Bujna mašta tvitne svašta

Greškom, verovatno u želji da pred nadređenim pokažu koliko su vredni, naprednjaci iz Alibunara otkrili su krajem novembra kako se organizovano bave satanizovanjem političkih protivnika i kritičara: na fejsbuk-stranici SNS Alibunar objavili su fotografije organizovane obuke stranačkih aktivista tokom koje su od poverenice SNS za Južnobanatski okrug Danijele Lončar, dobili lekcije o napadima na Dragana Đilasa, Zorana Živkovića ali i Bojana Pajtića, koji je izašao iz politike. Uzalud su, ubrzo, sklonili fotografije – neočekivani dokaz tačnosti tvrdnji o velikoj pažnji koju SNS posvećuje aktivnostima takozvanih botova na društvenim mrežama, već je bio podeljen toliko puta da je dospeo i do tradicionalnih medija. Doduše, onih retkih u kojima je moguće objaviti nekontrolisane informacije. Gotovo istovremeno, otkrio se i Aleksandar Šapić – gostujući na TV N1, predsednik opštine Novi Beograd i lider Srpskog patriotskog saveza (SPAS) tvrdio je da ta televizija cenzuriše komentare koje, na njegovu molbu, ostavlja „omladina“ iz te organizacije, nakon čega je, na pitanje novinarke priznao da i sam ima botove. Kao da ih je sve zajedno pogodio nekakav virus, i predstavnici Saveza za Srbiju, tokom tih nekoliko novembarskih dana, dali su jasan dokaz da im svesno širenje lažnih vesti na društvenim mrežama nije strano: kada je Miša Vacić, lider Srpske desnice, na društvenim mrežama podelio snimak svog stranačkog skupa u zgradi na kojoj stoji natpis „Policija“, i oni su, poput mnogih „običnih“ tviteraša, poverovali da jedan od omiljenih opozicionara aktuelne vlasti zaista koristi policijske prostorije za stranačke svrhe. I odmah su požurili da rašire tu „vest“, uz „odgovarajuće“ komentare (Boško Obradović je zatražio i ostavku ministra Nebojše Stefanovića). Ono što je delovalo kao logično „nasedanje na mamac“, međutim, preraslo je u namerno širenje lažnih vesti čim se videlo da ti tvitovi nisu obrisani nakon upozorenja Nišlija da objekat koji je Vacić snimio pripada, zapravo, mesnoj kancelariji. Izrazito „plodna“ jesen, kad je reč o širenju lažnih vesti i govora mržnje na društvenim mrežama, donela nam je i razlog da verujemo da u Srbiji, duboko podeljenoj na „nas“ i „njih“, pri čemu su jedni vlast, a drugi opozicija, opasna „paljba“ ne mora da bude usmerena samo sa jedne na drugu stranu tog rova. Na to ukazuje slučaj novinarke Biljane Lukić, žrtve montaže, kojom joj je pripisan tvit izuzetno opasne sadržine: „Ne vidim u čemu je problem što su Albanci digli u vazduh autobus Niš ekspresa, pa borili su se protiv srpske hegemonije“. Zbog tog lažnog tvita, Biljana Lukić je zatrpana pretnjama koje, srećom, nisu ostvarene. U izjavi N1, ipak, nije bila spremna da za opasnu podvalu optuži režimske snage. Ona je podsetila da je dva dana ranije, nakon gledanja intervjua sa Aljbinom Kurtijem, rekla da se nada da će taj čovek prekinuti niz „ortakluka“ dve vlasti, što je protumačeno kao divljenje potencijalnom premijeru Kosova i dovelo do poznatih etiketa („šiptarski plaćenik“, „izdajnik“) i to, prema njenoj oceni, ne od strane SNS botova, nego „sa druge strane spektra“. Sve to, ipak, nije razlog da Srbiju proglasimo „liderom u regionu“, po širenju lažnih vesti i govora mržnje na društvenim mrežama. Jer, reč je o globalnom problemu, za koji se uveliko traži rešenje, što tehnološko, što pravno. Da to neće biti lako, ukazuje, između ostalog, naučna studija MIT-a objavljena sredinom marta 2018. u časopisu Science, koja je pokazala da se lažne vesti brže šire i dosežu do više čitalaca od istinitih priča – pri čemu glavni uzrok