Neistine i istine

Poslednjih dana i nedelja u pojedinim tabloidima, a odskora i s političkog vrha u zemlji, na čelu sa predsednikom Srbije, izneto je dosta poluistina, neistina, ali i otvorenih uvreda o meni i mojoj dosadašnjoj karijeri. Ovi napadi su počeli u „stručnim diskusijama“ na Pinku, nastavljeni su u Alou, da bi poslednjim izjavama političari iz vrha vlasti na Pinku i Hepiju sasvim jasno otkrili svoj izvor. Ti napadi su ne samo lično vrlo uvredljivi već, i mnogo važnije, neistiniti. Oni namerno i sistematski dezinformišu javnost, ali i dodatno naglašavaju neprihvatljiv i žalosni nivo javnog diskursa naših političara i medija. S obzirom na to da je u pitanju više izjava, diskusija i napisa, pokušaću da ih grupišem u tri oblasti, parafraziram i odgovorim istinom, lako proverljivom. Prva neistina govori o navodnoj povezanosti profesora Karapandže i mene u zloupotrebi službenog položaja guvernera NBS radi prodaje (u jednoj varijanti) softvera bankama uz „politički pritisak“ i sa velikom štetom po te banke (u drugoj varijanti) radi prevara i štetnih ugovora sa državom, što je izazvalo „pljačku zemlje“ i da je takvo postupanje građane dovelo do „prosjačkog štapa“... Istina: Bio sam 2003. jedan od osnivača, kasnije jedan od suvlasnika preduzeća Centar za investicije i finansije (CIF), zajedno sa grupom drugih intelektualaca, univerzitetskih profesora i doktora nauka, među kojima je bio i profesor Karapandža, danas ugledni profesor univerziteta u Nemačkoj. Preduzeće se inicijalno bavilo pretežno konsaltingom i razvojem i distribucijom inostranog softvera za upravljanje finansijskim rizicima. Kasnije je, na bazi domaće pameti, napravljen sopstveni konkurentan proizvod visoke tehnologije koji je prodavan finansijskim institucijama na domaćem i inostranom tržištu. Zbog razlika u viziji daljeg razvoja preduzeća, 2006. sam smanjio svoje vlasničko učešće na pet odsto, da bih se kasnije iz preduzeća i potpuno povukao. To je sve bilo pre imenovanja na funkciju guvernera NBS, koje je usledilo tek jula 2010. Ove činjenice su već 15 godina deo moje zvanične biografije na internet stranici Ekonomskog fakulteta u Beogradu, a navodi o osnivanju i procentu vlasništva se mogu proveriti u APR-u. Dakle, konflikta interesa i, sledstveno, zloupotrebe službenog položaja guvernera NBS nije bilo. Nijedna finansijska organizacija, u zemlji ili inostranstvu, koja je u periodu mog angažmana bila klijent CIF-a, nije bila na bilo koji način oštećena niti je bilo koji posao napravljen uz bilo kakve „pritiske“ ili „prevarne“ radnje. Moglo bi se zapravo reći suprotno, da su finansijske institucije kupovinom tog softvera dobijale konkurentan proizvod, jeftiniji od sličnih proizvoda inostranih proizvođača, što im je štedelo sredstva i podizalo profit. S obzirom na to da sam nestranačka ličnost (bio tada, a i danas sam) o bilo kakvom „političkom pritisku“ radi prodaje softvera bilo kome u periodu mog angažmana u pomenutoj firmi, apsurdno je raspravljati. Takođe, preduzeće nije sklapalo ugovore sa državom, pa samim tim ni štetne po državu. Otuda su tvrdnje o „pljački zemlje“ kao i tvrdnje o nekim „prevarama“ ili „uništavanju banaka“ koje su kupovale softver, potpuno apsurdne. Za vreme nekoliko godina mog angažmana u Centru, to je bio primer kako domaće znanje može da se primeni u praksi i da se ostvari zadovoljavajući uspeh na tržištu. Preduzeće je pokazalo da sposobni domaći stručnjaci mogu da naprave konkurentan proizvod visoke tehnologije dovoljno dobar da se prodaje na domaćem tržištu, ali i da se izvozi. Konkurencija, koju smo u tom periodu sretali na inostranom, ali i na domaćem tržištu, dolazila je iz najrazvijenijih zemalja sveta i od kompanija koje su neuporedivo veće od naše u to vreme. Takva preduzeća kao što je CIF upravo predstavljaju privredu koja može da promeni sliku o Srbiji i da unapredi naš položaj u međunarodnoj podeli rada, jer je podizalo izvoz i smanjivalo uvoz i to u domenu visoke tehnologije. U normalnim okolnostima CIF bi trebalo da bude predmet hvale i da se na njega ukazuje kao na pozitivan primer, kako i u Srbiji, bez ijednog dinara državne pomoći, mogu nastajati konkurentni proizvodi visoke tehnologije. Ovako, apsurdom naše stvarnosti, ovo se preduzeće prikazuje u izmišljenom, neistinitom, negativnom kontekstu koje ono ne zaslužuje. Lično sam