Ugroziti slobodu je neprihvatljivo

Pritisak Sinoda na Pravoslavni bogoslovski fakultet u Beogradu nije prestao ni nakon što se Odbor za statutarna pitanja Univerziteta u Beogradu usprotivio odluci ovog crkvenog tela o otkazima vladici Maksimu Vasiljeviću i docentu Marku Vilotiću, kao protivnoj Zakonu o visokom obrazovanju i statutu BU, jer je najviši organ SPC zatražio i smenu dekana, vladike Ignjatija Midića. O tome kako spor između Sinoda i PBF utiče na rad Fakulteta, i kakve bi mogle biti posledice, NIN razgovara sa Rodoljubom Kubatom, redovnim profesorom i šefom Katedre za Stari zavet i grupe za biblistiku PBF. U kom je trenutno statusu dekan vladika Ignjatije? U medijima su se pojavile mnoge nepreciznosti i nejasnoće. Istina je da je vladika Ignjatije na početku prethodne sednice Nastavno-naučnog veća podneo ostavku, ali i da je i dalje dekan u tehničkom mandatu ili dekan u ostavci. Problem je u tome što naš Savet nije legitiman jer nije izabran na način koji predviđaju Statut Univerziteta i Statut Fakulteta, pa samim tim nije u mogućnosti da prihvati ostavku i imenuje vršioca dužnosti dekana. Šta je u pozadini nastojanja Sinoda da se otpuste Vasiljević i Vilotić, ako su njihovi potpisi na apelu protiv peticije o reviziji Darvinove teorije pre dve godine proglašeni samo „nepotrebnim“, pa se činilo da će se napetost smiriti? Pre svega, rekao bih da je čitava priča banalizovana u smislu što nije sagledana intencija toga apela, a to je legitimno iznošenje mišljenja povodom jednog akademskog pitanja. Pravoslavna crkva saborno nikada nije osudila niti dovela u pitanje nijednu naučnu teoriju, pa ni teoriju evolucije, pa u tom smislu takve istupe treba shvatiti kao dobre povode za bolje definisanje odnosa vere i nauke, što i treba da bude jedna od važnijih tema akademske teologije. Ali, zašto je Sinod uzeo na metu baš njih dvojicu? To je pitanje na koje ne bih mogao dati jasan odgovor. U dopisu Svetog sinoda, vladici Maksimu se prigovaraju izvesna zastranjenja i odstupanja, što se odnosi na potpisivanje pomenutog apela. Takođe se, mada nedovoljno jasno, pominje povezivanje autokefalnosti Ukrajinske pravoslavne crkve i naše, u srednjem veku. Zabrinjavajuće je to što je vladici Maksimu uskraćena mogućnost da pruži odgovore, pogotovo po pitanju izvesnih „dogmatskih zastranjenja“. S druge strane, pitanje vezano za missio canonica (kanonski mandat) nije svojstveno pravoslavnom predanju, niti trenutnoj crkvenoj praksi u današnjem pravoslavlju, a ni pravnoj regulativi Republike Srbije. Ova institucija svojstvena je Rimokatoličkoj crkvi, a njeno pravno važenje po pravilu je regulisano međudržavnim ugovorom Vatikana sa pojedinim zemljama sa većinskim rimokatoličkim stanovništvom. Kod nas, institucija odobrenja Sinoda za nastavnike predviđena je Statutom PBF, ali ne i višim zakonskim aktima - Statutom Univerziteta, Zakonom o visokom obrazovanju, s kojima može doći u koliziju. To se u slučaju dvojice nastavnika i desilo, što je nedavno potvrdio Odbor za statutarna pitanja Univerziteta u Beogradu. Kakve su bile reakcije na to što se penzionisani vladika Atanasije Jevtić pobunio protiv samovolje vladike Irineja kojom je hteo da uzurpira nezavisnost PBF, kao dela BU, na poslednjoj sednici Naučno- nastavnog veća? Ne mogu da iznosim detalje sa same sednice, mada razumem potrebu za takvim pitanjem. Nažalost, neki delovi naše sednice su izašli u javnost, i na jednom od njih se može čuti govor vladike Atanasija, u kojem indirektno proziva vladiku Irineja. Vladika Atanasije je naš najveći bogoslovski autoritet, čovek sa ogromnim moralnim kredibilitetom. NJegove reči uvek imaju posebnu težinu. Opet, na sve to valja gledati sa ljudske strane, gde postoje stalna neslaganja i sukobi, koji se na različite načine verbalizuju. Ništa neuobičajeno u životu Crkve. Sveto pismo nam u pregršt pripovesti donosi realističnu sliku čovekove sklonosti sukobljavanju. Sukobi su u prirodi ljudskih odnosa. Reakcije su, prirodno, različite jer ljudi različito gledaju na problem. Ovim ne želim da relativizujem stvari jer uvek postoji neko ko više teži istini, i oni koji se protive tome. U protivnom bismo upali u etički relativizam, ili još gore u nihilizam. Uveren sam da je opšti utisak kod svih nas nastavnika jedinstven, a to je osećaj nelagode i zabrinutosti. Kakav je bio epilog ove