tome nisu plaćeni botovi, već ljudska priroda, koja se „prima“ na strah, gnušanje i iznenađenje izazvano lažnim pričama. Studija u kojoj je analizirano oko 126.000 priča koje su kružile Tviterom od 2006. do 2017, a koje je dalje prosleđivalo oko tri miliona ljudi i to preko 4,5 miliona puta, pokazala je da su istinite priče vrlo retko dosezale više od hiljadu korisnika. Istovremeno, kod lažnih vesti, njih jedan posto najistaknutijih često je dosezalo od hiljadu pa čak do sto hiljada korisnika. Očekivano, pokazalo se da se najviše i najbrže šire lažne vesti iz oblasti politike. A trogodišnja studija koju su sproveli istraživači Univerziteta Oksford pokazala je da u čak 56 od 70 ispitivanih zemalja postoje dokazi o organizovanim kampanjama „kompjuterske propagande“ na Fejsbuku. Kampanje manipulacije koriste se za kontrolu informacija na tri načina – diskreditovanjem političkih protivnika, gušenjem drugačijih stavova, ali i suzbijanjem osnovnih ljudskih prava. Kada je o Srbiji reč, manipulaciju u svrhu uticaja na mišljenje javnosti sprovode državne agencije, političke stranke kao i organizacije civilnog društva. Generalno, lažne vesti najčešće nastaju tako što funkcioneri na raznim nivoima otvoreno lažu, govore poluistine ili spinuju, to se prenosi u medijima i na kraju završi na društvenim mrežama, na kojima se dalje širi, kaže tviteraš poznat po „niku“ Radomir Martin, koji često upozorava na neistine time što navodi proverene podatke. Kada je reč o lažnim vestima direktno nastalim na društvenim mrežama, dodaje, svakako da postoje planski usmerene lažne vesti, kako bi se naudilo nekome nepoželjnom na mreži. Često se, uočava ovaj sagovornik, lažne vesti plasiraju preko opskurnih portala, bez navedenog impresuma – među kojima ima i opozicionih i onih koji podržavaju vlast – pa se onda ti tekstovi šire po mrežama. Upitan za procenu ko je u toj borbi uspešniji, Martin primećuje da su, uz par izuzetaka, opozicioni političari verovatno naneli sebi i svojim strankama više štete nego koristi upotrebljavajući Tviter. Aktivisti vladajućih stranaka na toj mreži prilježno obavljaju tri zadatka: da retvituju ono što centrala naredi tog dana, da sami napišu nešto pohvalno o rukovodstvu, ili da menjaju teze, skreću razgovor na druge teme, vređaju nosioca drugačijeg mišljenja ili spinuju. Dešava se, kaže, da mnogi pogreše prilikom ispunjavanja naredbe iz centrale, pa prenesu određenu vest zajedno sa tekstom „delimo uz komentar“, ali se, uprkos takvim gafovima, jasno vidi da je SNS ubedljivo najorganizovanija stranka u prenošenju poruka na mrežama. Naprednjaci se, uostalom, sami hvale da imaju 2.860 članova i aktivista „Saveta za internet i društvene mreže“, podseća sagovornik NIN-a. „S obzirom na broj interakcija na tviter aktivnosti Aleksandra Vučića, Nebojše Stefanovića, Vladimira Đukanovića, Biljane Popović Ivković, Vladimira Orlića...mislim da je izvesno da su svi članovi tog Saveta na Tviteru, često i sa više naloga“, uočava Martin i dodaje da je među njima dosta zaposlenih u administraciji na različitim nivoima, u javnim preduzećima, različitim ustanovama, ali i onih koji botuju da bi neki takav posao dobili. Istovremeno, postoje i opozicioni portali koji šire lažne vesti, pa ih, potom, opozicioni aktivisti šire po mrežama. Česte su, i ništa manje opasne i lažne vesti koje nisu političke, već se odnose na sve oblasti života – razne fotomontaže se plasiraju kao fotografije, objavljuju se izmišljena istraživanja koja utiču na kreiranje stavova o različitim pojavama i sve to se nekritički širi dalje. Time se pospešuje cvetanje sve