ponosan na svoj rad u CIF-u. Uvek sam verovao da dobrog univerzitetskog profesora, sem predavanja i naučnih istraživanja, treba da čini i provera znanja u praksi, ako je moguće i afirmacija akademskih znanja na tržištu. U našoj zemlji je to umelo da se zove „povezivanje nauke sa privredom“. CIF je upravo uspešan primer toga. I drago mi je da i dalje uspešno posluje. S obzirom na težinu uvreda i izrečene optužbe, osećam potrebu i da kažem da u svojoj akademskoj i neakademskoj karijeri nikada nisam osuđivan ni u krivičnim ni u građanskim parnicama, niti su takve parnice protiv mene bilo kada pokretane, o čemu je moguće dobiti i potvrde nadležnih državnih organa. Nikada nisam bio pozivan ni na informativni razgovor u vezi sa nekim potencijalnim krivičnim delom. Na sve svoje dohotke platio sam pripadajuće poreze i doprinose, to smatram normalnim i o tome postoji dugogodišnja evidencija u Poreskoj upravi Srbije. Druga neistina: U nekoliko navrata govorilo se da sam na dužnost guvernera stupio 2008, kada je kurs bio 75, a da sam 2012, na kraju mandata, ostavio kurs na nivou 118 dinara za evro i da je danas napravljen veliki uspeh sa fiksnim kursom. Istina: Na dužnost guvernera imenovan sam krajem jula 2010, a ne 2008. kako se tvrdi. U 2008. kurs evra nije bio 75 (kako se tvrdi), već je početkom godine bio 82, a krajem godine 88 dinara. U trenutku kada sam preuzeo dužnost, u julu 2010. kurs evra je bio 106,2256, a u trenutku moje ostavke, početkom avgusta 2012, kurs je bio 118,457 dinara. Ovo su zvanični podaci dostupni na internet stranici NBS. Fiksiranje kursa nije nikakav uspeh jer ga je tehnički vrlo jednostavno realizovati u praksi. Istina je, međutim, da je zvanični monetarni režim NBS nešto drugo - ciljanje inflacije. U Sporazumu NBS i Vlade Srbije o ciljanju (targetiranju) inflacije https://www.nbs.rs/internet/latinica/30/memorandum_o_saglasnosti_NBS_i_Vlade.pdf) koji i dalje važi, u članu 5, doslovce piše: „U skladu s dogovorenim okvirom monetarne politike – Vlada i Narodna banka Srbije saglasne su da Narodna banka Srbije sprovodi režim rukovođeno plivajućeg deviznog kursa, pri čemu se neće utvrđivati ciljevi za devizni kurs.“ Takođe, Odlukom o utvrđivanju režima kursa dinara (Službeni glasnik RS, br. 95/2010), koja i dalje važi, eksplicitno je utvrđen režim rukovođeno plivajućeg kursa dinara. Dakle, svako fiksiranje deviznog kursa u zemlji nije u skladu sa važećim propisima u zemlji i u suprotnosti je sa zvaničnim monetarnim režimom ciljanja inflacije. Zvanično fiksiranje deviznog kursa je moguće, ali je to potrebno uraditi nakon stručne javne rasprave, konsultacije sa MMF-om i nakon promene odgovarajućih, već pomenutih, važećih i obavezujućih dokumenata. Ništa od toga, međutim, nije učinjeno. Fiksiranje deviznog kursa je, s druge strane, (politički) popularno, i na kratak rok odgovara praktično svima. Ali fiksiranje deviznog kursa bez rasta konkurentnosti domaće privrede na bazi rasta produktivnosti, dugoročno je štetno za privredni rast i zaposlenost u zemlji. Posledice fiksiranja kursa već smo osetili proteklih godina kroz niži nivo privrednog rasta, a loše posledice veštački „jakog dinara“ već se vide i kroz rast trgovinskog deficita u poslednjih nekoliko kvartala. Ako se takvi trendovi ukrste sa prekomernim rastom plata, to može dovesti do daljeg smanjivanja konkurentnosti domaće privrede i vraćanja Srbije na put rasta duga uz dodatno usporavanje privredne aktivnosti, a to je - trebalo bi svi da znamo - dugoročno neodrživo. Treća neistina: U nekoliko navrata se govorilo da sam u svojim javnim nastupima stalno nezadovoljan privrednim rastom Srbije, da je privredni rast u Srbiji među najvišima u Evropi a da ja predstavnicima vlasti stalno prebacujem i „držim predavanja“, iako je zemlja imala rast od 4,4 odsto, a da je u „moje vreme“ rast bio znatno niži. Istina: Privredni rast u Srbiji je 2018. bio 4,4 odsto, ali je od 2012. do 2016. bio među najsporijim u grupi izabranih zemalja, ali i šire posmatrano, u Evropi i svetu, a za 2019. očekuje se usporavanje u odnosu na prošlu godinu, što se može videti i na grafikonu. Istovremeno, Srbija ima vrlo nizak nivo ukupnih investicija u odnosu na BDP - oko 19 procenata - a najslabija komponenta investicija su upravo domaće privatne investicije, koje su najvažnije za privredni rast u zemlji i najviše