sednice? Dekan je podneo ostavku, a Savet proglašen nelegalnim sa pravne strane. U prevodu, upali smo u ozbiljnu krizu. Da li je SPC osnivač Bogoslovskog fakulteta kad Sinod smatra da ima prava da utiče na njegovu nezavisnost? Bogoslovski fakultet nije osnovao Sinod ili neko drugo crkveno telo, već je naš Fakultet jedan od četiri saosnivača Univerziteta kao državne institucije i, pored Medicinskog, Pravnog i Filozofskog, najstarija je visokoškolska ustanova univerzitetskog nivoa. Naravno da je Crkva bila saglasna sa time. Tadašnji arhijereji su dobro shvatali značaj jednog takvog čina. Naravno, čast je za svaki univerzitet da u svome sastavu ima Bogoslovski fakultet, pa i za Oksford, Jejl, Hajdelberg... Sve do odstranjivanja Bogoslovskog fakulteta sa Univerziteta od komunističkog režima, Fakultet je funkcionisao bez formalno-pravnog upliva Sinoda. Posle progona sa Univerziteta, Crkva je preuzela brigu o Fakultetu, sve do poništavanja odluke iz 1952. godine. Vlada je 2004. odluku o izbacivanju Bogoslovskog fakulteta sa Univerziteta, proglasila pravno ništavom. To znači da Bogoslovski fakultet pravno nikada nije bio izdvojen sa Univerziteta. Mislim da su ove stvari veoma važne, i da ih treba jasno predstaviti. Ipak, sukob između PBF i Sinoda evidentno postoji..? Lično, ne bih to tako definisao. Mislim da postoji više razloga koji su doveli do postojeće situacije. Dva su presudna, od kojih je jedan lični, i tiče se interesa pojedinaca, a drugi je suštinski, to što se na Fakultetu poštuju akademski standardi vezani za izbor u zvanje. Postoji i problem vezan za obrazovanje značajnog dela naših studenata koji se žele posvetiti svešteničkom pozivu i koji, kao i svi drugi studenti, imaju dobre mogućnosti da se obrazuju iz oblasti tumačenja Svetog pisma, teologije Svetih otaca, kanonske tradicije, istorije opšte i pomesne crkve, dogmatskog bogoslovlja i drugih važnih disciplina, ali se znanje pastoralnih aspekata njihovog obrazovanja ne može sasvim zadobiti u okvirima postojećih studijskih programa. Za svešteničku službu potrebna je ozbiljnija pastoralna priprema, koja se naročito odnosi na učešće na bogosluženju, crkvenom besedništvu, pastirskoj praksi u radu sa verujućim. Potrebno je da se bave konkretnim pitanjima, kao što su služba na parohijama, sticanje iskustva u ispovedanju, radu sa bolesnima, organizaciji dobrotvornih aktivnosti... Ti aspekti ni izbliza nisu pokriveni na zadovoljavajući način. Otuda postoje duboki i dugotrajni šumovi. Našim arhijerejima su potrebni odgovarajuće obučeni kandidati za sveštenike, i to pitanje valja rešavati. Da li to znači da je SPC-u potreban poseban fakultet? Ili zato žele da se „prisvoji“ PBF? Postoji ozbiljna opasnost isključivanja PBF sa Univerziteta, što bi moglo da ima vrlo negativne posledice po studente. Oni bi time izgubili pravo na budžetsko finansiranje, mogućnost da stanuju u studentskim domovima, da koriste studentske menze i druge uobičajene povlastice. A najgore od svega je što bi mogli da ostanu bez diploma naučno akreditovane ustanove, i time se izlože velikom riziku. Da li reakcija studenata zavisi od njihovog opredeljenja da li će jednog dana biti naučnici teolozi ili crkvena lica? Rekao bih: da. Da li situacija o kojoj govorimo plaši zaposlene? To bi bilo prirodno. Na PBF ima više od 70 zaposlenih, i bez obzira na to što svi težimo hljebu nebeskom, potreban je i hljeb zemaljski. Zaposleni rade za prihode. Fakultet i dalje funkcioniše u smislu redovnog održavanja nastave i osnovnih administrativnih aktivnosti. On je u ovih poslednjih dvadesetak godina, bar od kada sam ovde zaposlen, funkcionisao normalno i uspešno. U kom procentu profesorski kadar podržava stav da Fakultet ostane sastavni deo Univerziteta? Ogromna većina podržava taj stav, bez obzira na to da li su crkvena ili civilna lica. Svima nama je dobro poznato i koliko su se sveti oci zalagali za školstvo. Mi nastavnici PBF doživljavamo Univerzitet kao zenicu oka našeg naroda i društva. Na današnjem Univerzitetu ne postoji ništa što remeti slobodan akademski rad i hrišćanski način života, tako da je naš stav u osnovi jasan. Da li se na Fakultetu osećaju uticaji različitih struja u okviru Crkve i kako? Ako mislite na teološke i idejne, razlike postoje. Međutim, one nisu žarište problema, jer da jesu to bi moralo biti izneseno u jednoj oštrijoj