brojnijih teorija zavere - ma kako čvrste bile činjenice koje ih opovrgavaju. Dobar primer su aktivnosti antivaksera, čiji pokret dobija ozbiljan zamajac upravo zahvaljujući društvenim mrežama i „mehurovima“ koji se na njima stvaraju, odnosno činjenici da ljudi obično prate istomišljenike, ali im i algoritmi „pomažu“ da se vrte u istom krugu, time što im nude postove slične onima na koje su reagovali. Zahvaljujući tome, gotovo da nema bizarnog saveta za lečenje ili rešavanje nekog drugog problema, koji ne dobije ogromnu pažnju i poverenje korisnika mreža. A reč je o ogromnom broju ljudi. Prema podacima Zavoda za statistiku, čak 70,8 posto građana Srbije ima nalog na društvenim mrežama, a sva dosadašnja istraživanja pokazala su da je Fejsbuk daleko popularniji od Tvitera. Možda zbog manira aktuelne vlasti koja, izvlačenjem kritičkih tvitova u programima najgledanijih televizija, pokušava da stvori utisak postojanja medijske slobode, stvoreno je uverenje da je Tviter glavni rasadnik lažnih vesti i govora mržnje – ali Martin u to ne veruje. „Fejsbuk ima daleko veći broj korisnika i generiše mnogo više aktivnosti, pa bi bilo zaista čudno da se na Tviteru više laže i više širi mržnja, u apsolutnim brojevima“, kaže sagovornik NIN-a, kome se čini i da je bilo više hapšenja zbog pretnji upućenih na Fejsbuku, nego na Tviteru. Danilo Krivokapić, direktor SHARE fondacije, ocenjuje da je uticaj Tvitera u Srbiji prilično ograničen, ali je ta mreža mnogo interaktivnija u odnosu na ostale, uglavnom zbog profila ljudi koji se okupljaju u domaćoj Tviter zajednici. Pretežno je reč o novinarima, aktivistima, političarima i ostalima koji nemaju pristup mejnstrim medijima, a sa druge strane, Tviter je neka vrsta „filter mehura“, jer se ljudi sličnih mišljenja prate međusobno, kaže ovaj sagovornik, koji misli da se, u takvim okolnostima, ništa neće promeniti nakon nedavne najave Tvitera da će zabraniti političko oglašavanje na mreži. „Zabrana političkog oglašavanja na Tviteru pre svega ima težinu u društvima poput SAD, gde je Tviter daleko značajniji kanal za promociju političkih kandidata i njihovih programa, i gde se državna politika u dobroj meri vodi preko Tvitera, tj. zvaničnog naloga predsednika Donalda Trampa“, kaže Krivokapić. I Fejsbuk pokušava da doprinese smanjenju štete nanete širenjem lažnih vesti:najveća društvena mreža na svetu započela je saradnju sa organizacijama koje profesionalno proveravaju činjenice, sa namerom da se utvrdi da li su vesti koje se dele na mreži istinite. Ali time nije izazvao samo odobravanje, već i strahovanja od uvođenja cenzure na mala vrata. Borba nije laka, a nema ni jedinstvene ideje kako prići rešavanju problema širenja lažnih vesti i govora mržnje na društvenim mrežama. U Evropskoj uniji, objašnjava Krivokapić, to pitanje tretira se drugačije od države do države, a posebno se ističe govor mržnje usmeren ka migrantima i izbeglicama, kao i antisemitske izjave koje su se pojavile u Francuskoj, Nemačkoj i Ujedinjenom Kraljevstvu. „Sa druge strane, mnoge kompanije su se obavezale da pregledaju postove koje prijave sami korisnici, kao i da ih u roku od 24 sata uklone, ukoliko krše EU standarde. Evropska komisija je početkom 2019. navela da se taj uslov ispunjava u tri četvrtine slučajeva“, kaže sagovornik NIN-a. U Srbiji je ministar zadužen za inovacije i tehnološki razvoj, Nenad Popović prošlog leta pokretao inicijativu da se formira radna grupa za odbranu od lažnih vesti i to isključivo na društvenim mrežama, koja za sada nije prihvaćena, a naišla je na oštre kritike među medijskim radnicima. Govorilo se