Snaga oslabljene Rusije

Kremlj je u naletu. Pod predsednikom Vladimirom Putinom, Rusija je zamenila Sjedinjene Države u Siriji, nastavlja intervenciju u istočnoj Ukrajini, a nedavno je bila i domaćin afričkog samita u Sočiju. Ono što se vidi na površini, međutim, ume da zavara. Istina, Rusija i dalje raspolaže ogromnim nuklearnim arsenalom, po veličini ravnom onom američkom, i efikasno je koristila silu protiv Gruzije 2008. i Ukrajine 2014; obezbedila je vojnu podršku kako bi spasila režim Bašara al Asada u Siriji; a svoje sajber kapacitete koristi za uticaj na izbore u SAD i drugim zemljama. Ali Rusija u međunarodnim okvirima može da bude samo remetilački faktor. Iza tog avanturizma krije se zemlja u opadanju. Sovjetski lider Nikita Hruščov se 1959. hvalio da će Sovjetski Savez do 1970. ili 1980. prestići SAD. Umesto toga, SSSR se 1991. raspao, ostavljajući za sobom znatno oslabljenu Rusiju, kojoj je pripalo tri četvrtine nekadašnje sovjetske teritorije, polovina stanovništva, polovina ekonomije, te jedna trećina vojnog personala. NJen BDP je samo 1,7 bilion dolara, u poređenju s 21 bilionom u slučaju SAD. Sovjetska ekonomija je 1989. bila dvaput veća od kineske; danas ruski BDP čini jednu sedminu kineskog. Osim toga, Rusija u velikoj meri zavisi od izvoza energenata, dok proizvodi visoke tehnologije u ukupnom izvozu proizvodnog sektora učestvuju sa samo 11 odsto, u poređenju s 19 odsto u slučaju SAD. Iako jezik, istorija i kretanje radne snage Rusiji daju izvesnu meku moć u njenom bliskom okruženju, u ostatku sveta je malo onih koji gledaju ruske filmove, a ruski univerziteti nisu rangirani među 100 najboljih na svetu. Političkih institucija koje bi obezbeđivale efikasnu tržišnu privredu uglavnom nema, a tajkunsko-lopovskom državnom kapitalizmu nedostaje efikasna regulativa potrebna da bi se steklo poverenje u sistem. Zdravstveni sistem je slab, a prosečni očekivani životni vek u Rusiji od 72 godine pet godina je kraći nego u Evropi. Prema demografskim projekcijama UN, stanovništvo Rusije bi do polovine ovog veka sa sadašnjih 145 miliona moglo da spadne na 121 milion. Budućnost može da ispadne i ovakva i onakva, ali u ovom trenutku Rusija je zemlja čija privreda nije diverzifikovana, čije su institucije korumpirane, i koja se suočava s ozbiljnim demografskim i zdravstvenim problemima. Bivši predsednik Dmitrij Medvedev predstavio je planove za njihovo prevazilaženje, ali malo šta je od toga sprovedeno, a sveprisutna korupcija u velikoj meri otežava modernizaciju. I mada se Putin pokazao kao vešt taktičar u nastojanjima da povrati pozicije Rusije na svetskoj sceni, nije ispoljio i sposobnosti veštog stratega kada je reč o rešavanju dugoročnih problema zemlje. Jedan od Putinovih uspešnih manevara jeste njegovo približavanje Kini. Nakon što se zbog napada na Ukrajinu zemlja našla pod teretom zapadnih sankcija, Putin je obznanio da je sada Kina „ključni strateški partner“ Rusije. Predsednik Si Đinping je zauzvrat poručio da je Putin njegov „najbolji prijatelj i kolega“. Tradicionalna politika ravnoteže snaga bi predvidela ovakav odgovor na američku moć. Pedesetih godina prošlog veka Kina i SSSR su bili saveznici u frontu protiv SAD. Nakon Niksonovog otvaranja prema Kini 1972, SAD i Kina su zajednički