент предаје кесу с новцем српском потпуковнику у замену за кесу са непознатим садржајем, председник државе, смртно озбиљног лица, најави да ће се, са свим детаљима, обратити грађанима Србије и то после седнице Савета за националну безбедност, јавност је с правом очекивала сценарио раван врхунском шпијунском трилеру: протестне дипломатске ноте, протеривања, хапшење српског шпијуна, најаву истраге у војсци о могућој агентурној мрежи и много детаља о самој акцији. Али, ништа од тога!

О шпијунској афери чули смо, мање-више, само оно што смо на Јутјубу и сами видели, а о њој сазнали мало више од онога што смо уз прву објаву снимка на порталу Радио Слободна Европа добили као информацију. Припадник руске војне обавештајне службе Георгиј Клебан на снимку је са српским агентом З. К., пензионисаним потпуковником Војске Србије, кога су наше службе још од 2012. године пратиле због шпијунских активности. Клебан је, са још три конспиративна извора Војске Србије, имао десетак контаката, а три пута им је уручио новац. Сазнали смо да је снимак стар годину дана и да су актери познати српским службама и тако наслутили да је тајминг објаве део унакрсних обавештајних порука о малигном утицају Русије на Србију или превеликој блискости Србије са НАТО, а можда и део српског невештог одговора на сумње власти да Руси подстичу аферу „Крушик“. Дупла представа, за споља и за унутра, могла је да почне.

Ипак, шта год да је шпијунска афера, истина или представа, Александар Вучић је желео да остави утисак да има велику нелагоду што о томе мора јавно да говори. Зато ће, без обзира на мотиве, остати упамћен као једини председник на свету, а можда и у историји, који се практично извињавао Русији што нас је шпијунирала! Каже да руски агенти незаконито вршљају по нашој земљи и врбују припаднике војске, а онда оставља утисак да би Србија то прећутала јер се „не заборавља шта је 2015. године Путин учинио за нас у Савету безбедности, а захвални смо и за опремање наше војске“. Пола конференције за новинаре потрошио је да докаже Русима да српске службе нису пустиле шпијунски снимак, чак да наши обавештајци нису били ни способни да то обаве него су акцију снимили други „из сивог аудија“ који су били контрапратња. Да је било до нас, ето, то би остала мала тајна у кругу пријатеља због које сигурно не би потамнео сјај ордена Александра Невског на грудима српског председника. Уосталом, додао је, овде су и те како активне и аустријске, немачке и бугарске службе, о којима је испричао обавештајну епизоду из Санџака. И то је било то. Прича о руском шпијунирању послужила је за шта је требало да послужи и могла је полако да оде у политички и медијски архив.

Теоретичарима завере блиским властима остављено је да још мало обраде тезу да је агент Клебан, у ствари, троструки или четвороструки шпијун, што Русију практично ослобађа одговорности, као и да „утврде“ чији је тачно био циљ да се поремете српско--руски односи пред Вучићеву посету Путину. Део опозиције могао би да се преиспита да ли су прећутали руску шпијунску аферу само зато што верују да је измишљена или зато што деле са влашћу љубав према Русији, а са Русијом уверење да је добро одуговлачити са решавањем проблема Косова и европским интеграцијама. А Александар Вучић могао би да преслиша своју савест због реченице коју је изговорио као реакцију на тврдњу Маринике Тепић да је Србија продавала муницију Украјини за ратна дејства у Донбасу. Видно узбуђен, рекао је: „Оптужили су нас да убијамо руску децу тако што Србија зарађује продајући гранате Украјини. Зашто покушавате од Русије да направите непријатеља?“ А онда је пред камерама извео цео доказни поступак којим је утврдио да је „Србија чиста као суза“ око могућег реекспорта, јер је мине из Крушика извезао Техноремонт, а то је фирма „госпође маме узбуњивача Обрадовића“, којој је посветио значајно време у намери да обесмисли аферу „Крушик“ која не престаје да расте у српској јавности. Ипак, најважније му је било да се чује „да нису руска деца у Доњецку и Луганску страдала од српских мина“. А то што се српским оружјем, посредством господина тате, убијају друга деца по свету, то није изазвало ни пажњу ни осетљивост председника Србије. Само да су, дакле, жива и здрава руска деца и да српска наменска индустрија ради пуном паром.




Весна Малишић


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Александар Вучић председник Србије

Жао ми је Синише. Видим да га је то много погодило, шта ћу му ја! Одавно сам му саветовао да то поцепа и да пред свима поново полаже и да напише нови рад, да позове све људе да чују. „Не, не ја сам се борио, много сам труда уложио.“ И ево ти сада.

Прочитајте све мисли
bg