zavise od privrednog ambijenta - korupcije, vladavine prava, snage domaćih institucija i sl. Ovakvom dinamikom nema govora o bilo kakvom pristizanju zemalja centralne i istočne Evrope, a da ne govorimo o zapadnoj Evropi. Očigledno je da postoji veliko neslaganje između nečijih želja i zvanične, lako proverljive, statistike. U vezi sa optužbama da je u neko „moje vreme“ rast bio znatno niži, istina je da je „moje vreme“ kao nestranačke ličnosti na mestu guvernera trajalo samo dve godine, od leta 2010. do leta 2012. i da je to bilo neposredno nakon finansijske krize 2008. i krize suverenog duga EU 2010. Tada su sve zemlje, posebno u Evropi, imale pad ekonomske aktivnosti i to vreme je neuporedivo sa godinama stabilnosti koje traju od tada do danas, kada druge slične zemlje u proseku napreduju znatno brže od Srbije, što se takođe vidi na grafikonu. Podsetimo se, i u tim „postkriznim“ godinama Srbija već 2010. ima privredni rast, koji je dodatno uvećan 2011. i bila je u grupi zemalja koje su posle krize najbrže krenule u oporavak. Upravo te 2011. bila je i jedina zemlja u razvoju kojoj je povećan kreditni rejting, koji je oboren u avgustu 2012, nakon formiranja nove vlade i usvajanja Zakona o NBS, kojim je narušena nezavisnost centralne banke – što je izazvalo ostavku guvernera i nekih viceguvernera – tako da je kreditni rejting iz 2011. Srbija povratila tek 2017. Ako su kritičari želeli da govore o periodu pre mog imenovanja za guvernera, od 2001. do svetske finansijske krize 2008. Srbija je imala znatno više stope rasta i najniža je bila 4,4 odsto (2003), a najviša je išla i do devet procenata (2004). Zbog optužbi da nekome stalno „držim predavanja“ moji klevetnici su, konačno bar negde, u pravu. To je moj osnovni posao već više od 25 godina. Predavao sam na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, ali i na redovnim i poslediplomskim studijama u SAD (kao Fulbrajtov stipendista), na poslediplomskim studijama iz bankarstva u Italiji, na međunarodnim kursevima u organizaciji bečkog Univerziteta ekonomije, kao i na studijama u organizaciji Londonske škole ekonomije koje se izvode na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Posao mi je ne samo da drugima prenosim znanja, već i da ocenjujem znanja drugih iz oblasti ekonomije. I moji javni nastupi su uglavnom takvi, proističu iz mog zanimanja redovnog profesora Beogradskog univerziteta. I verujem da bi tako trebalo i da ostane, svidelo se to nekome ili ne. Odgovornim predstavnicima vlasti, u normalnim zemljama, „predavanja“ i diskusije o otvorenim pitanjima ekonomske politike, poželjan su deo slobodne javne debate, koja treba da vodi boljim rešenjima i napretku zemlje. Na kraju, pitanje je zašto je došlo do ovih uvreda i neistinitih tvrdnji? Razmišljajući o tome, došao sam samo do dva moguća razloga. Jedan bi mogao biti da je to vrsta odgovora i kazne za nezavisne stručne komentare, koje kao nestranačka ličnost i profesor na Ekonomskom fakultetu iznosim u medijima i koji u nekim ocenama makroekonomskih rezultata i procena vezanih bitno odudaraju od ocena državnog vrha naše zemlje. Ovo uprkos tome što nalaze, ocene i analize uvek dajem na osnovu zvaničnih statističkih podataka - Ministarstva finansija, NBS, Republičkog zavoda za statistiku - i relevantnih i kredibilnih međunarodnih izvora - EU, Svetska banka, MMF i sl. Drugi razlog mogu da vidim u mom dovođenju u vezu sa profesorom Karapandžom koji se, opet, dovodi u vezu sa ocenom doktorske teze ministra finansija. Profesor Karapandža je pre nekoliko godina podrobno analizirao doktorsku tezu ministra finansija i o svojim nalazima upoznao Univerzitet u Beogradu i taj slučaj je ovih dana dobio svoj epilog. Neko kao da je poželeo da ove dve stvari poveže i pošalje jasnu poruku „disciplinovanja“ kroz uvrede i neistine onih koji slobodno govore i postupaju. Duško Radović je, verujem, bio u pravu kada je rekao da je „glasina kao prosipanje perja sa vrha zgrade, a demanti kao pokušaj vraćanja prosutog perja u jastuk“. Ako su te glasine, zapravo neistine i uvrede, organizovano plasirane u tabloidima i nekim televizijama sa nacionalnom frekvencijom, pokušaj demantija ili odgovora čini se još jalovijim. Ipak, pišem ovo pismo javnosti radi istine za one kojima je, u opštem osipanju društvenih vrednosti u kome živimo, još uvek do istine stalo.