radili na ograničavanju sovjetskog uticaja. Ta saradnja je okončana raspadom SSSR. Rusija i Kina su 1992. obznanile da njihovi odnosi počivaju na „konstruktivnom partnerstvu“. Ono je 1996. preraslo u „strateško partnerstvo“, da bi 2001. usledilo i potpisivanje sporazuma o „prijateljstvu i saradnji“. Dve zemlje tesno sarađuju u Savetu bezbednosti UN, stoje na sličnim stanovištima po pitanju međunarodne kontrole interneta, te koriste različite diplomatske okvire - poput okupljanja u BRIKS, grupu velikih ekonomija u usponu (u kojoj su Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika, prim.) i Šangajske organizacije za saradnju - kako bi koordinirale svoje pozicije. Kina i Rusija sada razmenjuju i nenuklearnu vojnu tehnologiju, te održavaju zajedničke vojne vežbe. Bez obzira na sve to, postoje ozbiljne prepreke uspostavljanju čvrste kinesko-ruske alijanse; te prepreke dosežu daleko izvan okvira taktičke koordinacije. Staro nepoverenje između dve zemlje i dalje je prisutno. U 19. stoleću nijedna zemlja Kini nije otela više zemlje od Rusije, a trenutna demografska situacija na Dalekom istoku - gde je Rusa šest miliona, dok s druge strane granice živi 120 miliona Kineza - podstiče nervozu u Moskvi. Ekonomsko opadanje Rusije uvećalo je zabrinutost zbog rasta Kine. Obim trgovine između dve zemlje se jeste povećao, ali investicije daleko zaostaju, a Rusija je tek deseta po važnosti destinacija za izvoz kineske robe. Kako je nedavno pisao londonski Ekonomist, Rusiju brine da bi u ovom savezu mogla da postane mlađi partner - da bude zavisnija od Kine nego što će Kina biti od nje. A prema Feng Juđinu s Fudan univerziteta, „za Kinu je najvažniji odnos onaj s Amerikom. Ne želimo da ponovimo greške Staljina i Maoa“. Amerika, međutim, ne bi trebalo da se teši opadanjem Rusije i tretira je kao drugorazrednu silu. Na kraju krajeva, sile u opadanju obično manje zaziru od povlačenja rizičnih poteza, kao što se 1914. pokazalo na primeru Austrougarske. Takve sile imaju manje da izgube od onih koje su u usponu. Rusija i dalje predstavlja potencijalnu pretnju po Ameriku, prvenstveno zato što je i dalje jedina zemlja koja raspolaže s dovoljno projektila i nuklearnih glava da može da je uništi. A relativno opadanje Rusije doprinelo je da je ona danas manje spremna da se odrekne svog nuklearnog statusa. Čak i opadajuća Rusija i dalje je izuzetno važna zemlja koja ima obrazovano stanovništvo, kompetentne naučnike i inženjere, te velike prirodne potencijale. Ne čini se verovatnim da će Rusija ikada više raspolagati tolikim resursima da bi mogla da uspostavi ravnotežu sa SAD na način na koji je to SSSR činio tokom četiri decenije posle Drugog svetskog rata. Ali zbog očuvanih nuklearnih kapaciteta, nafte i gasa kojima raspolaže, veštine u korišćenju sajber tehnologije, svoje geografske blizine Evropi, te potencijala njenog savezništva s Kinom, Rusija će sačuvati sposobnost da pravi probleme Americi, dok Putinovo oslanjanje na populistički nacionalizam za tako nešto obezbeđuje dovoljan podsticaj. Opadajućim silama treba posvetiti podjednaku diplomatsku pažnju kao i onima u usponu. Nakon što, pre ili kasnije, predsednik Donald Tramp ode s vlasti, SAD će morati da razviju ozbiljnu strategiju za Rusiju, kakvu sada nemaju.