formi na videlo. Politike u dnevnopolitičkom smislu gotovo da nema. Koliko mi je poznato, niko od kolega nije član nijedne političke stranke. O nekakvoj crkvenoj politici teško je tu govoriti. Najveći broj nas nema nikakve istaknute crkvene funkcije. Opet, postoje neslaganja. Naveo bih lični primer. Moj koncept je zasnovan na otvorenosti teologije prema svetu u kojem živimo, i aktualizaciji biblijske poruke u tom istom svetu. Neki su više okrenuti unutrašnjem životu Crkve, treći spekulaciji i kontemplaciji. U tim koordinatama se kreću i naša razmimoilaženja. Ako, kao što pokazuju ankete, SPC doživljava pad popularnosti zbog raznih nerazjašnjenih afera, da li se to na bilo koji način oseća na Fakultetu? Da. Opada broj zainteresovanih za naš fakultet. S druge strane, to stvara izvesnu nelagodu. Pitanja afera kod nas nisu nikada debatovana, i smatram to velikom greškom. Ne u smislu da treba da se bavimo nekom konkretnom aferom, jer iz objektivnih razloga nismo u mogućnosti da se time bavimo, niti je to u prirodi našeg primarnog posla. Međutim, mi bismo u teološkom i duhovnom smislu morali da detektujemo neuralgična mesta, gde postoji pogodno tle za afere, i naravno time pomognemo arhijerejima Crkve u prevazilaženju problema. Konkretno, morala bi većina stvari u životu Crkve biti transparentnija. Sive zone su opasne. Mi nemamo razloga da bilo šta krijemo, jer Otac nebeski, u kojeg verujemo, ionako sve vidi. Mi našu veru crpimo iz Tajne, tako da samo ona treba da ostane skrivena. Zašto je važno očuvanje autonomije PBF? Pre bih rekao: slobode. Sloboda je u osnovi naše vere, sloboda je u osnovi savremene demokratije. Bog nas je stvorio slobodnim i odgovornim. Ugrožavati ljudima slobodu da misle apsolutno je neprihvatljivo. Zapravo, sloboda je osnov svakog kreativnog mišljenja. U kontekstu toga, npr. bogoslovski fakulteti u Grčkoj funkcionišu mimo administrativnog uticaja Sinoda tamošnje crkve. Ista situacija je u Bugarskoj i na mnogim fakultetima širom sveta. Stvari su tu jednostavne, zar osvešćenim hrišćanima sa najvišim naučnim zvanjima treba posebna kontrola? Šta je smisao ukidanja njihove slobode mišljenja? Da li PBF uspeva da ostvari naučni kredibilitet, uprkos nesuglasicama sa Sinodom? Nesuglasica je uvek bilo, po rečima vladike Atanasija i drugih koji su se bavili istorijom Crkve, ali su na PBF rešavane u njegovom najboljem interesu. Mi iduće godine slavimo stogodišnjicu, iza Fakulteta stoji bogata istorija naslednika i nastavljača naših bogoslovskih viših škola koje sežu do 18. veka. Ozbiljna je to tradicija. Ali, PBF, pored toga što obrazuje veliki deo našeg sveštenstva, ima bitnu ulogu u formiranju bogoslova bez kojih je nemoguće baviti se našom kulturom, razumeti našu rukopisnu tradiciju, likovnu umetnost, srednjovekovnu književnost.., na akademskom nivou. U tom cilju, PBF ima intenzivnu i plodnu saradnju sa velikim brojem teoloških fakulteta širom sveta, i kroz učešće na značajnim međunarodnim skupovima, konferencijama, studijskim programima. Istovremeno, radimo i na projektima poput prevođenja Starog zaveta na srpski sa originalnog predloška, kojim, konkretno, ja rukovodim, bavimo se izdavaštvom... Našu aktivnost su prepoznale i visoko vrednovale i kolege sa Univerziteta. Kako vidite budućnost PBF u najboljem i najgorem slučaju? Budućnost PBF, odnosno visokog bogoslovskog obrazovanja vidim na način kako je već rešen u mnogim pravoslavnim zemljama – razvojem sistema visokog bogoslovskog obrazovanja u dva kompatibilna pravca. Osvrnuću se opet na praksu u Grčkoj, gde je problem obrazovanja budućih sveštenika rešen tako što su otvorene duhovne akademije, koje nisu u sastavu univerziteta. Upravo se tu stvara mogućnost dobre pripreme za pastoralnu službu. Isti slučaj je i u Rusiji i Bugarskoj. Navedeno ima mnogo sličnosti i sa praksom u doba svetih otaca. Pripremu za pastirsku službu, budući sveštenoslužitelji sticali su u crkvenim okvirima, najčešće uz svoje episkope. Intelektualni razvoj i obrazovanje sticali su na visokim učilištima. To je strateški interes naše Crkve i društva u celini. Idealno bi bilo ako bi Fakultet i Duhovna akademija ostvarili blisku saradnju. To je čak moguće i kombinovanjem programa Fakulteta i Duhovne akademije. Svima bi bilo mnogo lakše i bolje. Mislim da bi alternativa ovome svima trebalo da bude jasna – propast.