o mogućim zloupotrebama i cenzuri i podsećalo da već postoji Krivični zakonik koji predviđa odgovornost za širenje lažnih vesti. Prema mišljenju Krivokapića, radne grupe i slične inicijative koje bi se „borile“ protiv lažnih vesti podsećale bi na nekakve „komisije za istinu“, što je prilično problematično u pogledu cenzure sadržaja, koja je zabranjena Ustavom Srbije. „Kada je reč o krivičnoj odgovornosti, pretpostavljam da se misli na krivično delo izazivanja panike i nereda propisano članom 343 Krivičnog zakonika, koji se odnosi na objavu ’lažnih vesti ili tvrđenja’. U tom je članu navedeno da je potrebno da dođe do izazivanja panike, težeg narušavanja javnog reda ili mira, osujećenja ili značajnijeg ometanja sprovođenja odluka državnih organa, ili sličnih teških posledica po društvo, kako bi postojao osnov da neko krivično odgovara. Dakle, ako nema jasne i neupitne direktne posledice širenja ’lažnih vesti ili tvrđenja’, onda ne bi trebalo da bude osnova da se pokreću krivični postupci“, kaže Krivokapić. Za deo lažnih vesti objavljenih na stranicama štampanih medija na društvenim mrežama, moguće je pokrenuti postupak kod Saveta za štampu, samoregulatornog tela, osnovanog da bi pratilo poštovanje Kodeksa novinara Srbije u štampanim i onlajn medijima, kao i u novinskim agencijama. Savet je, prema rečima generalnog sekretara Gordane Novaković, razmatrajući dobijene žalbe, zaključio da su redakcije odgovorne za komentare čitalaca na zvaničnim stranama na društvenim mrežama, kao što su odgovorne i za komentare na svojim sajtovima. To je, kaže, regulisano i smernicama za primenu Kodeksa novinara u onlajn medijima u kojima se navodi da se „sadržaji objavljeni na onlajn kanalima komunikacije koje mediji koriste u promociji sadržaja i informisanju javnosti smatraju uređivački oblikovanim sadržajem“. „Razlika je, naravno, u tome što na društvenim mrežama urednici ne mogu da rade prethodnu moderaciju, pa tako ne mogu da spreče objavljivanje komentara koji sadrže govor mržnje, uvrede ili lažne vesti. Ali, kada se redakciji, recimo žalbom, ukaže na to, a ona, ipak, odluči da te komentare ne ukloni, time preuzima odgovornost za taj sadržaj, odnosno govori nam da stoji iza toga što je objavljeno. Savet je primio više takvih žalbi, a samo u jednom slučaju je medij odlučio da ti komentari ostanu i Komisija je to ocenila kao prekršaj Kodeksa “, kaže Gordana Novaković. Postoje i tehnička rešenja za borbu protiv lažnih vesti i širenja govora mržnje, ali ona mogu biti veoma skupa, a postavlja se i pitanje njihove efikasnosti, kaže Krivokapić. Zbog toga je, veruje, značajnije raditi na medijskim i informacionim veštinama, kako bi se korisnici lakše snalazili među informacijama kojima su izloženi. „Pitanja koja se otvaraju su – kako mediji mogu da povrate poverenje javnosti, koja je uloga posrednika u borbi protiv štetnih efekata dezinformacija, itd. Organi vlasti, kompanije i korisnici tek treba da postanu sasvim upućeni u to koliko štetne mogu biti lažne vesti i zato su mnoge vladine agencije pokrenule sisteme kojima se identifikuju lažne vesti, dok je u nekim državama donet i zakon o borbi protiv lažnih vesti“, kaže Krivokapić. Ti novi zakoni su, objašnjava, usmereni upravo na društvene mreže, a prvi koraci su otkrivanje i suspenzija botova i sumnjivih naloga, pružanje mogućnosti korisnicima da sami prijave lažne vesti i angažovanje više osoblja koje će se baviti tim problemom. Ipak, na globalnom nivou, kao najvažnija metoda za borbu protiv lažnih vesti naglašava se edukacija korisnika. A to je proces koji, između ostalog, zahteva – vreme.